Lju­bav­ni­ci

Večernji list - Hrvatska - Obzor - - Kratka Priča - Stje­pan To­maš Ve­čer­nja­kov na­tje­čaj www.ve­cer­nji.hr/krat­ka­pri­ca

Stje­pan To­maš ro­đen je u Novoj Bu­ko­vi­ci. Na­kon ško­lo­va­nja, ži­vi i ra­di u Osi­je­ku. Pi­še ro­ma­ne, krat­ke pri­če i ra­di­odra­me. Je­dan je od na­ših naj­poz­na­ti­jih auto­ra krat­kih pri­ča. Za­pa­žen s knji­gom krat­kih pro­za “Sve­ti bu­nar” (1972.). Po­se­bi­ce pok­la­nja paž­nju sti­lu: ko­ris­ti ri­je­či i iz­ra­ze ko­ji su sva­kod­nev­ni, čes­to iz­bje­ga­va­ju­ći pri­dje­ve, svjes­tan ka­ko oni sla­be sna­gu sli­ke i emo­ci­je. Jed­nos­ta­van je, ne­pre­ten­ci­ozan i suz­dr­žan u iz­ra­ža­va­nju. Po­seb­no u svo­jim pro­za­ma obra­đu­je Do­mo­vin­ski rat, a či­ta­te­lje je osvo­jio knji­gom “Moj ta­ta spa­va s an­đe­li­ma” (1992.). Nje­go­va pri­ča “Opo­ru­ka” (1972.) uš­la je u ne­ko­li­ko an­to­lo­gi­ja hr­vat­ske pro­ze.

Že­na je le­ža­la na trav­nja­ku de­se­tak me­ta­ra od ula­za u zgra­du u ko­joj je sta­no­vao. Nit­ko od pro­laz­ni­ka ni­je se za­us­ta­vio, ali Stra­hi­mir jest. Po­mis­lio je da je že­ni poz­li­lo. Ako joj je za­ka­za­lo sr­ce, sva­ka je mi­nu­ta važ­na. Mo­bi­te­lom je na­zvao Hit­nu. Ni­su htje­li ili ni­su mo­gli do­ći. Od­go­vo­ri­li su mu da ima­ju važ­ni­jih in­ter­ven­ci­ja. Upi­tao ih je iz­ner­vi­ran što da ra­di. Ne­ka ode do že­ne i pro­vje­ri što je s njom pa, ako ne da­je zna­ko­ve ži­vo­ta, ako ne di­še, ne­ka ih zo­ve po­nov­no. Op­so­vao je i pri­šao ne­poz­na­toj že­ni. Sag­nuo se i do­tak­nuo joj za­peš­će – sr­ce je ži­vah­no ku­ca­lo. Okre­nuo ju je li­cem pre­ma se­bi osje­ća­ju­ći ne­ugo­dan za­dah al­ko­ho­la i ci­ga­re­ta. Ta­da ju je pre­poz­nao. Bi­la je to nje­go­va su­sje­da s pr­vog ka­ta, ona “do­bra”... Ka­da se pri­je go­di­nu da­na use­lio u unajm­lje­ni stan, jed­na je su­sje­da ubr­zo otvo­ri­la vra­ta i, ne poz­dra­viv­ši ga, upi­ta­la hlad­nim pje­vom šoj­ke kre­šta­li­ce – zna li da se mo­ra ja­vi­ti do­ma­ru zbog po­troš­nje vo­de. Po­gle­dao ju je prez­ri­vo i od­go­vo­rio da mu do­sad još nit­ko ni­je pla­ćao vo­du ko­ju je po­tro­šio. Ne­ka ka­že i ko­li­ko ih se do­se­li­lo, ba­ba ga ni­je slu­ša­la. Su­sje­da sa su­prot­ne stra­ne hod­ni­ka ču­la je nji­hov raz­go­vor, na­smi­je­ši­la

se i po­že­lje­la mu do­bro­doš­li­cu. Po­gle­da­la je šoj­ku i od­mah­nu­la zna­ko­vi­to ru­kom. Shva­tio je. Na zem­lji je le­ža­la ona “do­bra” su­sje­da. Do­bra, ali sa­da pi­ja­na.

Po­di­gao ju je. Jed­nu joj je ru­ku pre­ba­cio pre­ko svog ra­me­na, a dru­gom je obu­hva­tio oko po­ja­sa. Vi­še ju je no­sio ne­go vu­kao uz stu­bi­šte, na pr­vi kat. Po­zvo­nio je is­pred vra­ta na ko­ji­ma je pi­sa­lo Ru­ža Ric­h­ter. Otvo­ri­la je dje­voj­či­ca, valj­da njezina kći. Re­kao joj je, iz­ne­na­đe­noj, da je že­na le­ža­la na trav­nja­ku is­pred zgra­de. Ka­mo da je spus­ti, ogle­da­vao se po ma­lom sta­nu. Zbu­nje­na, oči­gled­no pos­ti­đe­na, dje­voj­či­ca je šut­ke po­ka­za­la so­bu otvo­re­nih vra­ta. Unio ju je i po­lo­žio na kre­vet, njež­no, kao be­bu. Ot­pu­hi­vao je čuj­no kao da je oba­vio ne­ki te­ški po­sao, u ži­vo­tu ni­šta te­že od knji­ge ni­je po­di­zao. Po­gle­dao je u dje­voj­či­cu i pred­sta­vio se: Stra­hi­mir, su­sjed sa su­prot­nog kra­ja hod­ni­ka. Ona je iz­go­vo­ri­la svo­je ime – Mar­ti­na. Ob­gr­li­la je li­ce dla­no­vi­ma i briz­nu­la u plač. Iz­gu­bi­la je ta­tu, iz­gu­bit će i ma­mu, je­ca­la je. Ot­kad ga ne­ma, ma­ma sve češ­će pi­je... Od­mah­nuo je ru­kom i os­mjeh­nuo se re­kav­ši da se to do­ga­đa nji­ma odras­li­ma, a i ni­je to ono naj­go­re što im se do­ga­đa, no to ni­je vri­jed­no nje­zi­nih su­za – pru­žio joj je pa­pir­na­tu ma­ra­mi­cu. Po­gle­dao je že­nu ko­ja je be­ži­vot­no le­ža­la re­kav­ši da će ona sad spa­va­ti i ka­ko bi vo­lio da su se upoz­na­li u ne­koj ra­dos­ni­joj pri­li­ci. Poz­dra­vio ju je i oti­šao. Idu­će je ve­če­ri si­noć pi­ja­na že­na za­ku­ca­la na nje­go­va vra­ta do­ni­jev­ši mu pun ta­njur ko­la­ča, ka­kao-šni­ta. Is­pri­ča­la se zbog sta­nja u ko­jem ju je za­te­kao, za­hva­li­la mu što ju je do­veo u stan. I dok su is­pi­ja­li pi­će (ka­vu ni­je htje­la), iz­ni­je­la je svo­ju in­ti­mu pre­da nj kao ro­bu na tr­ž­ni­cu, bez suz­dr­ža­va­nja, kao da se odav­no zna­ju. Is­pri­po­vi­je­da­la mu svo­ju krat­ku ži­vot­nu pri­ču udo­vi­ce hr­vat­skog mi­ne­ra ko­ji je pre­ži­vio rat, ali ne i mir. Stra­hi­mir je bio sa­mac i ra­do je oči­ju­kao sa že­na­ma ko­je bi se naš­le u nje­go­voj bli­zi­ni. Ru­ža je bi­la sred­nje do­bi, već ocva­le lje­po­te, ko­se po­ve­za­ne u rep. Go­vo­ri­la je hra­pa­vim gla­som, ges­ti­ku­li­ra­la ži­vo ru­ka­ma, pri­pa­lji­va­la ci­ga­re­tu na tek po­pu­še­nu, pre­ba­ci­va­la ner­voz­no no­gu pre­ko no­ge, ot­kri­va­ju­ći bi­je­la, neo­sun­ča­na be­dra. Du­go su raz­go­va­ra­li, ali br­zo je shva­tio da “do­bra” su­sje­da kao že­na ne bi iz­a­zva­la nje­gov in­te­res ni da pri­ča­ju ci­je­lu noć. Ni­je se do­go­dio onaj “klik”, ni­je osje­tio da su na is­toj val­noj du­ži­ni ni da bi po­nov­no po­že­lio nje­zi­no druš­tvo. Ni­šta od lju­ba­vi na pr­vi po­gled, sum­njao je da bi se išta do­go­di­lo i na pr­vi do­dir. Ve­li­ko ni­šta me­đu nji­ma spa­si­la je Mar­ti­na ko­ja se po­ja­vi­la na vra­ti­ma i po­zva­la je ku­ći. I ne ula­ze­ći u dnev­nu so­bu, za­gle­da­la se u os­ta­klje­nu vi­tri­nu u Stra­hi­mi­ro­voj so­bi ko­ja je za­pre­ma­la zid od po­da do stro­pa. – Uh, ko­li­ko knji­ga! – us­klik­nu­la je za­div­lje­no. Dva tjed­na kas­ni­je net­ko je opet za­ku­cao/za­lu­pao na nje­go­va vra­ta. Bi­la je to Mar­ti­na, sva us­pla­hi­re­na. Iz­go­vo­ri­la je drh­te­ći da joj ma­ma le­ži na ste­pe­ni­ca­ma is­pred zgra­de i ne mo­že us­ta­ti... Ho­će­te li joj po­mo­ći da je une­se­mo u stan? I opet su krup­ne sme­đe oči, kak­ve već ima­ju li­je­pe dje­voj­či­ce, za­su­zi­le. Stra­hi­mir je klim­nuo gla­vom s ra­zu­mi­je­va­njem i ne­ko­li­ko mi­nu­ta kas­ni­je po­no­vi­la se sce­na od pri­je dva tjed­na. Gos­po­đa Ru­ža ubr­zo je spa­va­la na kre­ve­tu, a uz nju je šmr­ca­la po­sram­lje­na Mar­ti­na. Pri­šao joj je i za­gr­lio je. Tje­šio ju je dok je ne­suz­dr­ža­no pla­ka­la. Nas­lo­ni­la se na nje­go­va pr­sa valj­da tra­že­ći os­lo­nac, utje­hu. Osje­tio je ka­ko se nje­zi­ne ma­le gru­di smi­ru­ju. Po­mi­lo­vao joj je njež­no ko­su. Nit­ko je ova­ko već du­go ni­je za­gr­lio – priz­na­la je. Lec­nuo se, ali ni­je se uda­ljio. Ni ona. Po­di­gla je gla­vu i sta­ri se žen­skar za­gle­dao u sjaj­ne vlaž­ne oči. Što ra­diš, bu­da­lo, po­bu­nio se bo­lji dio nje­ga, sa­vjest us­pa­va­na. Ne za­vo­di ma­lo­ljet­ni­ce, mo­gla bi ti bi­ti kći! Stra­hi­mir je bio na po­lo­vi­ci pe­tog de­ce­ni­ja ži­vo­ta, sta­ri­ji je i od onih ko­ji su u go­di­na­ma ka­da je pre­kas­no da sa so­bom još išta za­po­či­nju, a pre­ra­no da vi­še ni­šta ne po­du­zi­ma­ju. Čar­dak ni na ne­bu ni na zem­lji. Tre­ba­lo bi bi­ti po­sve na zem­lji. Upi­tao ju je u ko­ji raz­red ide i ne­volj­ko se iz­ma­kao. Rek­la je da za­vr­ša­va šes­ti. Bo­že, što je mla­da, po­mis­lio je. Sje­tio se ri­je­či svog pri­ja­te­lja s ko­jim je jed­nom pro­ma­trao dje­voj­či­ce ko­je su pro­la­zi­le uli­com: “Hva­la ne­be­si­ma na ma­lim dje­voj­či­ca­ma, jer su ma­le dje­voj­či­ce iz da­na u dan sve ve­će.” Za­ču­dio se nje­go­vim ri­je­či­ma, on ni­ka­da ni­je pro­ma­trao dje­voj­či­ce tak­vim oči­ma.

Slje­de­ći su­sret s Mar­ti­nom do­go­dio se u nje­go­vu sta­nu. Vi­dje­la je da ima mno­go knji­ga, iz­us­ti­la je ula­ze­ći u nje­go­vu dnev­nu so­bu, ko­li­ko ih je? Valj­da oko dvi­je ti­su­će, od­go­vo­rio je, ni­je ih bro­jio. Od te dvi­je ti­su­će ona je tre­ba­la sa­mo jed­nu, lek­tir­sku. Tak­vih je imao naj­ma­nje, ali imao je onu ko­ju je tra­ži­la. Že­li li još što­god, nu­dio joj je pri­li­ku za uz­mak. S nas­lo­va knji­ga po­gled joj je kliz­nuo na kut­ni bar. Ča­ši­cu pi­ća, rek­la je. Od­mah­nuo je gla­vom – mo­že ča­ši­ca raz­go­vo­ra. Ni­je ga slu­ša­la. Priš­la je ba­ru i sama si na­to­či­la pi­će – da vi­dim u če­mu to mo­ja ma­ma uži­va, rek­la je. Tko ka­že da uži­va, us­tao je Stra­hi­mir u ma­mi­nu obra­nu, ko­li­ko zna, li­je­či tu­gu. Ma­la Mar­ti­na je rek­la da je i ona tuž­na. Kas­ni­je, mno­go kas­ni­je, ka­da je Mar­ti­na već odav­no otiš­la, a on na­po­kon do­šao k se­bi, jer jed­no vri­je­me ni­je bio pri­se­ban, pi­tao se je li mo­gu­će da se to do­go­di­lo?! A do­go­di­lo se. U ko­jem je tre­nut­ku po­gri­je­šio? Za­što je te ve­če­ri tje­šio dje­voj­či­cu ko­ju ni­je tre­ba­lo tje­ši­ti? U nje­zi­nu po­gle­du ni­je mo­gao vi­dje­ti otvo­ren po­ziv ka­kav se na­zi­rao u že­na i dje­vo­ja­ka s ko­ji­ma se neo­ba­vez­no sas­ta­jao, ko­ji­ma je ne­ri­jet­ko “ono” vi­ri­lo iz oči­ju. Tek čis­tu ne­vi­nost i na­iv­nost. I na­iv­nost? Ali kad se on zad­nji put za­gle­dao u dje­ti­nje oči da bi pre­poz­nao skri­ve­nu že­lju u nji­ma? Tu­pi. Umjes­to da je udva­rao nje­zi­noj ma­mi, ko­joj bi pro­mi­je­nio ža­ru­lju u so­bi, po­pra­vio sliv­nik ili vo­do­ko­tlić i s njom po­pio ne­ko­li­ko ča­ši­ca pi­ća na­kon če­ga bi, obo­je usam­lje­ni, za­vr­ši­li u kre­ve­tu, ka­ko to ne­ri­jet­ko bi­va me­đu odras­li­ma, za­veo je nje­zi­nu kćer. Ni­je se za­gle­dao sa­mo u nje­zi­ne oči, po­la­ko­mio se i za nje­zi­nim po­ljup­ci­ma pa on­da i za nje­zi­nim još ne­dir­nu­tim ti­je­lom. Za­le­tio se, a pos­li­je vi­še ni­je mo­gao sta­ti. Ni­je mo­gao ili ni­je htio? Je­sam li pe­do­fil, zgro­zio se nad so­bom. Pr­vi put u ži­vo­tu u nje­mu se ja­vio ne­čas­ni po­riv. Ali za sve pos­to­ji pr­vi put. Tre­bao bi se pri­ja­vi­ti policiji, su­du. Bo­lje da ga što pri­je za­us­ta­ve dok se nas­tra­na lju­bav spram dje­voj­či­ce ne ra­zvi­je u nje­mu i sa­svim ga ne upro­pas­ti. Ma ni­je pe­do­fil! Sje­tio se ka­ko je da­ni­ma, idu­ći ju­trom na po­sao, sre­tao tri dje­ča­či­ća na pu­tu u ško­lu ko­ji bi re­do­vi­to zas­ta­li pred pe­ka­rom. Dvo­ji­ca bi u uš­la u nju i iz­aš­la s kro­asa­nom u ru­ci. Tre­ći ma­li­ša ni­je ula­zio, ho­dao je uz njih praz­nih ru­ku. Bi­lo mu ga je žao i vi­še pu­ta htio se za­us­ta­vi­ti uz ma­li­ša­na i dati mu sit­niš da i on se­bi ku­pi kro­asan, ali upla­šio se da bi net­ko mo­gao po­sum­nja­ti u nje­go­ve čas­ne na­mje­re. Pe­do­fi­li su svu­da oko nas, vi­še se ni zbog če­ga ne smi­ješ pri­bli­ži­ti tu­đem dje­te­tu. U lu­dom vre­me­nu ži­vi­mo. Ali tko ga je uči­nio lu­dim? On i tak­vi po­put nje­ga. Je­dan­put će ne­poz­na­tom klin­cu ku­pi­ti ki­flu, dru­gi put će poz­na­tu dje­voj­či­cu odves­ti u kre­vet. Ne smi­je je vi­še ni sres­ti. Ne­će vi­še ni na stu­be, ula­zit će i iz­la­zi­ti u stan ve­ru­ći se uz gro­mo­bran, uz oluk ko­jim se ci­je­di ki­ša. Lju­di ko­ji će ga vi­dje­ti mis­lit će da je lud. Pa na­rav­no da je lud. Oti­ći će k Mar­ti­ni. Is­pri­čat će se, za­mo­lit će da mu opros­ti. Du­go je sam, za­bo­ra­vio se, iz­gu­bio je gla­vu. Do­go­di­lo se, vi­še to ne mo­že iz­mi­je­ni­ti, ali ne­će se po­no­vi­ti. U svom po­ro­ku ne­će us­tra­ja­ti. Ne­će ni oti­ći k njoj. Ni ko­ra­ka u nje­zi­nom prav­cu. Če­kat će da ona do­đe k nje­mu. Već idu­ćeg da­na Mar­ti­na je doš­la k nje­mu. Evo mu pri­li­ke za ka­ja­nje, za čvr­stu od­lu­ku. Smis­lio je sva­ku ri­ječ ko­ju će iz­go­vo­ri­ti. Pri­la­zi­la mu je na­smi­je­še­na, a on za­ni­je­mio. Je li se “jed­na od dje­voj­či­ca ko­ja je sva­kim da­nom pos­ta­ja­la sve ve­ća” pre­ko no­ći pre­obra­zi­la u dje­voj­ku ili ju je on tak­vom vi­dio, tek po­no­vi­lo se ono o če­mu je sa­nja­rio u naj­lu­đim sno­vi­ma. Ali nje­mu je stvar­nost bi­la lu­đa od sno­va.

Svo­ju su ne­pri­mje­re­nu ve­zu Mar­ti­na i Stra­hi­mir nas­ta­vi­li. Sas­ta­ja­li su se na naj­raz­li­či­ti­jim mjes­ti­ma, naj­rje­đe u nje­go­vu sta­nu, ni sam ni­je shva­ćao za­što. Po­že­lje­la bi in­tim­nost na naj­ne­obič­ni­jim mjes­ti­ma: na ku­pa­nju, u ka­bi­ni za pre­s­vla­če­nje ili u vo­di; u ka­bi­ni rob­ne ku­će, u polj­skom WC-u iza vi­ken­di­ce u ko­joj su uz bez­bri­žan po­gled nje­zi­ne maj­ke pek­li me­so na ro­šti­lju; kas­no no­ću na klu­pi u par­ku iza zgra­de u ko­joj su sta­no­va­li, iza be­ton­skih žar­di­ni­je­ra u ko­joj je uz­ga­ja­no cvi­je­će is­pred grad­skog Vo­do­vo­da, tek ne­ko­li­ko me­ta­ra uda­lje­ni od pro­laz­ni­ka (mo­gli su ču­ti nji­ho­ve ko­ra­ke po ploč­ni­ku, pro­laz­ni­ci nji­ho­vo pri­gu­ši­va­no dah­ta­nje ); u ki­nu za vri­je­me po­noć­ne pred­sta­ve, na sje­da­lu u zad­njem re­du. Ski­ta­la se ko­je­kud po gra­du, a on ju je u sto­pu sli­je­dio. Jed­nom su se naš­li na ne­kom tu­lu­mu nje­zi­ne pri­ja­te­lji­ce. Mar­ti­na je ska­ku­ta­la u rit­mu glaz­be, po­ku­ša­la i nje­ga, uko­če­nog, za­nji­ha­ti, ali on se osje­ćao su­viš­nim, za­lu­tao u nje­zin svi­jet. Osje­ćao se po­ni­že­no, pi­tao se što on tu tra­ži. Sta­jao je u ku­tu s ča­ši­com pi­ća u ru­ci dok je ona ple­sa­la s vrš­nja­ci­ma i oni­ma ma­lo sta­ri­ji­ma od se­be, naj­du­že s ne­kim pla­vo­ko­sim.

Mar­ti­nu su uz­bu­đi­va­le na­po­se bi­zar­ne si­tu­aci­je. Oso­bi­to stras­no vo­lje­li su se u nje­zi­noj so­bi dok je u dru­goj spa­va­la maj­ka Ru­ža. Mar­ti­na je bi­la lu­da, a ni on ni­je bio mno­go pametniji pa su za­lu­đe­ni jed­no s dru­gim uži­va­li u lju­bav­nim igra­ma. Gri­jao se Stra­hi­mir na lju­bav­noj va­tri­ci na­da­ju­ći se da se ne­će ope­ći. Jed­nom je sa­njao maj­ku: “Zak­le­la se zem­lja ra­ju da se taj­ne sve doz­na­ju”, po­ru­či­la mu je u snu. U tre­nu­ci­ma pre­da­ha Mar­ti­na bi mu či­ta­la svo­je pje­smi­ce. Pi­sa­la je o lju­ba­vi i je­se­ni, o pro­laz­nos­ti o ko­joj poj­ma ni­je ima­la. Ali s tim je pje­smi­ca­ma po­bje­đi­va­la na grad­skoj i žu­pa­nij­skoj ra­zi­ni Li­Dra­Na. Obe­ćao ih je obja­vi­ti u knji­zi, ako po­bi­je­di i na dr­žav­noj ra­zi­ni, bit će joj to dar za idu­ći ro­đen­dan. Po­bi­je­di­la je, ali on je stal­no pro­na­la­zio ote­ža­va­ju­će okol­nos­ti i pje­sme su os­ta­le neo­tis­nu­te, što ju je sil­no ža­los­ti­lo. Bio je ured­nik u Grad­skom ti­sku i mo­gao je to uči­ni­ti, ali ni­je. Za ro­đen­dan joj je da­ro­vao mo­bi­tel.

Iskus­ni lju­bav­nik do­ži­vio je u lju­ba­vi po­dos­ta ra­ski­nu­tih ve­za i znao je da će i nji­ho­voj ve­zi jed­nom do­ći kraj. Za­po­če­la je tre­ća go­di­na od po­čet­ka nji­ho­ve lju­ba­vi i on se ra­do­vao sva­kom no­vom da­nu, sre­tan što je još uvi­jek s njom, ne­sre­tan jer se sva­kim no­vim da­nom bli­žio i ne­umit­ni kraj. Pri­želj­ki­vao je na­iv­no da vri­je­me sta­ne, ali to se, na­rav­no, ni­je do­go­di­lo. Bo­jao se kra­ja, ali po­ne­kad bi, u ri­jet­kim “svi­je­tlim tre­nu­ci­ma” svi­jes­ti, ka­da bi shva­tio da je za­veo ti­nej­džer­ku, za­zvao Bo­ga mo­le­ći da se do­go­di ne­što iz­van nje­go­ve mo­ći, ne­što ja­če od nje­ga i da is­pli­va iz te ve­ze pri­je ne­go što po­sve po­to­ne.

I do­go­di­lo se. Jed­no­ga da­na, na iz­la­sku iz ki­na u ko­ji je do­ta­da sa­mo s njim iš­la, po­ja­vi­la se u druš­tvu pla­vo­ko­sog mla­di­ća. Okre­nu­la mu se utro­ba, zgr­čio že­lu­dac. Sli­je­dio ih je kao su­ma­nut. Uš­li su u slas­ti­čar­ni­cu, a kad su iz­aš­li, na­išao je, kao slu­čaj­no, no Mar­ti­na se ni­je zbu­ni­la. Mom­ka ko­ji ju je pra­tio jed­nos­tav­no je pred­sta­vi­la kao pri­ja­te­lja, a Stra­hi­mi­ra kao su­sje­da iz zgra­de u ko­joj sta­nu­je.

I ode Mar­ti­na iz nje­go­ve bli­zi­ne, ode i iz nje­go­va ži­vo­ta. Ni­je mo­gao vje­ro­va­ti u do­živ­lje­no, ali sva­kod­ne­vi­ca ko­ja je us­li­je­di­la okrut­no ga je uvje­ra­va­la u is­ti­nu. Dva mje­se­ca kas­ni­je is­e­lio se iz zgra­de u ko­joj je sta­no­vao. Pet­na­est go­di­na kas­ni­je glav­ni ured­nik naj­u­gled­ni­je iz­da­vač­ke ku­će u gra­du za­čuo je ku­ca­nje na ulaz­nim vra­ti­ma. Ni­je se dos­pio ni ja­vi­ti, a u so­bu je uš­la mla­da dje­voj­ka. Pro­ma­trao ju je ne­ko­li­ko du­gih sekundi pri­sje­ća­ju­ći se ne­koć poz­na­tog li­ca. Zbu­ni­la ga je fri­zu­ra odras­le dje­voj­ke i pre­poz­nao ju je tek kad se os­mjeh­nu­la ve­drim, ši­ro­kim, dje­vo­jač­kim os­mje­hom. Bi­la je to Mar­ti­na. Iz­ras­la, žens­tve­na, li­je­pa. Sje­la je na dvo­sjed nje­mu na­su­prot, kret­njom ko­jom je ne­koć sje­da­la na ka­uč u nje­go­voj dnev­noj so­bi i za­gle­da­la se u nje­ga. Sjet­no, kao u dav­nu proš­lost. Po­nu­dio joj je ka­vu, a ona je od­bi­la. Ni­kad s njim ni­je pi­la ka­vu. Is­pri­ča­la mu je da je na­kon gim­na­zi­je stu­di­ra­la i di­plo­mi­ra­la bi­bli­ote­kar­stvo. Za­pos­li­la se u Grad­skoj i sve­uči­liš­noj knjiž­ni­ci. Ni­je se uda­la, u do­ko­li­ci pi­še. Pa što ho­će Mar­ti­na? Da joj obja­vi knji­gu, odav­no je to obe­ćao. Sa­mo to? Upla­šio se Stra­hi­mir da će mu ra­zo­ri­ti brak, po­lju­lja­ti ste­če­ni druš­tve­ni ugled, za­gor­ča­ti ži­vot, a ona že­li sa­mo knji­gu. Ali u Grad­skom ti­sku ne objav­lju­ju po­ezi­ju, sa­mo pro­zu, po­ku­šao se po­nov­no iz­vu­ći. Ni­je ju obes­hra­brio. Iz­vuk­la je odeb­lji ru­ko­pis iz tor­be i sta­vi­la ga is­pred nje­ga.

Ni­je za­vi­rio ni u jed­nu stra­ni­cu, ni­je pro­či­tao ni­jed­nu re­če­ni­cu, ali kao da je pro­či­tao ci­je­li ru­ko­pis. Is­pod pro­zir­nog plas­tič­nog ovit­ka is­ti­cao se nas­lov is­pi­san krup­nim slo­vi­ma: Lju­bav­ni­ci.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.