Sr­bi u RH – ži­vot iz­me­đu hr­vat­skih sum­nji u lo­jal­nost i sr­p­skih kle­tvi o iz­daj­stvu

Ako je hr­vat­ski an­ti­fa­ši­zam bio ‘naj­ma­sov­ni­ji u Eu­ro­pi’, još je ne­jas­ni­je za­što hr­vat­ska dr­ža­va od­la­zi na po­če­tak ‘svet­ko­vi­ne smr­ti’, a ne na njen kraj? Za­što bje­ži od po­bjed­nič­ke ulo­ge, ko­ju joj je 1945. pris­kr­bio an­ti­fa­ši­zam?

Večernji list - Hrvatska - Obzor - - News - Mir­ko Ga­lić

Ot­ka­ko je Fra­njo Tuđ­man kre­nuo u boj za na­rod svoj, u raz­nim kru­go­vi­ma ko­ji ni­su že­lje­li hr­vat­sku dr­ža­vu kre­nu­la je ne­ga­tiv­na kam­pa­nja o ob­nav­lja­nju us­taš­tva u Hr­vat­skoj. Na toj je plat­for­mi tre­ba­lo oprav­da­ti, ako ne i le­ga­li­zi­ra­ti, agre­si­ju na Hr­vat­sku, i priz­na­ti od­cjep­lje­nje jed­no­ga di­je­la hr­vat­skih Sr­ba ko­ji ni­su pris­ta­ja­li ni na kak­vu hr­vat­sku dr­ža­vu. Ci­je­la je stra­te­gi­ja bi­la pri­prem­lje­na u ve­li­ko­sr­p­skim la­bo­ra­to­ri­ji­ma u Be­ogra­du, ko­ji su, po­ka­za­lo se, kar­di­nal­no po­gri­je­ši­li u svo­jim me­ga­lo­man­skim pro­jek­ci­ja­ma. U mi­je­ša­nju ka­ra­ta, Hr­va­ti su bo­lje proš­li, do­bi­li su vlas­ti­tu dr­ža­vu, dr­ža­va je os­ta­la u gra­ni­ca­ma ko­je je uži­va­la i kao ju­gos­la­ven­ska re­pu­bli­ka i pos­ti­gla za­vid­nu ra­zi­nu me­đu­na­rod­ne in­te­gra­ci­je. Oz­bilj­ni lju­di tak­ve okol­nos­ti ne bi smje­li pre­vi­đa­ti. Je li Hr­vat­ska baš „fak­tor nes­ta­bil­nos­ti“, pro­ble­ma­tič­no je go­vo­ri­ti, jer bi to zna­či­lo da je u ne­kim bit­nim pi­ta­nji­ma dr­ža­ve is­pod Sr­bi­je i BiH, što je ipak pre­smi­ona tvrd­nja. Mo­žda je Hr­vat­ska mo­gla vi­še uči­ni­ti da i sa­ma pri­do­ne­se sta­bi­li­za­ci­je ne­po­pu­lar­ne re­gi­je? U to­me, u naj­ma­nju ru­ku, ni­je sa­ma; mno­go je važ­ni­jih čim­be­ni­ka ko­ji ne zna­ju što bi s bu­re­tom ba­ru­ta s Bal­ka­na. Hr­vat­ska se, ne­što oče­ki­va­no, a ne­što neo­če­ki­va­no, mu­či s pro­ble­mi­ma ko­je je za­tek­la, a naj­vi­še s oni­ma ko­je sa­ma se­bi ne­po­treb­no stva­ra. Pa i oko iz­la­ska iz bli­že i da­lje proš­los­ti ko­ja, ne­raš­čiš­će­na, i da­lje kon­ta­mi­ni­ra „kli­mu“u druš­tvu i op­te­re­ću­je dr­žav­nu po­li­ti­ku. Dan­ce ma­ca­bre je odav­no za­vr­šio; iza „svet­ko­vi­ne smr­ti“ni iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba ni­je se „uz­di­gla lju­bav“. Vi­še je ri­ječ o lju­bo­mo­ri po­li­tič­kih gar­ni­tu­ra, sva­ka­ko i di­je­lo­va na­ro­da, ko­ja je vra­ški opas­na kad se uvu­če pod ko­žu lju­di­ma. Hr­vat­skoj ni­je sve­jed­no što joj se do­ga­đa u su­sjed­stvu, na gra­ni­ci, za­pra­vo; do­dat­no je mo­že za­bri­nja­va­ti to što su­sje­du po­la­zi za ru­kom da je dr­ži za ta­oca svo­je pro­pa­le im­pe­ri­jal­ne po­li­ti­ke, i što se sa­ma da­de uvu­ći u tak­ve igre bez gra­ni­ca. Previše je da gru­pa hr­vat­skih raz­bi­ja­ča na­pad­ne gru­pu sr­p­skih na­vi­ja­ča, pa da se vo­dos­taj u us­ta­ja­lim odnosima ne bi spus­tio is­pod nor­ma­le; do­volj­no je da je­dan hr­vat­ski Sr­bin pre­tje­ra u iz­ra­ža­va­nju po­li­tič­kog ne­za­do­volj­stva s hr­vat­skom dr­ža­vom, pa da Hr­va­ti ne bi po­ka­za­li svoj škor­pi­on­ski ka

rak­ter i ot­kri­li što je sve ja­če od njih. Kao da je ve­li­ko­sr­p­s­tvo opet pred vra­ti­ma. Da je, kao vi­đe­ni sr­p­ski in­te­lek­tu­alac, htio su­dje­lo­va­ti u ve­li­ko­sr­p­skoj ra­bo­ti, Mi­lo­rad Pu­po­vac bi rat pro­veo u Kni­nu, a ne bi stres­no ži­vio u Za­gre­bu, iz­me­đu hr­vat­skih sum­nji u lo­jal­nost i sr­p­skih kle­tvi o iz­daj­stvu. Poz­nat po to­me da sve is­pe­če pri­je ne­go što re­če, ni­je pos­li­je ek­s­ce­sa ko­ji su za­re­da­li nad Sr­bi­ma pos­lu­šao mu­dro­ga Tho­ma­sa Man­na: „Ima pra­va ko­ji­ma se čo­vjek u odre­đe­nim okol­nos­ti­ma, ako je pa­me­tan, ra­di­je ne ko­ris­ti!“Ne mo­že se, iz sve­ga što je pi­sao, ne sa­mo go­vo­rio, za Pu­pov­ca re­ći da ni­je pa­me­tan, ako se pod glu­poš­ću ne ra­ču­na višak in­te­li­gen­ci­je, i da je ne­pro­miš­lje­no iz­va­lio ne­ko­li­ko fra­za zbog ko­jih se da­ni­ma skri­va iza Plen­ko­vi­će­vih sku­ta, da ga ne pro­na­đu raz­li­či­ti pro­go­ni­te­lji ko­ji bi, vje­ro­jat­no, jed­nim hi­cem ga­đa­li obo­ji­cu. On mo­ra re­ći za­što je ri­ski­rao da ga se kri­vo shva­ti čak i ako je do­bro mis­lio da se u Hr­vat­skoj sat vra­ća na­trag. Kad uz­me ri­ječ, mo­rat će objas­ni­ti je li išao do ap­sur­da za­to da bi upo­zo­rio na ne­ke sva­kod­nev­nos­ti na ko­je vlas­ti ne re­agi­ra­ju, da bi upro pr­stom na ne­ke po­ja­ve ko­je se ili ba­na­li­zi­ra­ju ili ola­ko shva­ća­ju. Ili se stvar­no bo­ji da ne­ko­li­ko na­sil­ni­ka i ne­ko­li­ko bu­ka­ča či­ne sa­mo pret­hod­ni­cu jed­nog ši­reg po­kre­ta ko­ji su­tra mo­že pos­ta­ti strah i tre­pet, ne sa­mo za Sr­be? Vje­ro­jat­no će i ne­što ka­za­ti o svo­me mjes­tu, dak­le, i od­go­vor­nos­ti u sa­moj vlas­ti, ako ona pre­du­go žmi­ri dok se tes­ti­ra nje­no strp­lje­nje i nje­na od­luč­nost da spri­je­či na vri­je­me da se od in­ci­de­na­ta ne pri­je­đe na po­li­ti­ku. Ali, kad je već pre­tje­rao na ri­je­či­ma, valjda iz uvje­re­nja da ta­ko re­agi­ra na pre­tje­ri­va­nja u ne­dje­li­ma nad svo­jim su­na­rod­nja­ci­ma, tre­ba li zbog to­ga vi­še osu­đi­va­ti nje­ga ne­go sa­ma ne­dje­la? Ima kod nje­ga ne­što od ka­rak­te­ra pu­ža: po­mi­če se sa­mo kad ga di­ra­ju! Mo­žda će drugi Sr­bin iz Rav­nih ko­ta­ra (Vla­dan Des­ni­ca) po­go­di­ti da će, sve­mu us­pr­kos, po­li­tič­ki vođa hr­vat­skih Sr­ba „bi­ti (po­li­tič­ki) živ sve do smr­ti“. A mo­žda je i je­dan Hr­vat (Ivo An­drić) is­pad­ne bo­lji pro­rok u tu­đoj zem­lji: „Da bi pre­ži­vio, čo­vjek se mo­ra pra­vi­ti da je mr­tav. Ali, i on­da ni­je si­gu­ran.“Ta­ko se za­oš­tri­la si­tu­aci­ja oko ne­ka­daš­njeg „Tuđ­ma­no­va Sr­bi­na“da se od oš­trih osu­da tre­su ol­ta­ri i dr­ma­ju pri­jes­to­lja; a sve za­to što je Pu­po­vac upo­zo­rio grub­lje ne­go što su to či­ni­li Hr­va­ti pri­je nje­ga da se u Hr­vat­skoj to­le­ri­ra us­taš­tvo, i da bi se hr­vat­skoj dr­ža­vi – što je stvar­no gru­bo re­če­no – mo­glo do­go­di­ti da je za­de­si sud­bi­na ko­ja je već jed­nom za­de­si­la jed­nu dru­gu sa­mo­zva­nu hr­vat­sku dr­ža­vu. Mis­li li po­li­tič­ki vođa hr­vat­skih Sr­ba da bi Hr­vat­ska kak­vu je mo­de­li­rao Ti­tov par­ti­zan, hr­vat­ski di­si­dent i na­ci­ona­list stvar­no mo­gla za­vr­ši­ti kao po­glav­ni­ko­va dr­ža­vi­ca? Ali, i Pu­po­vac je u nju ulo­žio svo­ju mje­ni­cu kad je pri­hva­tio da u no­voj hr­vat­skoj dr­ža­vi Sr­bi bu­du ma­njin­ska za­jed­ni­ca, a ne kons­ti­tu­tiv­ni na­rod, što su bi­li u doba Ju­gos­la­vi­ji; sr­p­skim po­bu­nje­ni­ci­ma, za­pra­vo, nji­ho­vim men­to­ri­ma, upra­vo je pro­mje­na us­tav­nog po­lo­ža­ja Sr­ba u hr­vat­skoj nacionalno­j dr­ža­vi bio ca­sus bel­li da dig­nu ba­ri­ka­de i da se od­ci­je­pe. Za­bo­rav­lja li se ola­ko da on, sa svo­je stra­ne, 30 go­di­na dr­ži kak­vu-tak­vu per­s­pek­ti­vu hr­vat­sko-sr­p­sko­ga su­ži­vo­ta, da je sve vri­je­me na za­jed­nič­kom bro­du, ili u vlas­ti­ma ili uz vlas­ti, da ves­la a da ne dr­ži kor­mi­lo. Da je sa­mo di­zao ru­ke u Sa­bo­ru, da­vao bi le­gi­ti­mi­tet hr­vat­skoj po­li­ti­ci kad je na me­đu­na­rod­nim is­pi­ti­ma tre­ba­la do­ka­za­ti da je de­mo­krat­ski zre­la dr­ža­va i po to­me ka­ko se od­no­si pre­ma svo­jim ma­nji­na­ma. Ulo­ga Mi­lo­ra­da Pu­pov­ca u hr­vat­skoj de­mo­kra­ci­ji ne mo­že se sves­ti na ne­ko­li­ko te­ških ri­je­či ko­je mo­gu po­ga­đa­ti pri­je sve­ga one Hr­va­te (i ne-Hr­va­te, s is­tim raz­lo­gom) ko­ji se ne mi­re s ti­me da se Hr­vat­skoj da­je ne­ga­tiv­na ocje­na, ni da se nad nje­nim pro­ble­mi­ma dr­že po­s­mrt­ni go­vo­ri. Tko tra­ži da svi bu­du jed­na­ki pred za­ko­nom ne go­vo­re kri­vo, ako ne mis­le sa­mo na Pu­pov­ca ko­ji se ogri­je­šio o poz­la­će­nu sli­ku Do­mo­vin­sko­ga ra­ta kao hr­vat­ske sve­ti­nje i hr­vat­ske dr­ža­ve kao na­ci­onal­nog bla­ga. Što će s dru­gim ek­la­tant­nim slu­ča­je­vi­ma kr­še­nja za­ko­na, pa i pred pra­gom tak­vih us­pa­lje­nih go­vor­ni­ka ko­ji već to­če go­ri­vo u zar­đa­le trak­to­re ili pot­pa­lju­ju no­vu lo­ma­ču na Mar­ko­vu tr­gu.

Tre­ba li „pu­ca­ti“pri­je ne­go što se pi­ta tko ide, i za­što ide? Ili se pu­ca za­to što se zna tko pro­la­zi? Kad hva­le Do­mo­vin­ski rat, kao „pra­ve­dan, le­gi­ti­man, obram­be­ni i os­lo­bo­di­lač­ki“, i kad bra­ne svo­ju dr­ža­vu kao „de­mo­krat­sku i so­ci­jal­nu“, Hr­va­ti ne bi smje­li za­bo­rav­lja­ti da je u Hr­vat­skoj za vri­je­me pret­hod­no­ga ra­ta dje­lo­va­la jed­na od naj­straš­ni­jih eks­po­zi­tu­ra ta­daš­njih na­cis­tič­ko-fa­šis­tič­kih dik­ta­tu­ra, da ni­je bi­la ni pra­ved­na, ni le­gi­tim­na, ni de­mo­krat­ska, i da je po

či­ni­la zlo­či­ne ve­li­kih raz­mje­ra: u nji­ma su naj­vi­še stra­da­li Sr­bi, uz Ži­do­ve i Ro­me, i an­ti­fa­šis­te me­đu Hr­va­ti­ma. Ima­ju nji­ho­vi po­tom­ci pra­va bi­ti osjet­lji­vi na stra­da­nja u us­ta­škoj dr­ža­vi, kao što su Hr­va­ti oprav­da­no osjet­lji­vi na zlo­či­ne ko­ji su nad nji­ma po­či­nje­ni ti­je­kom mi­lo­še­vi­ćev­ske agre­si­je na Hr­vat­sku i oku­pa­ci­je zna­čaj­nog di­je­la nje­na te­ri­to­ri­ja. Dvi­je osjet­lji­vos­ti mo­gu do­ći u po­lo­žaj ov­no­va na brv­nu ako se ne objas­ne po­vi­jes­nim i po­li­tič­kim okol­nos­ti­ma: us­ta­ška je dr­ža­va tra­gič­na tvor­ba ko­ja je iza se­be os­ta­vi­la sa­mo zla. Ako je na­ci­zam „naj­straš­ni­ja stra­ni­ca“ljud­ske po­vi­jes­ti, on­da Hr­va­ti ne mo­gu pla­ka­ti nad nje­nom tra­gič­nom sud­bi­nom. A ako je hr­vat­ski an­ti­fa­ši­zam bio „naj­ma­sov­ni­ji u Eu­ro­pi“, on­da pos­ta­je još ne­jas­ni­je za­što hr­vat­ska dr­ža­va od­la­zi na po­če­tak „svet­ko­vi­ne smr­ti“, a ne na njen kraj? Što se gu­ra ta­mo gdje joj i ni­je mjes­to, zna li se da je Hr­vat­ska ‘39. još iz­van svih rat­nih pla­no­va, a bje­ži od po­bjed­nič­ke ulo­ge, ko­ju joj je ‘45. pris­kr­bio njen an­ti­fa­ši­zam? Pra­ši­na ko­ju se po­di­gla oko Mi­lo

ra­da Pu­pov­ca, ili ko­ju je sam po­di­gao, mo­gla bi, pa­ra­dok­sal­no, ima­ti i po­zi­ti­van uči­nak u hr­vat­skoj po­li­ti­ci ako se u oz­bilj­ni­jim ana­li­za­ma ot­kri­je da je Um­ber­to Eco opo­mi­njao pri­je Mi­lo­ra­da Pu­pov­ca da je „fa­ši­zam i da­lje oko nas, po­ne­kad u ci­vil­noj odje­ći“! Tko je či­tao krat­ki esej slav­nog ta­li­jan­skog pis­ca mo­gao je za­pa­zi­ti da se do­ti­če i us­ta­ša, što zna­či da su i hr­vat­ski prijatelji vi­dje­li što mo­že po­nov­no po­go­di­ti Hr­va­te ako ne pos­ta­ve čvr­ste gra­ni­ce pre­ma proš­los­ti ko­ja ni­je proš­la. Ni­je lo­še da je neo­d­mje­re­na Pu­pov­če­va us­po­red­ba pa­la i na zvo­ni­ke i na ša­to­re; po­ka­zu­je se da ne mo­že nit­ko na­pa­da­ti nje­go­ve pa­ra­le­le, a da se ne odre­di pre­ma us­taš­tvu. Ako je uvre­da za Hr­va­te da net­ko da­naš­nju Hr­vat­sku us­po­re­di s Pa­ve­li­će­vom, on­da je to do­bar znak da će se taj ugao gle­da­nja za­dr­ža­ti. Mo­gu li se oš­tre re­ak­ci­je ra­zu­mje­ti i kao do­kaz da pos­to­ji op­će miš­lje­nje o to­me da se mo­der­na, de­mo­krat­ska i europ­ska Hr­vat­ska ne­ma raz­lo­ga kla­nja­ti NDH-azi­ji, ne­go mo­ra uk­la­nja­ti nje­ne os­tat­ke. Mi­mo ne­kih ide­olo­ških ili sen­ti­men­tal­nih re­ci­di­va, ko­ji od slu­ča­je­va zna­du iz­gle­da­ti kao po­ja­ve, po­ka­zu­je se da pos­to­ji dos­ta ja­ka svi­jest o to­me da se ni­je igra­ti s us­po­red­ba­ma ko­je obič­no ne mo­gu raz­li­ko­va­ti dr­ve­će od šu­me. Pre­ve­lik je ulog da bi se it­ko smio koc­ka­ti s dr­ža­vom, sa svom kri­tič­noš­ću ko­ja mo­že bi­ti oprav­da­na, čak i po­treb­na, mo­žda i oš­tri­ja ne­go što se obič­no ko­ris­ti. Ili da bi se na­si­lje mo­glo i da­lje tu­ma­či­ti kao in­ci­dent na pu­tu, po­go­to­vo za­to što se iz­ra­ža­va pre­ma ma­nji­ni. Ni­je ova hr­vat­ska dr­ža­va us­po­re­di­va s ne­ka­daš­njom us­ta­škom dr­ža­vi­com ni po če­mu što je odre­đi­va­lo njen zlo­či­nač­ki, ne sa­mo ne­de­mo­krat­ski ka­rak­ter. NDH ni­je ima­la ni­kak­vi le­gi­ti­mi­tet, nju su fa­šis­ti do­ve­li u ka­mi­oni­ma, a na­cis­ti odr­ža­va­li si­lom; da­naš­nja je Hr­vat­ska stvo­re­na na le­gi­tim­ni na­čin, na bi­ra­li­štu, i obra­nje­na vo­ljom na­ro­da (ne sa­mo oruž­ja), na bo­ji­štu. Previše je žr­ta­va pa­lo, na hr­vat­skoj ali i na sr­p­skoj stra­ni, da bi se otva­ra­le rat­ne tra­ume ko­je ni je­dan ni drugi na­rod još ni­su u sta­nju pre­pus­ti­ti po­vi­jes­ti. Us­ta­ška dr­ža­va pro­gla­si­la je već tre­će­ga tjed­na ras­ne za­ko­ne, na sli­ku i pri­li­ku svo­jih po­kro­vi­te­lja, i os­no­va­le lo­go­re za sve „stra­ne ele­men­te“u dr­ža­vi; Hr­vat­ska je, us­pr­kos agre­si­ji i ra­tu, iz­gra­di­la za­vid­nu de­mo­krat­sku struk­tu­ru, for­mi­ra­la dr­žav­ne ins­ti­tu­ci­je ko­je su joj omo­gu­ći­le da bu­de dio „slo­bod­no­ga svi­je­ta“(na što se obve­za­la i u svo­me Us­ta­vu). Po­glav­nik Pa­ve­lić, da bi se do­če­pao vlas­ti, pre­pus­tio je, ili toč­ni­je da­ro­vao, li­je­pe di­je­lo­ve hr­vat­ske do­mo­vi­ne Mu­sso­li­ni­ju (što je za­ču­di­lo i pa­pu Pi­ja XII. da ga je na dan pot­pi­sa „Rim­skih ugo­vo­ra“pri­mi sa­mo kao pri­vat­nu oso­bu, a ne kao dr­žav­ni­ka, i da je dr­žav­ni taj­nik iz­bje­gao bi­ti i na pri­vat­no­me do­ga­đa­ju); po­gla­var mo­der­ne Hr­vat­ske in­te­gri­rao je u njen sas­tav, što ra­tom što di­plo­ma­ci­jom, i po­s­ljed­nju sto­pu hr­vat­ske do­mo­vi­ne. Sa­mo­pro­gla­še­ni rat­ni vla­dar ni­je znao za slo­bod­ne iz­bo­re, čak ni za di­ri­gi­ra­ne, kao pos­li­je ra­ta, sam je ime­no­vao Dr­žav­ni sa­bor, a ni tak­vog ga ni­je sa­zi­vao; pr­vog se pred­sjed­ni­ka de­mo­krat­ske Hr­vat­ske mo­že kri­ti­zi­ra­ti i za ovo u za ono, ali on je imao po­tre­bi­ti le­gi­ti­mi­tet bi­ra­ča, dr­žav­na je vlast bi­la po­sve le­gi­tim­na. Hr­vat­ska je dr­ža­va bi­la s Tuđ­ma­nom de­mo­krat­ski oprem­lje­na, ia­ko ni­je funk­ci­oni­ra­la na uzor­ni de­mo­krat­ski na­čin. Ne­pra­ved­no je, dak­le, stav­lja­ti ika­kav znak jed­na­kos­ti iz­me­đu da­naš­nje i ne­ka­daš­nje Hr­vat­ske, što Mi­lo­rad Pu­po­vac, či­ta li se pa­ž­lji­vi­je što je re­kao, ni­je ni uči­nio. Zlo­gu­ko pret­ka­zi­va­nje slič­no­ga za­vr­šet­ka dvi­ju hr­vat­skih dr­ža­va, te­ško se mo­že objas­ni­ti, a ni­ka­ko oprav­da­ti, frus­tra­ci­ja­ma ko­je su mo­gle nas­ta­ja­ti pos­li­je se­ri­je na­pa­da na hr­vat­ske Sr­be, ni­ti s otvo­re­nim ko­ke­ti­ra­njem s ne­kim us­ta­škim zna­me­nji­ma.

Hr­va­ti­ma ne tre­ba ni­šta što do­vo­di u pi­ta­nje nji­ho­vu po­li­tič­ku zre­lost, da bu­du na stra­ni slo­bo­de, i sta­tus mo­ral­no­ga na­ro­da, da se zna­du pos­ta­vi­ti pre­ma vlas­ti­tim stran­pu­ti­ca­ma. Na po­li­tič­ki i mo­ral­ni pri­mjer nje­mač­ko­ga pred­sjed­ni­ka Ste­in­me­iera, ko­ji se is­pri­čao Po­lja­ci­ma za na­pad na­cis­tič­ke Nje­mač­ke, mo­gli bi se s is­tim pra­vi­ma po­zi­va­ti i Hr­va­ti i Sr­bi, sva­ki na­rod iz svo­ga po­vi­jes­no­ga is­kus­tva: Hr­va­ti zbog zlo­či­na i te­ro­ra ko­je je nad Sr­bi­ma po­či­ni­la us­ta­ška dr­ža­va, ko­ja je bi­la bez ikak­vog le­gi­ti­mi­te­ta da bi obve­zi­va­la da­naš­nju Hr­vat­sku, a Sr­bi zbog agre­si­je na Hr­vat­sku ko­ja je or­ga­ni­zi­ra­na u Be­ogra­du, a u ko­joj je su­dje­lo­vao i dio hr­vat­skih Sr­ba. Pro­blem je što sva­ki na­rod vidi sa­mo zlo­či­ne ko­ji su po­či­nje­ni nad nje­go­vim pri­pad­ni­ci­ma, a ne vidi i žr­tve dru­go­ga na­ro­da, i što ni eli­te ni­su u sta­nju iz­ves­ti na­rod iz to­ga za­ča­ra­nog kru­ga ne­po­vje­re­nja. Ka­to­lič­ki pi­sac i no­be­lo­vac Franço­is Ma­uri­ac upo­zo­ra­vao je svo­je­dob­no Fran­cu­ze da „ubo­ji­ce ni­su uvi­jek s is­te stra­ne“. Mo­ra­li bi to zna­ti i svi drugi su­kob­lje­ni ili po­di­je­lje­ni na­ro­di. Ako se Pu­po­vac ne mo­že bra­ni­ti kad vidi ne­što če­ga ne­ma, ne mo­gu se bra­ni­ti ni mno­gi nje­go­vi kri­ti­ča­ri ko­ji ne vi­de ne­što što bi tre­ba­li vidjeti: u Hr­vat­skoj se ubla­ža­va po­li­tič­ki, nekad i služ­be­ni, di­skurs pre­ma us­ta­ško­me po­kre­tu i po­ret­ku. Ne­sret­ni „za dom sprem­ni“pos­ta­je s vre­me­nom do­kaz hr­vat­ske neo­d­go­vor­nos­ti: po­li­ti­ka je po­ku­ša­la ri­je­ši­ti u pa­ke­tu sve za­os­ta­le pro­ble­me to

ta­li­ta­ri­za­ma, ali ih je za­pet­lja­la još vi­še ti­me što je spa­ja­la nes­po­ji­vo, i što je do­pus­ti­la iz­nim­ke, kao da se stvar­no Vu­ko­var bra­nio pod us­ta­škim pok­li­kom. Što bi dao Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić kad je ‘91. u Parizu do­ka­zi­vao da Hr­va­ti ob­nav­lja­ju us­ta­šku dr­ža­vu da je znao pod ko­jim se slo­ga­nom bo­re? Naj­vi­ši su­do­vi u dr­ža­vi rek­li su svo­je; ko­li­ko će se još če­ka­ti da se us­pos­ta­vi le­ga­li­tet i da se ot­klo­ni je­dan od iz­vo­ri­šta po­li­tič­kih po­dje­la u hr­vat­sko­me druš­tvu, ne sa­mo et­nič­kih, ne­go i po­li­tič­kih, ide­olo­ških i svje­to­na­zor­skih? HOS-u pri­pa­da­ju sve zas­lu­ge u obra­ni zem­lje, ali ne i pra­vo da dr­ži Hr­vat­sku za ta­oca svo­je ple­me­ni­te bor­be. Priz­na li se Fra­nji Tuđ­ma­nu sta­tus os­ni­va­ča da­naš­nje hr­vat­ske dr­ža­ve, mo­že li se za­bo­rav­lja­ti što je o to­me go­vo­rio ‘91. go­di­ne, u je­ku obra­ne od ve­li­ko­sr­p­ske agre­si­je: „Što bi bi­lo od Nje­mač­ke da je nas­ta­vi­la na cr­no­ko­šu­lja­škim i sme­đo­ko­šu­lja­škim tra­di­ci­ja­ma i ha­ken­kroj­cov­skim oz­na­ka­ma“? U Nje­mač­koj je kraj­nja des­ni­ca u us­po­nu, ali ne ko­ris­ti „Si­eg He­il“slo­gan, u Aus­tri­ji je na­ci­ona­lis­tič­ka des­ni­ca za­oš­tri­la mje­re pre­ma na­cis­tič­ko­me zna­kov­lju, uklju­či­vo i ZDS, ko­ji im je do­la­zio iz Hr­vat­ske, u Fran­cu­skoj je Na­ci­onal­na fron­ta odus­ta­la od bi­lo kak­vog ve­zi­va­nja uz na­ci­zam. Mrač­na proš­lost ne mo­že nig­dje bi­ti iz­vor svje­tli­je bu­duć­nos­ti. U Hr­vat­skoj je Us­tav jas­ni­ji od po­na­ša­nja ne­kih nje­go­vih ču­va­ra kad me­đu iz­vo­ri­šta hr­vat­ske dr­ža­ve stav­lja „uspostavu te­me­lja dr­žav­ne su­ve­re­nos­ti u 2. svjet­skom ra­tu“, i kad is­ti­če da je „iz­ra­že­na na­su­prot pro­gla­še­nju Ne­za­vis­ne dr­ža­ve Hr­vat­ske“. Ne­ma dvoj­be, dak­le, u raz­li­ko­va­nju ak­te­ra u po­s­ljed­njem ve­li­kom ra­tu, ili ih ne bi tre­ba­lo bi­ti, kao što ih ne­ma ni iz­me­đu agre­so­ra i bra­ni­te­lja u Do­mo­vin­sko­me ra­tu. Nas­ta­ju, ipak, sta­no­vi­te za­bu­ne što se pre­ma us­ta­škoj po­vi­jes­ti po­ka­zu­je neo­prav­da­na sen­ti­men­tal­nost, jer je NDH – dr­ža­va, kak­va da je bi­la, ipak “naša“, dok je Ju­gos­la­vi­ja bi­la „nji­ho­va“. Kad An­ge­la Mer­kel, ili pri­je nje Hel­mut Kohl, do­la­ze u Nor­man­di­ju, ne idu se pok­lo­ni­ti na grob­lje nje­mač­kih voj­ni­ka, ko­je se odr­ža­va kao i grob­lje po­bjed­nič­kih voj­ski. Sve žr­tve iz­jed­na­če­ne su u etič­kom i re­li­gij­skom smis­lu; po­li­tič­ki, ni­su sve „žr­tve Dru­go­ga svjet­skog ra­ta“, ko­ji­ma bi se kla­nja­li še­fo­vi da­naš­njih de­mo­krat­skih dr­ža­va ko­je su uje­di­nje­ne na vri­jed­nos­ti­ma bor­be pro­tiv fa­šiz­ma. Pos­to­je ja­ki od­go­vo­ri na hr­vat­sko-hr­vat­ske i hr­vat­sko-sr­p­ske pri­je­po­re; tre­ba ih htje­ti tra­ži­ti i zna­ti na­ći. Ima kod Go­et­hea jed­no mjes­to kad Zlo (Me­fis­to) go­vo­ri: „Si­ro­ti­nju ni ja mu­či­ti ne mo­gu.“I kad mu Do­bro (Fa­ust) od­go­va­ra: „Ne či­ni la­ko što se mi­li Bo­gu!”

Mi­lo­rad Pu­po­vac

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.