Gus­to Aram­bu­ro­vo šti­vo o ba­skij­skom gor­dij­skom čvo­ru ko­ji ni­je la­ko ot­pet­lja­ti

Večernji list - Hrvatska - Obzor - - ‘Poetry From The Future’ Srećka Horvata -

Ka­da je objav­lje­no da će Sed­mi fes­ti­val svjet­ske književnos­ti otvo­ri­ti špa­njol­ski autor Fer­nan­do Aram­bu­ru, bio sam za­te­čen jer za to ime do ta­da ni­sam čuo. Ka­da sam pro­či­tao nje­gov naj­na­gra­đi­va­ni­ji ro­man “Pa­tria”, ko­ji je ne­tom obja­vi­la Frak­tu­ra, sa špa­njol­skog pre­ve­la Želj­ka So­mun, a ure­dio Se­id Ser­da­re­vić, sla­ga­li­ca se slo­ži­la. Ri­ječ je o od­lič­nom pis­cu, dos­toj­nom za otvo­re­nje važ­nog za­gre­bač­kog knji­žev­nog fes­ti­va­la. I od­lič­noj knji­zi. Aram­bu­ru, plo­dan špa­njol­ski pi­sac s de­vet ro­ma­na ko­ji de­set­lje­ći­ma ži­vi u Nje­mač­koj (u Han­no­ve­ru je pro­fe­sor špa­njol­skog je­zi­ka), a u Špa­njol­skoj je knji­žev­na zvi­jez­da i zbog ro­ma­na “Pa­tria” u ko­jem se do­hva­tio ETA-e i Ba­ski­je, ba­skij­skog iden­ti­te­ta, do­mo­ljub­lja, na­ci­ona­liz­ma... Aram­bu­ru (ro­đen u ba­skij­skom gra­du San Se­bas­ti­anu ili Do­nos­ti­ji) ni­je na­pi­sao stro­go po­vi­jes­ni ro­man, ali “Pa­tria” se ite­ka­ko ba­vi po­vi­ješ­ću kr­va­ve ETA-ine bor­be za uje­di­nje­nje Ba­ska. No, Aram­bu­ru je kao is­kus­ni pi­sac, pi­šu­ći o ne ta­ko da­le­koj po­vi­jes­ti kon­kret­nog mjes­ta, kre­nuo ne­po­vjes­ni­čar­skim pu­tem opi­su­ju­ći bol­nu sva­kod­ne­vi­cu dvi­ju pri­ja­telj­skih obi­te­lji iz ne­ime­no­va­nog ma­log se­la u bli­zi­ni San Se­bas­ti­ana ko­je je ETA-ina bor­be­na dje­lat­nost pre­tvo­ri­la u naj­ve­će, bes­po­šted­ne i okrut­ne ne­pri­ja­te­lje. Na šest sto­ti­na stra­ni­ca Aram­bu­ru je maj­stor­ski, bez eufo­ri­je i pa­te­ti­ke (pa­te­ti­ka je pro­bi­la auto­ro­ve obram­be­ne bra­ne sa­mo na kra­ju ro­ma­na), bez bru­tal­nos­ti i po­li­tič­ki ko­rek­t­nog do­ci­ra­nja vodio svo­jih de­vet glav­nih li­ko­va kroz bur­ne go­di­ne ka­da je ETA dos­lov­no ubi­ja­la svo­je stvar­ne i umiš­lje­ne po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke uz pre­šut­nu ili stvar­nu po­dr­šku jed­nog do­brog di­je­la sta­nov­ni­ka španjolske Ba­ski­je. Pri to­me se pi­sac ni­je ba­vio sa­mo po­li­tič­kim as­pi­ra­ci­ja­ma svo­jih ju­na­ka jer ih oni za­pra­vo i ni­su ima­li. Bi­li su kraj­nje apo­li­tič­ni, vo­lje­li su bi­cik­li­ra­nje, uz­ga­ja­li po­vr­će i ze­če­ve, iš­li u kup­nju, na­vi­ja­li za svo­je no­go­met­ne klu­bo­ve, kar­ta­li i s ma­nje ili vi­še stras­ti nje­go­va­li ba­skij­ske tra­di­ci­onal­ne obi­ča­je i ba­skij­ski je­zik – euske­ru. Jed­na je obi­telj (ona s dvo­je dje­ce) bi­la bo­ga­ti­ja, dru­ga (s tro­je dje­ce) si­ro

Fer­nan­do Aram­bu­ru, Frak­tu­ra, sa špa­njol­skog pre­ve­la Želj­ka So­mun, ure­dio Se­id Ser­da­re­vić, ci­je­na 199 ku­na maš­ni­ja, ali oče­vi Txa­to i Joxi­an bi­li su naj­bo­lji prijatelji, a maj­ke Bit­ta­ru i Mi­ren naj­bo­lje pri­ja­te­lji­ce bez ob­zi­ra na eko­nom­ske raz­li­ke. Ne­raz­dvoj­ni sve do tre­nut­ka ka­da je naj­sta­ri­ji sin si­ro­maš­ni­je obi­te­lji Joxe Ma­ria pos­tao ETA-in po­uz­da­nik i rat­nik, a Txa­to po­du­zet­nik sred­nje kla­se ko­ji ni­je mo­gao ni­ti htio pla­ća­ti ETA-in po­za­maš­ni re­ket. Ka­da je Txa­to okrut­no ubi­jen jed­nog kiš­nog po­pod­ne­va is­pred svo­je se­oske, mo­ra se priz­na­ti, skrom­ne ku­će, me­đu tri ETA-ina ju­riš­ni­ka bio je i Joxe Ma­ria. A ka­da je Bit­tu­ri is­tr­ča­la u po­moć smrt­no ra­nje­nom mu­žu, ni je­dan su­sjed ni­je joj pri­sko­čio po­mo­ći. Txa­ta ni­je mo­gla čak ni po­ko­pa­ti u se­lu u ko­jim su ži­vje­li, pa je i sa­ma mo­ra­la na­pus­ti­ti svo­ju se­osku ku­ću jer su je u tom se­lu, u ko­jem su do­ne­dav­no bi­li ugled­ni sta­nov­ni­ci, svi (ili go­to­vo svi) gle­da­li ili s mrž­njom ili s ne­vje­ro­jat­nom hlad­no­ćom. Ta­ko su če­ti­ri ETA-ina hi­ca ubi­la ne sa­mo Txa­tu ne­go i nje­go­vu ci­je­lu obi­telj, ali i obi­telj Joxi­ana i Mi­ren jer je spo­koj za­uvi­jek nes­tao i iz nji­ho­va do­ma. Aram­bu­ru je kao vješt psi­ho­log sva­kom svom ju­na­ku dao po­djed­na­ki ili ba­rem rav­no­prav­ni pros­tor za objaš­nja­va­nje svo­jih pos­tu­pa­ka. Čak i te­ro­ris­tu Joxe Ma­ri­ji ko­ji, na­kon straš­nih mu­če­nja, ži­vo­ta­ri po špa­njol­skim za­tvo­ri­ma iz­dr­ža­va­ju­ći du­go­go­diš­nju kaz­nu, i to u vre­me­nu ka­da je ETA već odus­ta­la od te­ro­ris­tič­kog oru­ža­nog dje­lo­va­nja, ali se Joxe tvr­do­gla­vo ne želi jav­no po­ka­ja­ti. Udo­vi­ci Bit­ta­ru ko­ja bo­lu­je od smr­to­nos­nog ra­ka ipak je naj­važ­ni­ja nje­go­va mol­ba za oprost. Baš kao što joj je bi­la važ­na sva­ka, ma­kar i naj­ma­nja ges­ta su­osje­ća­nja su­sje­da ili ne­ka­daš­njih pri­ja­te­lja ko­ju joj je ve­ći­na us­kra­ti­la zbog so­li­dar­nos­ti sa sve­pri­sut­nom ETA-om. Na kra­ju je vi­še lju­ba­vi do­bi­la od ne­sret­ne ses­tre te­ro­ris­ta Aran­txe ne­go od vlas­ti­te dje­ce, ne­sre­đe­nih Ne­rea i Xa­bi­era. Gus­to je Aram­bu­ro­vo šti­vo kao što su gus­ti ljud­ski osje­ća­ji i od­no­si ko­ji se ta­ko čes­to i ne­po­treb­no lo­me iz­me­đu ele­men­tar­ne ljud­skos­ti i ras­ne, rod­ne, na­ci­onal­ne ili po­li­tič­ke pri­pad­nos­ti. Sto­ga ga sva­ka­ko tre­ba pro­či­ta­ti jer go­vo­ri o sva­kom od nas. I to bez uljep­ša­va­nja, ali i bez pod­me­ta­nja.

“Pa­tria”,

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.