Au­to­mat­ska sklop­ka

Večernji list - Hrvatska - Obzor - - Kratka Priča - Ve­čer­nja­kov na­tje­čaj www.ve­cer­nji.hr/krat­ka­pri­ca

San­dra Vu­ku­šić, ro­đe­na Pu­pa­čić (Split, 1975.), odras­la je u Du­ća­ma, na­se­lju po­kraj Omi­ša, u ko­jem za­vr­ša­va os­nov­nu i sred­nju Kul­tur­no-umjet­nič­ku ško­lu. Stu­dij kro­atis­ti­ke upi­su­je u Za­dru, a na tre­ćoj go­di­ni stu­di­ja pre­la­zi na Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Za­gre­bu, gdje di­plo­mi­ra 1999. Po­vre­me­no je pre­da­va­la nas­ta­vu hr­vat­skog je­zi­ka. Ne­za­pos­le­na i uda­na maj­ka tri­ju dje­voj­či­ca. Nas­ta­nje­na od 2013. u Du­go­po­lju. Pi­še di­ja­lek­tal­ne pje­sme na­mi­je­nje­ne klap­skoj obra­di, pri­če i igro­ka­ze za dje­cu. Su­ra­đi­va­la je s Lju­bom Sti­pi­ši­ćem Del­ma­tom, ko­ji joj uglazb­lju­je tri tek­s­ta, a skla­da­te­lji­ca prof. Nen­si Ba­rić uglazb­lju­je nje­zin tekst “Će­ri mo­je” s ko­jim pro­la­ze na Ve­če­ri no­vih sklad­bi na FDK u Omi­šu 2011. Go­di­ne 2017. su­dje­lu­je u No­ći mu­ze­ja sa svo­jom edu­ka­tiv­no-mi­to­lo­škim igro­ka­zom Ba­ba Ja­ka i be­s­mrt­no ko­ji je pos­ta­vi­la i iz­ve­la s uče­ni­ci­ma OŠ Du­go­po­lje. Pje­sme i pri­če objav­lju­je u ča­so­pi­si­ma i zbor­ni­ci­ma (Za­dar­ska smo­tra, Ki­jev­ski knji­žev­ni su­sre­ti, Pod­stran­ska re­vi­ja, 4. zbor­nik do­mo­ljub­ne po­ezi­je „Pje­smom pro­tiv za­bo­ra­va”)

Zep­pe­lin pra­vim ime­nom Mir­ko Pi­pić Tr­lju­šin bio je sre­do­vje­čan udo­vac. Iz kr­š­nog ro­da, pu­ni­jeg sta­sa, ru­me­nih obra­za i za­ob­lje­na če­la na ko­jem se la­ko mo­glo pro­či­ta­ti POŠTENJAČI­NA. Sve što je imao ste­kao je svo­jim ra­dom i ba­ge­rom po či­joj je mar­ki i do­bio na­di­mak. Že­na mu bi­ja­še ti­ha, vri­jed­na i po­kor­na, kak­ve bi već že­ne i tre­ba­le bi­ti, ali ne­ka­ko sla­baš­na. Po­tom­ke mu ni­je mo­gla da­ti, u njoj je bi­la gre­ška, ta­ko se bar pri­ča­lo po se­lu. Na­mak­li su oni ku­ću tro­kat­ni­cu, mas­li­ni­ke i voć­nja­ke, vi­no­grad i sva­kog bla­ga Gos­pod­njeg, no umre si­ro­ti­ca ima to­me dva­na­est go­di­na, os­ta­vi ona svog Zep­pe­li­na sa­mog. akon spro­vo­da ku­pio si on pe­ri­li­cu su­đa da mu bar u ne­čem bu­de lak­še bez žen­ske ru­ke.

Čes­to se u nje­ga okup­lja­lo druš­tvo. Pek­lo se na ko­mi­nu uz ku­ću, pi­lo do­ma­će vino, oba­vez­no za­pje­va­lo, a ne­ri­jet­ko i po­sva­đa­lo. Po­ne­kad je znao i ma­lo vi­še po­pi­ti te ti­me na tre­nu­tak odag­na­ti svo­ju ne­mi­lu sud­bi­nu. No, ona bi ga ju­tom uvi­jek do­če­ka­la kad bi sam mo­rao ras­pre­ma­ti ne­red ko­ji je os­tao iza ve­čer­njeg dru­že­nja. I si­noć je bi­lo ta­ko sa­mo što se ni­je pek­lo već na­re­za­lo pr­šu­ta i si­ra. Di­gao se on po­ma­lo još ma­mur­lav, ba­cio po­gled na ne­ure­dan stol. Br­zo po­ku­pio os­tat­ke hra­ne i iz­ba­cio ih van, vra­tio se po­ku­pio ča­še i ta­nju­re, te sve pos­lo­žio u pe­ri­li­cu za su­đe. Okre­ne pro­gram, pri­tis­ne po­če­tak ra­da, no pe­ri­li­ca ni ma­kac, ni da bi za­svi­je­tli­la. Vr­ti Zep­pe­lin sad već ner­voz­no pro­gra­me, no pe­ri­li­ca ne re­agi­ra. Lup­ka pr­stom po gum­bu za po­če­tak ra­da, ali ni­šta. „Na ti ro­ge! Ka­ki je ovo me­ne za­sra­ni ži­vot za­de­si­ja?“pro­mrm­lja se­bi u bra­du.

Od bi­je­sa lju­ti­to uda­ri vra­ta pe­ri­li­ce no­gom i ode ma­lo še­pa­ju­ći u lo­kal­ni ka­fić „Kod Žed­nog“. Ko­no­ba­ri­ca mu kroz ko­ju mi­nu­tu, po obi­ča­ju, do­ne­se sla­đu du­plu ka­vu. Usko­ro je i vlas­nik ka­fi­ća

Žed­ni sti­gao te sjed­ne za nje­gov stol.

„ Šta si ta­ko po­ki­sa ka da ti je kra­va kre­pa­la!“iz sveg gla­sa će Žed­ni.

„ Ni­je kra­va ne­go ma­ši­na za su­đe“, ki­se­lo će Zep­pe­lin. La­ko su njih dvo­ji­ca do­sko­či­la pro­ble­mu i us­kla­di­la se. Oti­ći će u grad u Lo­poxa kupiti no­vu pe­ri­li­cu, ne­ćak ku­me te­te Žed­no­ga šef je odje­la bi­je­le teh­ni­ke pa će mu sre­di­ti, po obi­ča­ju, bez PDV-a. Pro­du­žit će i do ri­bar­ni­ce jer Žed­ni sva­ki pe­tak uobi­ča­je­no ide po ri­bu u grad. Ja­vio se i Tra­va da ne­što mo­ra oba­vit u gra­du, te se njih tro­ji­ca na­kon ka­ve la­ga­no upu­te Zep­pe­li­no­vim auto­mo­bi­lom. Ni­su se vo­zi­li par mi­nu­ta, a već pri­žed­ne te svra­te u Bi­be na pi­vu. Nastave oni da­lje vož­nju kad­li na­kon ne­kog vre­me­na Žed­nog uhva­ti ne­ka ma­lak­sa­vost i ne­moć.

„ Amo mi kod Ba­je svr­nit na ma­ren­du, one­svis­ta ću o gla­di“, pred­lo­ži Žed­ni.

„Ta ti je naj­pa­met­ni­ja u zadnji pet go­di­na“, oša­mu­će­no će Tra­va.

Po­je­du oni sva­ki por­ci­ju gu­la­ša, a Zep­pe­lin i tri­pi­ce umjes­to sa­la­te, za­li­ju pi­vom da ra­zvod­ne si­noć­nje vino te nastave pu­to­va­nje. Usko­ro su sti­gli, Lo­pox se na­la­zio u in­dus­trij­skoj zo­ni na ula­zu u grad. Tra­va ode da­lje auto­bu­som te se do­go­vo­re na­ći za dva sa­ta na ri­bar­ni­ci. Na­đu oni br­zo Iku Ju­ri­ši­nog ko­ji ih sr­dač­no pri­mi u ma­li za­guš­lji­vi ured. Iko ih ra­zo­ča­ra jer su se pra­vi­la pos­lo­va­nja pro­mi­je­ni­la i ne mo­že im iz­a­ći u su­sret. „E, ovi će mi­nis­tar od nas si­ro­ti­nju uči­nit!“lju­to će Zep­pe­lin. „Ro­de de­set pos­to na go­to­vi­nu je sve šta ti mo­gu uči­nit ovi tren ili ma­lo pri­če­kaj da po­ku­šan sre­dit šta po­volj­ni­je s do­bav­lja­či­ma“, nu­di Iko.

„Vi­dit će­mo još na ko­je mis­to pa ti ja­vit“, ra­zo­ča­ra­no će Zep­pe­lin. Baš ga sreća ni­je pra­ti­la ovaj dan, svra­te u obliž­nju za­lo­gaj­ni­cu i za­li­ju s dvi­je tu­re pi­va. Od­lu­če po­gle­dat u tr­go­vi­nu „Is­pod ci­ne d.o.o.“, ta­mo ra­di nji­ho­va An­ti­ca Br­ka­no­va pa im mo­žda sre­di ma­lo ci­je­nu. Kre­nu­li su put sre­di­šta gra­da kad sa­mo što su se pri­klju­či­li na glav­nu ces­tu, za­us­tav­lja ih po­li­ci­ja. „Do­bar dan, vo­zač­ku i osob­nu mo­lim“, mir­no će po­li­ca­jac. Osje­ća on za­dah iz auta, vidi da ni­su ve­za­ni, da svje­tla ni­su upa­lje­na. Vr­ti gla­vom i po­zi­va Zep­pe­li­na da iz­a­đe iz auto­mo­bi­la zbog mje­re­nja al­ko­ho­la u kr­vi. „Šta ću pu­vat, pi­ši šta oš. Ni­je još ni od si­noć iz­vi­tri­lo iz me­ne“, bjes­no će Zep­pe­lin.

Br­zo se pri­be­re pa nu­di mi­to, ve­če­ru. No, po­li­ca­jac ga upo­zo­ra­va da će mu i za pod­mi­ći­va­nje i ome­ta­nje ra­da služ­be­ne oso­be na­pi­sa­ti kaz­ne­nu pri­ja­vu. Že­de­ni za to vri­je­me zo­ve Mi­ju Mi­ka­no­vog, vi­šeg po­li­cij­skog in­s­pek­to­ta či­ja se kći je­di­ni­ca uda­la za Ši­mu Bi­lu­ši­nog ina­če pr­vog Zep­pe­li­no­vog ro­đa­ka, no uza­lud. Ne jav­lja se. Ša­lje mu Žed­ni po­ru­ku s mol­bom za spa­ša­va­nje iz si­tu­aci­je. Psu­je Žed­ni, a psu­je i Zep­pe­lin, na­pu­ha je 0,9 pro­mi­la. Na li­cu mjes­ta platio kaz­ne za po­jas, se­bi i su­vo­za­ču, i za svje­tlo. Odu­ze­lo mu vo­zač­ku do­zvo­lu, da­lo za­pis­nik kao i sve upu­te o dalj­njem ti­je­ku pos­tup­ka. Upu­ću­je ga po­li­ca­jac na auto­bus­nu sta­ni­cu. U tom tre­nu iz­la­zi Žed­ni iz auta, Zep­pe­lin sje­da na su­vo­za­če­vo mjes­to, a Žed­ni za uprav­ljač i pa­li. Lup­ka mu po­li­ca­jac na stak­lo da i nje­ga mo­ra pro­vje­ri­ti. „Naj­pvo me mo­raš za­us­ta­vit!“vik­ne Žed­ni i pro­du­ži.

Br­zo skre­ne u gus­to na­se­lje­ni dio gra­da, na­vi­ju­ga se po uli­či­ca­ma i nas­ta­vi vo­zi­ti na­trag u se­lo. Ja­da se Zep­pe­lin ka­ko će bez vo­zač­ke do­zvo­le. Stiže i po­ru­ka od Mi­je Mi­ka­no­vog ka­ko ni pred­sjed­nik dr­ža­ve ne mo­že vi­še sre­dit za vož­nju u al­ko­ho­li­zi­ra­nom sta­nju uko­li­ko je na­prav­ljen za­pis­nik. Mu­ka hva­ta Zep­pe­li­na, htio ma­lo ušte­di­ti, a na­pla­ćat će se kaz­na da je mo­gao kupiti pet pe­ri­li­ca, a uz to ne gi­ne mu os­ta­ti bez vo­zač­ke do­zvo­le na ko­ji mje­sec.

„Pus­ti bri­gu na ve­se­je ko će te u nas pi­tat za vo­zač­ku, šta ti tri­ba ja ću te go­nit“, sr­ča­no će Žed­ni. „A ko će mi su­de pra­ti?“

„ Aj­mo mi kod Ba­je na uži­nu, glad­ni ne mo­že­mo mis­lit“, mu­dro ga sa­vje­tu­je Žed­ni. Na­je­la se njih dvo­ji­ca pe­če­ne ja­nje­ti­ne, po­pi­la po­pod­nev­nu ka­vu kad­li zvo­ni Zep­pe­li­nu mo­bil­ni ure­đaj.

„U vraž­joj ma­te­ri smo. Uze­lo mi vo­zač­ku. Aj­de na­zad auto­bu­son.”

Us­ta­vi li nas opet oni po­li­ca­jac ode i Žed­non vo­za­ča­ka.“

U svem tom me­te­žu za­bo­ra­vi­li su na Tra­vu i ri­bu. Vra­ti­la se njih dvo­ji­ca u se­lo, pa­la već noć. Sti­gla Zep­pe­li­nu po­ru­ka od Ike Ju­ri­ši­nog da ima još pet pos­to po­pus­ta na is­tak­nu­tu ci­je­nu. „Šta si ve­li­ko­du­šan. Ne­će­te vi na me­ni za­ra­đi­vat“, pro­gun­đa . „Ne od­go­va­raj mu još. Sta­ni na ba­lun. Vi­dit će­mo su­tra s An­ti­com

Br­ka­no­vom“, sa­vje­tu­je mu is­kus­ni Žed­ni.

„Do­bro, pris­pa­vat će­mo noć.“Iz­a­đe Žed­ni, Zep­pe­lin os­ta­ne sam. Uz­dah­ne, sje­ti se ne­ured­ne i hlad­ne ku­će. Umjes­ti auto­mo­bil is­pred ku­će. Či­gi mu za­la­je za poz­drav. Otvori ulaz­na vra­ta, pa­li svje­tlo, no ni­šta. Po­no­vo pa­li ga­si. Opet ni­šta.

„Šta je sad! “

Po­gle­da va­ni. Ra­s­vje­ta ra­di, u obliž­njim ku­ća­ma vidi se svje­tlo. Tra­ži ba­te­ri­ju, ra­s­vjet­lja­va hod­nik te pro­vje­ra­va osi­gu­ra­če auto­mat­ske sklop­ke. Is­ko­čio glav­ni pre­ki­dač. Vra­ća on pre­ki­dač na­trag kad, upa­li se svje­tlo i za­zu­ji pe­ri­li­ca za su­đe. „Vraž­ju ma­ter sklop­ke i ko ji je iz­mis­li­ja. Mo­rat ću se ože­nit, ne moš se po­uz­dat u ovu pus­tu teh­ni­ku“pro­mrm­lja, za­va­li se u tro­sjed i umo­ran zas­pe.

PART­NER PRO­JEK­TA

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.