Za ro­đen­dan na dar do­bio – ot­mi­cu avi­ona

U za­tvo­ru su Ba­re­ši­ća če­tvo­ri­ca Sr­ba na­pa­la šip­ka­ma, ali ih je on sve pos­lao u bol­ni­cu jer je bio vr­hun­ski ka­ra­taš

Vecernji list - Hrvatska - - Ak­tu­al­no - Ivi­ca Ra­doš/VLM

Vi s o k e k a z n e zbog smrt­nog ra­nja­va­nja ju­gos­la­ven­skog ve­le­pos­la­ni­ka Ro­lo­vi­ća ni­su bi­le u šved­skoj prak­si, me­đu­tim iz­re­če­ne su zbog pr i t i s k a j ugosl a v e ns k i h vlas­ti ko­je su pri­je­ti­le prek i da n j e m di pl o mat­ski h od­no­sa. Tak­vi di­plo­mat­ski od­no­si ima­li bi, na­ime, ka­tas­tro­fal­ne po­s­lje­di­ce za šved­sko gos­po­dar­stvo ko­je je tzv. re­eks­por­tom pre­ko Ju­gos­la­vi­je iz­vo­zi­lo oruž­je u zem­lje pod em­bar­gom. Ju­gos­la­vi­ja je, us­to, i za svo­je voj­ne po­tre­be bi­la ve­li­ki uvoz­nik šved­sko­ga oruž­ja i voj­ne opre­me. Sto­ga je šved­sko pravosuđe na slu­ča­ju Ba­re­šić “ka­pi­tu­li­ra­lo” zbog gos­po­dar­skih in­te­re­sa.

Bi­jeg iz “bun­ke­ra”

Ba­re­šić je kaz­nu po­čeo iz­dr­ža­va­ti u Os­te­ra­ke­ru u bli­zi­ni Stoc­k­hol­ma. “U šved­skim me­di­ji­ma se, na­kon su­đe­nja, po­če­lo po­le­mi­zi­ra­ti o to­me je li ak­ci­ja Hr­va­ta ima­la po­li­tič­ki mo­tiv. Mi­nis­tar pra­vo­su­đa Šved­ske Len­nart Ge­ijer na upit no­vi­na­ra mo­gu li se hr­vat­ske ak­ci­je us­po­re­di­ti s onim što ra­de te­ro­ris­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je po­put Ba­ader Mi­en­ho­fa jas­no je od­go­vo­rio: Ni­ka­ko. Hr­va­ti su za svo­je ak­ci­je ima­li oprav­da­ne po­li­tič­ke mo­ti­ve. Ba­re­ši­ća je u za­tvo­ru po­sje­ći­va­la Sta­na Ra­šić, s ko­jom je ži­vio, za­tim Sti­pe Mi­ku­lić, Jo­sip Se­nić i sve­će­nik Vje­kos­lav La­sić. Na Ba­re­ši­ća je po­ku­šan i aten­tat u za­tvo­ru: če­ti­ri za­tvo­re­ni­ka sr­p­sko­ga po­dri­je­tla, ins­tru­ira­ni od ju- gos­la­ven­skih taj­nih služ­bi, na­pa­li su ga že­ljez­nim šip­ka­ma, ali je on “sve pos­lao u bol­ni­cu” jer je bio dobar ka­ra­taš. Na­kon to­ga, Ba­re­šić je pre­ba­čen u za­tvor u Ku­mli, u tzv. bun­ker. “U na­zoč­nos­ti mo­je dje­voj­ke Sta­ne i Sti­pe Mi­ku­li­ća od­lu­čio sam se u za­tvo­ru kr­sti­ti. Mi­ku­lić mi je bio kum, a kr­šten sam 25. trav­nja 1972. Kr­s­no ime mi je Vje­kos­lav u ime nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca i ge­ne­ra­la Mak­sa Lu­bu­ri­ća”, pri­čao je Ba­re­šić. Kr­stio ga je do­mi­ni­ka­nac Vje­kos­lav La­sić. No, u ko­lo­vo­zu 1972., s gru­pom dru­gih za­tvo­re­ni­ka, Ba­re­šić je spek­ta­ku­lar­no po­bje­gao iz “bun­ke­ra”, me­đu­tim bje­gun­ci su po­hva­ta­ni, a Ba­re­šić se pre­dao. Na­kon to­ga pre­ba­čen je u naj­stro­ži šved­ski za­tvor Hall. “Ia­ko je to ve­oma stro­gi za­tvor, mo­gli smo ipak pri­mi­ti po­ko­jeg Hr­va­ta u po­sjet. Ta­ko je tri da­na pri­je mog ro­đen­da­na k me­ni doš­la Sta­na Ra­šić, mo­ja dje­voj­ka, i u us­ti­ma mi pre­ni­je­la pi­sam­ce od ku­ma i uči­te­lja Sti­pe Mi­ku­li­ća. U tom pi­sam­cu mi pi­še da ću usko­ro do­bi­ti li­jep dar. Od­mah sam shva­tio o če­mu se ra­di... Do­šao je i moj ro­đen­dan, 10. ruj­na, ni­šta se ne do­ga­đa. Dar ne sti­že. Ta­ko ne­ko­li­ko da­na. Po­čeo sam gu­bi­ti na­du u pla­ni­ra­ni pot­hvat. Ali, na mo­ju sre­ću, 15. ruj­na u pos­li­je­pod­nev­nim sa­ti­ma jav­lja­ju šved­ske ra­di­opos­ta­je alar­mant­nu vi­jest da je SAS-ov zra­ko­plov kid­na­pi­ran, otet ili, ka­ko to mi Hr­va­ti obi­ča­va­mo re­ći, ‘po­su­đen’. Obra­tio sam se stra­ža­ru ri­je­či­ma: ‘Otvo­ri vra­ta, mo­ram se ku­pa­ti.’ ‘Za­što’, upi­tao je. ‘Idem na slo­bo­du’, bio je moj od­go­vor”, pri­čao je Ba­re­šić. Na­ime, hr­vat­ski emi­gran­ti Tomislav Re­bri­na, Ru­di Pr­ska­lo i Ni­ko­la Li­sac, na­kon što su ču­li da šved­ske vlas­ti na­mje­ra­va­ju Ba­re­ši­ća iz­ru­či­ti Ju­gos­la­vi­ji, ote­li su SAS-ov zra­ko­plov sa 96 put­ni­ka s na­mje­rom da pri­si­le šved­ske vlas­ti na pu­šta­nje Ba­re­ši­ća i os­ta­lih iz za­tvo­ra te da ih ne­sme­ta­no pus­te u Špa­njol­sku.

Pre­go­vo­ri s ot­mi­ča­ri­ma

Bi­la je to pr­va ot­mi­ca zra­ko­plo­va u po­vi­jes­ti Šved­ske. Mi­nis­tar pra­vo­su­đa Len­nart Ge­ijer na­šao se u ži­vot­nom is­ku­še­nju: pris­tao je na sve uvje­te ot­mi­ča­ra. Osu­đe­ni­ci zbog aten­ta­ta na Ro­lo­vi­ća pre­ba­če­ni su voj­nim he­li­kop­te­rom na aero­drom u Möl­me. Za­po­če­li su pre­go­vo­ri iz­me­đu ot­mi­ča­ra zra­ko­plo­va i mi­nis­tra pra­vo­su­đa Len­nar­ta Ge­ije­ra. Ba­re­šić je za­tra­žio raz­go­vor s ot­mi­ča­ri­ma. “Po lo­zin­ki ‘ku­sa­ti čor­bu’ znao sam s kim raz­go­va­ram. Do­bro sam poz­na­vao Ru­dol­fa Pr­ska­la... Na­po­me­nuo sam mu da čvr­sto os­ta­nu pri svo­jim zah­tje­vi­ma. Pre­go­vo­ri su tra­ja­li či­ta­vu noć”, pri­sje­ćao se Ba­re­šić. Ta­ko su se u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma osu­đe­ni­ci, na če­lu s Ba­re­ši­ćem, naš­li u zra­ko­plo­vu s ot­mi­ča­ri­ma SAS-ova avi­ona i 96 put­ni­ka. Šve­đa­ni ni pod ko­ju ci­je­nu ni­su že­lje­li ugro­zi­ti ži­vo­te put­ni­ka pa su pris­ta­li na sve uvje­te ot­mi­ča­ra. SAS-ov zra­ko­plov sle­tio je u Špa­njol­sku, u Ma­drid, jer je ge­ne­ral Fran­cis­co Fran­co bio bla­go­nak­lon pre­ma hr­vat­skim na­ci­ona­lis­ti­ma, ko­ji su bi­li opor­ba ko­mu­nis­tič­kom re­ži­mu u Ju­gos­la­vi­ji. Pre­go­vo­re sa Špa­njol­ci­ma vo­di­li su Re­bri­na i Ba­re­šić. Pred­sjed­nik vla­de Car­re­ro Blan­co ga­ran­ti­rao je da im se ne­će ni­šta do­go­di­ti i da ne­će bi­ti iz­ru­če­ni Ju­gos­la­vi­ji ako se pre­da­ju bez­u­vjet­no, s tim da će voj­ni sud odre­di­ti što će s nji­ma. No su­đe­nje se odu­gov­la­či­lo, a Ba­re­šić i druš­tvo pre­ba­če­ni su u naj­go­ri špa­njol­ski za­tvor Ca­ra­ban­c­hel. I na Špa­njol­sku je, na­ime, vr­šen pri­ti­sak da se Hr­va­te iz­ru­či Ju­gos­la­vi­ji. Čak je i špa­njol­ski mi­nis­tar pra­vo­su­đa bio za to da ih se iz­ru­či, no Fran­co je bio pro­tiv. Su­đe­nje u Špa­njol­skoj po­če­lo je pred Voj­nim su­dom tek u lip­nju 1974. “Mo­gao sam ste­ći do­jam da se uop­će ne ra­di o ne­kom pro­ce­su, da je sve una­pri­jed do­go­vo­re­no i odre­đe­no. Nas šes­to­ri­ca smo bi­li os­lo­bo­đe­ni, s ti­me da na­pus­ti­mo Špa­njol­sku. U sud­ni­ci je bi­la dos­ta ugod­na at­mo­sfe­ra. Je­dan ugled­ni špa­njol­ski duž­nos­nik nam je osob­no čes­ti­tao. On je do­bro znao tko je Ro­lo­vić jer je bio u Špa­njol­skoj za vri­je­me gra­đan­skog ra­ta pod ime­nom Cr­ni Vla­do. Na­kon su­đe­nja bi­li smo po­čaš­će­ni ko­nja­kom”, pri­čao je Ba­re­šić. Pos­li­je su­đe­nja, for­mal­nos­ti za put u Pa­ra­gvaj br­zo su sre­đe­ne. Lje­ti 1974. sle­tje­li su u Asuncion, gdje su sr­dač­no do­če­ka­ni i smje­šte­ni u je­dan ho­tel. Za Ba­re­ši­će­vu gru­pu u Pa­ra­gva­ju se tre­bao po­bri­nu­ti Dinko Ša­kić, pr­vi čo­vjek or­ga­ni­za­ci­je HNO-a, me­đu­tim, iz­i­grao ih je. Os­ta­vio ih je u Pa­ra­gva­ju da se sa­mi sna­la­ze, bez nov­ca i bez smje­šta­ja, ia­ko je kod nje­ga bio sav no­vac ko­ji je za njih do­la­zio sa svih stra­na svi­je­ta. Ba­re­šić je bio lju­tit i ogor­čen na Ša­ki­ća. Za Ba­re­ši­ća i druš­tvo po­bri­nuo se

pa­dre Re­ja­la­da, ina­če pu­kov­nik pa­ra­gvaj­ske voj­ske. Ba­re­ši­ća i Iva­na Vu­ji­će­vi­ća smjes­tio je u voj­nu ba­zu Ca­pi­ta Me­ssu. Sa­mo je za­po­vjed­nik voj­ne ba­ze znao tko su oni. “Na­kon tri mje­se­ca su se odr­ža­va­le konj­ske t r ke. Net­ko je po­te­gao nož na si­na jed­nog ge­ne­ra­la. Umi­je­šao sam se i us­pio spa­si­ti mla­di­ća. Kad je ge­ne­ral doz­nao za to, po­zvao me k se­bi i po­nu­dio mi da pre­đem u jed­nu voj­nu ba­zu, u Voj­nu aka­de­mi­ju, ko­ja se na­la­zi­la u Ca­pi­eta, bli­zu Asun­ci­ona”, pri­čao je Ba­re­šić, ko­ji je ta­da pos­tao tje­les­ni ču­var ge­ne­ra­la Jo­han­se­na, i to u pos­troj­bi ko­ja je ču­va­la pred­sjed­ni­ka Pa­ra­gva­ja Strö­ss­ne­ra. “Pred­sjed­ni­kov je sin bio moj bli­ski pri­ja­telj. Sna­šao sam se, bez ikak­ve po­mo­ći...” Ba­re­šić je u pa­ra­gvaj­skoj voj­s­ci do­bio čin po­ruč­ni­ka i vjež­bao mla­de pi­tom­ce u voj­nim i bo­ri­lač­kim vje­šti­na­ma. “O me­ni se go­vo­ri­lo na te­le­vi­zi­ji. Svi su u Asun­ci­onu zna­li za me­ne. 1975. sam kao špor­taš u pa­ra­gvaj­skom na­ci­onal­nom spor­tu, ka­ra­teu, bio i pr­vak La­tin­ske Ame­ri­ke”, go­vo­rio je Ba­re­šić. Go­di­ne 1975. Ud­ba j e u Šved­skoj iz­vr­ši­la aten­tat na Sti­pu Mi­ku­li­ća, pro­čel­ni­ka Hr­vat­skog na­rod­nog ot­po­ra (HNO) za Šved­sku. Mi­ku­lić je bio Ba­re­ši­ćev naj­bo­lji pri­ja­telj i kum, što ga je te­ško po­go­di­lo. Ba­re­šić je sam po­čeo pla­ni­ra­ti os­ni­va­nje “Jan­ka Pus­te”, vjež­ba­li­šta za emi­gran­te.

Kamp za emi­gran­te

“Zbog zbi­va­nja u do­mo­vi­ni bi­li smo pri­mo­ra­ni od­go­di­ti ne­ke stva­ri za bli­žu bu­duć­nost. Na­kon pa­da ‘Bu­go­ja­na­ca’ i slo­ma Hr­vat­sko­ga pro­lje­ća po­če­li su mla­di lju- di pris­ti­za­ti u emi­gra­ci­ju. S nji­ma smo re­do­vi­to stu­pa­li u ve­ze, ne pi­ta­ju­ći ko­jim su sku­pi­na­ma i or­ga­ni­za­ci­ja­ma pri­pa­da­li. Naš cilj bio je po­uči­ti te lju­de ka­ko se ru­ku­je oruž­jem i ka­ko se vo­di ge­ril­ski rat”, go­vo­rio je Ba­re­šić, ko­ji je u Pa­ra­gva­ju br­zo na­pre­do­vao. Ba­re­šić je, na­ime, 1977. pod ime­nom To­ni Sa­ric ime­no­van za še­fa si­gur­nos­ti pa­ra­gvaj­skog ve­le­pos­lans­tva u SAD-u i bio osob­ni ču­var ve­le­pos­la­ni­ka dr. Marija Lo­pe­za. “Čes­to se zna­lo ču­ti da Ud­ba sve zna. Me­đu­tim, to ni­je toč­no. Oni, na pri­mjer, ni­su uop­će zna­li u ko­je sam se vri­je­me na­la­zio u Ame­ri­ci”, pri­sje­tio se Ba­re­šić, ko­ji je u svo­jem ži­vo­to­pi­su ot­krio da je jed­na gru­pa Hr­va­ta na­mje­ra­va­la iz­vr­ši­ti aten­tat na Ti­ta pri­li­kom nje­go­va po­sjet Ame­ri­ci 1978., ali ne ot­kri­va tko je bio u toj gru­pi. Za bo­rav­ka u Ame­ri­ci Ba­re­šić je sreo mno­ge dr­žav­ni­ke, u ne­ko­li­ko na­vra­ta bio je u Bi­je­loj ku­ći, za­tim u Pen­ta­go­nu, ula­zio u ame­rič­ko Mi­nis­tar­stvo vanj­skih pos­lo­va itd. “Naj­z­na­čaj­ni­ji je do­ga­đaj bio kad je Jim­my Car­ter or­ga­ni­zi­rao po­vi­jes­ni su­sret Sa­dat – Be­gin. Tom sam pri­go­dom su­sreo i šved­skog ve­le­pos­la­ni­ka, ali on ni­je znao tko sam ja, bu­du­ći da sam imao dru­go ime.” Go­di­ne 1978. je­dan je do­ga­đaj opet pro­mi­je­nio Ba­re­ši­će­vu sud­bi­nu. Emi­grant Stje­pan Še­go omo­gu­ćio je Ba­re­ši­ću da se pod ime­nom To­ni Sa­ric na­tje­če na Svjet­skom pr­vens­tvu u ka­ra­teu u Ok­la­ho­ma Cityju. Do­bio je i do­pu­šte­nje ve­le­pos­la­ni­ka Pa­ra­gva­ja i zas­tu­pao Pa­ra­gvaj. No, ni­žu­ći po­bje­de, Ba­re­šić ni­je mo­gao ni­ti že­lio pre­šu­tje­ti svo­je hr­vat­stvo. “Po­bi­je­dio sam u po­lu­fi­na­lu Sr­bi­na Đor­đe­vi­ća ko­ji je zas­tu­pa svo­ju ve­li­ku Sr­bi­ju, od­nos­no Ju­gos­la­vi­ju. U fi­na­lu sam se bo­rio s An­tom No­bi­lom. Bio je na­ci­onal­no Hr­vat. Tre­ni­rao je Ud­bu u Za­gre­bu. Kad sam ga upi­tao ka­ko kao Hr­vat mo­že zas­tu­pa­ti hr­vat­sku tam­ni­cu, Ju­gos­la­vi­ju, re­kao mi je da sam hr­vat­ski ek­s­tre­mist po­put Bru­ne Bu­ši­ća i na­do­dao da ne­mam ni­kak­ve šan­se da ga po­bi­je­dim. S po­no­som sam mu re­kao da zas­tu­pam hr­vat­sku na­ci­ju i okr­šaj je po­čeo. Po­bje­da je bi­la na mo­joj stra­ni. Ju­gos­la­ven­ska je de­le­ga­ci­ja po­čela pro­vo­ci­ra­ti pa je pr­vens­tvo bi­lo pre­ki­nu­to na dva sa­ta. Hr­vat­ska him­na i hr­vat­ska tro­boj­ni­ca, ko­ja se vi­jo­ri­la, bi­le su naj­straš­ni­ji uda­rac za div­lje be­ograd­ske Bal­kan­ce. Or­ga­ni­za­tor je u ne­ko­li­ko na­vra­ta na­gla­sio da šport ne­ma ni­kak­ve ve- ze s po­li­ti­kom. Ve­se­lju ni­je bi­lo kra­ja. Bi­la je to mo­ja pr­va i naj­dra­ža me­da­lja za Hr­vat­sku. Ju­gos­la­ven­ske su vlas­ti kas­ni­je ulo­ži­le ne­ko­li­ko pro­s­vje­da pro­tiv mog su­dje­lo­va­nja na Svjet­skom pr­vens­tvu. Iš­lo se čak i do sa­mog pred­sjed­ni­ka Jim­myja Car­te­ra”, go­vo­rio je Ba­re­šić ko­ji je, za­pra­vo, po­bi­je­dio kao ka­ra­taš Pa­ra­gva­ja. Me­đu­tim, na­kon po­bje­de, v e s e l j e me­đu Hr­va­ti­ma je bi­lo to­li­ko da se svi­ra­la hr­vat­ska him­na i vi­jo­ri­le hr­vat­ske zas­ta­ve. Ta­ko su taj­ne služ­be uš­le Ba­re­ši­ću u trag, zbog če­ga se vra­tio u Pa­ra­gvaj.

Mi­ro Ba­re­šić (To­ni Sa­ric) kao čas­nik pa­ra­gvaj­ske voj­ske do­bio je is­kaz­ni­cu SAD-a s ko­jom je ula­zio u Pen­ta­gon

Uz pos­lo­ve osi­gu­ra­nja, Ba­re­šić je u Pa­ra­gva­ju i mla­de Hr­va­te vjež­bao u ga­đa­nju

Or­ga­ni­za­to­ri pr­ve ot­mi­ce zra­ko­plo­va u po­vi­jes­ti Šved­ske: Tomislav Re­bri­na, Ni­ko­la Li­sac i Ru­dolf Pr­ska­lo

Ivan Vu­ji­če­vić, Mi­ro Ba­re­šić (dru­gi sli­je­va), Dinko Ša­kić, An­te Sto­ja­nov i Ma­rin­ko Le­mo u Pa­ra­gva­ju 1974. go­di­ne

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.