Bra­ni­li su mi sni­ma­ti i Kik­lo­pa i Glem­ba­je­ve i Ge­ne­ra­la

Zna­te tko su me­ni naj­ve­ći ju­na­ci? Oni ko­ji su se bo­ja­li. Ali za­to se ju­naš­tvo ne smi­je iz­ru­gi­va­ti. Svje­do­čio sam ra­tu. Vi­dio sam kras­nih lju­di, straš­nih žr­ta­va, ali i hu­lja.. Na­uži­vao sam se ku­ka­vi­ca i zad­njeg olo­ša

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Raz­go­va­rao Denis Derk denis.derk@ve­cer­nji.net

Bra­ni­li su mi sni­mi­ti i Kik­lo­pa i Glem­ba­je­ve i Ge­ne­ra­la. I svi­ma sam re­kao: Ma bo­li me

Film­ski re­da­telj i glu­mac Antun Vr­do­ljak u 86. go­di­ni sni­ma film “Ge­ne­ral” o ge­ne­ra­lu An­ti Go­to­vi­ni. S re­da­te­ljem fil­mo­va “U go­ri ras­te ze­len bor”, “Deps”, “Kad ču­ješ zvo­na”, “Kik­lop”, “Gos­po­da Glem­ba­je­vi” i “Du­ga mrač­na noć” raz­go­va­ra­li smo u uto­rak u nje­go­vu do­mu pre­pu­nom knji­ga. Tog je da­na Vr­do­ljak u Za­gre­bu sni­mao sce­ne s Mus­ta­fom Na­da­re­vi­ćem ko­ji u “Ge­ne­ra­lu” glu­mi ge­ne­ra­la Bo­bet­ka i ni­je mo­gao gle­da­ti ka­ko mu omi­lje­na Bar­ce­lo­na gu­bi od Ju­ven­tu­sa.

Ima­te pri­po­vje­dač­kog da­ra. Jes­te li ika­da pi­sa­li?

Pa pi­šem sve svo­je sce­na­ri­je. Di­ja­log vam je čis­ta li­te­ra­tu­ra. Ja sam i na­dr­ljao jer sam mis­lio da je di­ja­log čis­ta li­te­ra­tu­ra, pa je Druš­tvo film­skih rad­ni­ka ko­jem sam 1967. go­di­ne bio pred­sjed­nik pot­pi­sa­lo Dek­la­ra­ci­ju o na­zi­vu i po­lo­ža­ju hr­vat­skog knji­žev­nog je­zi­ka. Sma­tram da je sve li­te­ra­tu­ra i da se ni­šta ni­čim ne mo­že ta­ko iz­ra­zi­ti kao ri­je­či­ma. Ri­je­či su alat ko­ji ima sva­ki čo­vjek, a pi­ta­nje je že­li li ga ko­ris­ti­ti. Ja sam pi­sao svo­je sce­na­ri­je i stal­no po­ku­ša­vam na­pi­sa­ti svo­ja sje­ća­nja.

Dak­le, me­mo­are?

Ali lju­di ne vo­le da pi­še­te o nji­ma ako ste ih do­bro vi­dje­li. Me­ne je Tuđ­man stal­no špo­tao jer ne pi­šem, pa sam spo­me­nuo sje­ća­nja, a on­da me Hr­vo­je Ša­ri­nić pre­pla­šen pi­tao: “Pi­šeš li ti dnev­nik?” “Ma ne, pi­šem sje­ća­nja na lju­de.” “A ko­je lju­de?”, pi­ta Ša­ri­nić. “Pa lju­de ko­ji su mi važ­ni u ži­vo­tu, mo­ji ro­di­te­lji, pa pr­va uči­te­lji­ca gos­po­đa Ma­ri­ja Fran­če­ski.” “A kad će to iz­ać’”, pi­ta Ša­ri­nić. “Kad vi svi ko­ji se to­li­ko bo­ji­te umre­te.” Mis­lim da se ne mo­že ni ži­vje­ti ako ne­ma­te ne­ki odnos ne sa ži­vo­tom, ne­go s ne­čim pu­no dub­ljim od ži­vo­ta. Zna­te, ja sam ak­tiv­ni ka­to­lik. Ali ima jed­na Isu­so­va po­ru­ka u ko­joj on ka­že: “U mog oca ima pu­no sta­no­va”. Jed­nom sam raz­go­va­rao sa si­sač­kim bi­sku­pom Ko­ši­ćem o to­me mo­že li čo­vjek ži­vje­ti bez sum­nje. Mis­lim da ne mo­že. Pa čak i ono u što naj­vi­še vje­ru­je­te, i to do­la­zi u pi­ta­nje. Ako ta­mo gdje bih ja vo­lio oti­ći ne na­đem ta­tu, ma­mu, svo­ja tri bra­ta i ses­tru, ko­ju sam bes­kraj­no vo­lio, što bih ja ta­mo ra­dio. Ako ta­mo ne­ću na­ći Mi­ljen­ka Stan­či­ća ili Ran­ka Ma­rin­ko­vi­ća, lju­de do či­jeg mi je pri­ja­telj­stva bes­kraj­no sta­lo. Čo­vjek je pun sum­nji, ali ja vje­ru­jem u za­grob­ni ži­vot. A to je i ne­ki moj in­te­res. Ne bih htio sa­mo ta­ko oti­ći, a da ne os­ta­vim ve­li­kog tra­ga. Na­kon Kr­le­ži­ne smr­ti u Zagreb je do­šao Zu­ko Džum­hur. S njim sam se dru­žio ka­da sam slu­žio voj­sku u Mos­ta­ru. Kr­le­ža je umro u pro­sin­cu, a Zu­ko je do­šao u ve­lja­či. Bio sam u Pa­la­ceu s ne­kim čo­vje­kom i vi­dim Zu­ku i da ni­je si­gu­ran na no­ga­ma. I ve­lim čo­vje­ku da za­bi­je­mo gla­ve u stol, da nas Zu­ko ne vi­di. A on­da vi­di­mo sje­nu i Zu­ko mi ve­li: “Ton­či moj, ako mis­liš da te ni­sam vi­dio, va­raš se, ako mis­liš da ne­ćeš pla­ti­ti ka­vu, ta­ko­đer se va­raš, a naj­vi­še se va­raš ako mis­liš da sam pi­jan. To što sam slab na no­ga­ma, to je od mi­nu­log ra­da”. I ve­li da je sa že­nom do­šao Kr­le­ži na grob. On je bio ak­tiv­ni mus­li­man. Pi­tam ga je li poz­na­vao Kr­le­žu, a Zu­ko ka­že da mu je bio pred­stav­ljen dva­na­est pu­ta. I pi­ta me je li is­ti­na da je Kr­le­ža umro pri pu­noj svi­jes­ti. A me­ni je je­dan čo­vjek ko­ji je kod nje­ga bio zad­nju ve­čer re­kao da je bio pri pu­noj svi­jes­ti i da mu je oko de­set na­ve­čer re­kao da mo­že ići. “Ja ću, dru­že Kr­le­ža, opet na­vra-

ti­ti, ako vam ne sme­ta. Ne pre­tva­raj­te se, mi se sada vi­di­mo zad­nji put”. Zna­či da je umro pri pu­noj svi­jes­ti. Na to se Zu­ko zgro­zio i ka­že me­ni: “Bog je ne­pra­ve­dan i zao. Za­mis­li ti na­tje­ra­ti ate­is­ta da umre pri pu­noj svi­jes­ti. Ko­ja je to sud­bi­na”. Vi ste bi­li sce­na­rist s Ma­rin­ko­vi­ćem, ali ka­ko ste pot­pi­sa­li sce­na­rij za “Glem­ba­je­ve”? Antun Vr­do­ljak pre­ma dra­mi i mo­ti­vi­ma Kr­le­ži­nih dje­la. Kr­le­ža je vi­dio film “Kad ču­ješ zvo­na” i re­kao Ši­blu da mu se to ja­ko svi­đa i da bi me vo­lio upoz­na­ti.

Taj je film imao go­le­mu gle­da­nost, po­la mi­li­ju­na gle­da­te­lja?

Je. I on­da sam išao Kr­le­ži ko­ji mi je po­di­je­lio kom­pli­men­te. Ali je Ši­blu re­kao da je idi­ot zbog sce­ne u ko­joj Za­grep­ča­ni­nu ile­gal­cu do­la­zi že­na u par­ti­za­ne i no­si ma­lo di­je­te pa sta­ri Ba­no­vac pu­ca iz pu­ške jer mu je pri­ja­telj do­bio si­na. A Šibl mu ka­že da je Vr­do­ljak pa­tri­jar­ha­lan čo­vjek ko­jem su naj­važ­ni­ji obi­telj i dje­ca, pa je na­pra­vio sen­ti­men­tal­nu sce­nu. A Kr­le­ža ka­že da je to naj­ja­če u fil­mu jer je to prvi put da se po­ja­ve emo­ci­je u ne­kom rat­nom, par­ti­zan­skom fil­mu. Kr­le­ži sam po­čeo do­la­zi­ti češ­će u Lek­si­ko­graf­ski. Znao me odves­ti na ru­čak u Pa­la­ce. On je na­pi­sao sce­na­rij za “Put u raj” i pi­tao me je­sam li vi­dio film. La­gao sam da ni­sam, ali ni­je mi se svi­dio film. I on mi da­je Fo­rum u ko­jem je bio objav­ljen sce­na­rij. Ka­da sam pro­či­tao i do­šao do nje­ga, re­kao sam mu: “Dru­že Kr­le­ža...” On ni­je dao da mu se ka­že gos­po­di­ne, to je naj­kra­će re­če­no in­tim­na dra­ma u spek­tak­lu. A da­lje po­či­nju pro­ble­mi i to s onim ko­ji bi­ra objek­ti­ve. On se na­lju­tio jer je shva­tio da mi se film ni­je svi­dio, no pi­tao je ka­da ću ja ra­di­ti ne­što po nje­mu. “Ako ima­te ne­ki go­tov sce­na­rij, ja bih to pro­či­tao”, re­kao sam. A on ka­že: “Ja imam još hi­lja­du da­na ži­vo­ta, a stol mi je kr­cat za­po­če­tim ru­ko­pi­si­ma. Ali mo­gu vam za tri no­ći od bi­lo če­ga što imam go­to­vo na­pi­sa­no na­pi­sa­ti sce­na­rij”. Pa to ni Prévert ni­je mo­gao. Du­go sam odo­li­je­vao re­ći Kr­le­ži da bih ra­dio ne­što po nje­go­vim dje­li­ma. Znam ko­li­ko je bio osjet­ljiv na sva­ko svo­je slo­vo, s raz­lo­gom. Ni­je nje­ga imao tko či­ta­ti u Hr­vat­skoj. Kad je umro, išao sam Ene­su Čen­gi­ću pi­ta­ti ga za “Glem­ba­je­ve”. On mi ka­že da pos­to­je tri re­cen­zen­ta ko­je je Kr­le­ža odre­dio da mo­ra­ju pro­či­ta­ti sce­na­rij. To su Ivo Fran­geš, Mla­den Kuz­ma­no­vić i Bran­ko He­ći­mo­vić. He­ći­mo­vić je na­pi­sao po­zi­tiv­nu re­cen­zi­ju, a Kuz­ma­no­vić da je tri­de­set pos­to do­pi­sa­nog tek­s­ta unu­tra. Fran­geš ga pi­ta ima li ša­vo­va, Kuz­ma­no­vić ka­že da ne­ma. Fran­ge­šu sam na­pra­vio pro­jek­ci­ju u ki­nu Zagreb i on mi ka­že: “Znaš, da si sce­na­rij dao Kr­le­ži, on bi te isp­lju­vao i otje­rao iz ure­da, a da je vi­dio film, cje­li­vao bi te ci­je­log ži­vo­ta”.

A ka­ko je sada ra­di­ti “Ge­ne­ra­la”?

Te­ško jer ra­dim film o ži­vom čo­vje­ku. To ni­je do­ku­men­tar­ni film o An­ti Go­to­vi­ni. Ako je ne­što u nje­mu do­ku­men­tar­no, to je on­da Do­mo­vin­ski rat. Op­sjed­nut sam pri­čom o Do­mo­vin­skom ra­tu. Ja i da­lje ne vje­ru­jem da smo stvo­ri­li dr­ža­vu jer sam gle­dao ka­ko smo je ar­či­li, uni­šta­va­li. Tko sve ni­je ugri­zao ba­rem je­dan za­lo­gaj te dr­ža­ve.

Uglav­nom ste ra­di­li fil­mo­ve o biv­šim vre­me­ni­ma?

Ne sa­mo to. Ra­dio sam po pis­ci­ma. Ran­ko Ma­rin­ko­vić bio je moj in­tim­ni pri­ja­telj. “Kik­lop” je iz­a­šao u Be­ogra­du. Ran­ko mi je dao je­dan autor­ski pri­mje­rak i tu sam po­sve­tu spa­lio 1972. ka­da sam oče­ki­vao do­la­zak po­li­ci­je. “Kik­lop” je ču­do od knji­ge. Od­mah sam re­kao da je to sja­jan film. Ja sam do­te­pe­nec u Zagreb, ali mis­lim da nit­ko ne vo­li Zagreb kao do­te­pen­ci. A “Kik­lop” je na­kon Še­noe prvi ro­man o Za­gre­bu. Sra­mo­ta je ko­li­ko je pi­sa­ca tu ži­vje­lo, ali ni­šta o Za­gre­bu ni­su na­pi­sa­li osim ne­ke cr­ti­ce i pje­smi­ce. Ka­da sam do­bio šan­su da ra­dim “Kik­lo­pa”, bi­lo me strah Ran­ku po­ka­za­ti sce­na­rij. On je na­pi­sao sjaj­ne ese­je o fil­mu, npr. “Me­ha­ni­ka i po­eti­ka fil­ma”, a da­nas po­la film­skih kri­ti­ča­ra ne zna gdje nas­ta­je po­eti­ka iz me­ha­ni­ke. Naj­ve­ći kom­pli­ment ko­ji sam ika­da do­bio bio je ka­da je u in­ter­v­juu za Vjes­nik re­kao da je u “Kik­lo­pu” sli­ka bi­la ja­ča od ri­je­či. No, ovaj put ra­di­mo film o ljud­skom ži­vo­tu, a ne o dje­lu. Ja sam Go­to­vi­nu upoz­nao za vri­je­me ra­ta. U Hr­vat­skoj sam bio za­du­žen za Si­sač­ko-mos­la­vač­ku žu­pa­ni­ju u ko­joj je Go­to­vi­na vo­dio pr­vu bit­ku i do­šao u ve­li­ke ne­pri­li­ke. Po­bje­gla mu je jed­na ci­je­la bri­ga­da i os­ta­vi­la li­je­vo kri­lo pot­pu­no ot­kri­ve­no. Na­zvao me Jo­ža Ma­no­lić u se­dam uju­tro i re­kao: “Ti spa­vaš, a tvoj ti je čo­vjek u ne­pri­li­ka­ma”. Ta­da sam upoz­nao Go­to­vi­nu, iako se ni­smo sre­li. Kas­ni­je smo se vi­đa­li, ali ni­smo pri­ja­te­lje­va­li, ali doz­na­vao sam pu­no stva­ri o nje­mu. Igor Zi­dić re­kao je da on sjaj­no sli­ka, i to por­tre­te. Go­to­vi­na je pi­tao Zi­di­ća da mu u Ha­ag po­ša­lje pri­ruč­nik o to­me ka­ko se mi­je­ša­ju bo­je. Je­dan od naj­ve­ćih kri­ti­ča­ra do­mo­vin­skog fil­ma ko­ji je re­kao da ne pos­to­ji do­mo­vin­ski film po­čet­kom de­ve­de­se­tih od­bio je pri­mi­ti po­ziv za voj­sku i re­kao: “To ni­je moj rat” i oti­šao u Slo­ve­ni­ju. To je is­to mo­gu­će. Moj pri­ja­telj Ran­ko Ma­rin­ko­vić oti­šao je ses­tri u Ita­li­ju jer se bo­jao. Ma­rin­ko­vić je osu­đen na smrt bio za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta. Pri­čao mi je ka­ko je 1941. sreo Ba­ka­ri­ća na ta­da Ilič­kom pla­cu ko­ji mu je re­kao da će ga u Za­gre­bu uhap­si­ti i da ode na Vis. Ran­ko je je­dva do­šao do Vi­sa. Ka­ko se zna­lo da je lje­vi­čar, do­šao mu je taj­nik op­ći­ne Vis i re­kao kao Ci­lić Kr­le­ži, “mo­ra­te ići u par­ti­za­ne”. On­da je doš­lo do par­ti­zan­ske di­ver­zi­je na Vi­su i Ma­rin­ko­vi­ća je par­tij­ska or­ga­ni­za­ci­ja pro­ka­za­la pa je odve­den u Split i osu­đen na smrt. On­da su in­ter­ve­ni­ra­li Mi­le Bu­dak i ne­ki lju­di iz li­te­ra­tu­re i Ran­ko je osu­đen na ne­ko­li­ko de­se­ta­ka go­di­na ro­bi­je. To go­vo­rim da vi­di­te ko­je sve stra­ne ima rat do­di­ru­ju­ći jad­no ljud­sko ti­je­lo.

I ka­ko lju­di raz­li­či­to re­agi­ra­ju na rat?

Ap­so­lut­no. Zna­te tko su me­ni naj­ve­ći ju­na­ci? Oni ko­ji su se bo­ja­li. Ali za­to se ju­naš­tvo ne smi­je iz­ru­ga­ti. Ja sam svje­do­čio ra­tu. Vi­dio sam kras­nih lju­di, straš­nih žr­ta­va, ali i hu­lja. Na­uži­vao sam se hu­lja, ku­ka­vi­ca i zad­njeg olo­ša. Ja sam bio zas­tup­nik u Sa­bo­ru i ta­da smo Ivan Mi­las, Ju­re Bu­zo­lić i ja iz HDZ-a gla­sa­li pro­tiv za­ko­na o su­rad­nji s Ha­aškim su­dom. Na­ma su pri­je­ti­li is­klju­či­va­njem iz stran­ke. Mi­las je bio je­dan od naj­o­bra­zo­va­ni­jih lju­di, ba­rem u HDZ-u. Noć uoči gla­so­va­nja u Sa­bo­ru Mi­las me po­zvao na su­ho me­so iz Sla­vo­ni­je. U je­da­na­est i pol u ku­ću su upa­li Goj­ko Šu­šak i Ivić Pa­ša­lić. Vi­dio sam da Goj­ko is­pod tre­nir­ke ima pi­dža­mu. Zna­či da su ga di­gli iz kre­ve­ta. Šu­šak je bio za­nim­ljiv čo­vjek, ve­li­ki vjer­nik i naj­ve­ći pso­vač ko­jeg ste vi­dje­li. Ka­da sam od­la­zio, Pa­ša­lić mi je re­kao: “Ton­či, pred­sjed­nik ti je po­ru­čio...” A ja mu ve­lim: “Slu­šaj, ka­da me­ne pred­sjed­nik tre­ba, on­da me na­zo­ve. Ni­kad mi ni­šta ni­je po­ru­či­vao, a po­go­to­vo ne po te­bi”. A Šu­šak ve­li: “Zna­či, gla­sat će­te pro­tiv za­ko­na”, a ja ve­lim da ho­ću. “Vi će­te se slo­ži­ti s opo­zi­ci­jom”, a ja mu ve­lim: “Pa opo­zi­ci­ja će di­ći sve če­ti­ri ru­ke da nas po­hap­si sve sku­pa za­jed­no sa mnom. A pr­vo te­be i Tuđ­ma­na”. Mi­las, Bu­zo­lić i ja gla­sa­li smo pro­tiv. Opro­šte­no nam je jer je ci­je­la opo­zi­ci­ja gla­sa­la za i za­kon je pro­šao. Ka­da gle­dam ka­ko je ova država nas­ta­la, vi­dim da je nas­ta­la ču­dom Bož­jim.

I ta­ko je nas­ta­la ide­ja o fil­mu “Ge­ne­ral”?

Ja sam se na­šao u in­te­lek­tu­al­noj za­blu­di da mo­gu po­mo­ći Go­to­vi­ni ako na­pra­vim film o nje­mu. Ja sam u to vje­ro­vao. Bio sam uvje­ren da mi je to duž­nost. Na svoj na­čin po­mo­ći Go­to­vi­ni. Go­ran Viš­njić oti­šao je u Ha­ag na su­đe­nje i bio je odu­šev­ljen ti­me da se ra­di film. Re­kao sam, i to je do­bro, ne mo­ra­mo pla­ti­ti glav­nog glum­ca. Ali on­da se pos­ta­vi­lo pi­ta­nje što se smi­je uze­ti iz ne­či­jeg ži­vo­ta i o če­mu se smi­je raz­go­va­ra­ti.

I po či­jem pred­lo­šku ra­di­ti?

Ne­nad Ivan­ko­vić na­pi­sao je vr­lo do­bar pred­lo­žak. Knji­ga “Rat­nik” vr­lo je do­bra, ali bo­lja je “Ra­ča­ne Nas­ta­vak na 12. stra­ni­ci

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.