ANICA TOMIĆ

Ne pri­hva­ćam da se že­ne gle­da­ju kao blud­ni­ce osu­đe­ne na brid ne­či­jeg no­ža

Vecernji list - Hrvatska - - Kultura - Mi­le­na Za­jo­vić mi­le­na.za­jo­[email protected]­cer­nji.net ZAGREB

Po­li­ti­ča­ri su do­bro­doš­li u ka­za­liš­no gle­da­li­šte, kao i sva os­ta­la pu­bli­ka, po­ru­ču­je re­da­te­lji­ca u po­vo­du ne­dav­nih de­ba­ta o kul­tu­ri U ri­ječ­kom HNK Iva­na pl. Zaj­ca pre­mi­jer­no je pred­stav­ljen “Woyzeck” u re­ži­ji Ani­ce Tomić. Raz­go­va­ra­li smo o tom slav­nom ne­do­vr­še­nom ko­ma­du Ge­or­ga Büc­h­ne­ra i nje­go­vim da­naš­njim odje­ci­ma.

Ka­ko je doš­lo do su­rad­nje s ri­ječ­kim HNK i zašto baš “Woyzeck”?

Ne­ko­li­ko go­di­na do­go­va­ra­la sam su­rad­nju, ali zbog pri­vat­nih okol­nos­ti tek smo ne­dav­no usu­gla­si­li ter­min. Pos­to­ji ne­ko­li­ko pa­ra­me­ta­ra ko­ji su me vo­di­li k Woyzec­ku. Taj me ko­mad pra­ti od ra­ne mla­dos­ti i odu­vi­jek me pre­sre­tao su­vre­me­noš­ću mis­li i ak­tu­al­nos­ti ko­ju no­si. Büc­h­ne­ro­va re­pli­ka je iz­rav­na i ne oprav­da­va se; ona vas kao či­ta­te­lja stav­lja pred pi­ta­nje na ko­je sa­mi u se­bi mo­ra­te pro­na­ći od­go­vor. S dru­ge pak stra­ne u sam je tekst upi­sa­na tra­di­ci­ja sred­njo­vje­kov­nih mo­ra­li­te­ta, kao i com­me­die dell’ar­te te kr­š­ćan­ske re­fe­ren­ci­je. Nje­go­vi su li­ko­vi ne­ka vr­sta ar­he­ti­po­va ono­ga što čo­vjek jest, oni su ne­pro­mje­nji­vi u svo­joj bi­ti kao što je čo­vjek, bez ob­zi­ra na epo­hu – vječ­no is­ti. Ta­ko­đer taj ko­mad kao da ša­pu­će mi­sao Han­ne Aren­dt „... kao da su vr­li­ne proš­los­ti u naj­go­roj kri­zi uze­le na­šu sud­bi­nu u svo­je ru­ke.“Jer gdje su na­še vr­li­ne da­nas, i ima­mo li ih vi­še? Je­smo li pos­ta­li sa­mo ne­ime­no­va­ni iden­ti­te­ti ko­ji se vr­to­gla­vo pod­či­nja­va­ju mo­ći iz stra­ha za vlas­ti­tu eg­zis­ten­ci­ju; i gdje su nes­ta­li oni glas­ni­ci ko­ji pro­ka­zu­ju na mo­ral, pra­ved­nost i is­ti­nu? Ni­je li sve na kra­ju pos­ta­lo sa­mo ko­ri­šte­nje udob­nos­ti ži­vo­ta ka­ko vi­še ne bi­smo tre­ba­li mis­li­ti ni o če­mu? Fi­lo­zof­ski bi­smo se sva­ka­ko slo­ži­li s Aren­dt da je bo­lje pod­no­si­ti zlo ne­go ga či­ni­ti, uz uvje­re­nje da taj stav mo­ra bi­ti sam po se­bi ra­zum­ljiv sva­koj zdra­voj oso­bi, no ta mi­sao ni­je iz­dr­ža­la kuš­nju vre­me­na. Sve su to pi­ta­nja koja se pre­la­ma­ju u Büc­h­ne­ro­vu Woyzec­ku, i ko­ji taj tekst, i na­kon 200 go­di­na na­kon što je na­pi­san, stav­lja­ju u ka­non dram­skih, mo­gu čak re­ći i pos­t­dram­skih ko­ma­da.

Uz glav­nog glum­ca De­ana Kri­va­či­ća i an­sambl ri­ječ­kog HNK u pred­sta­vi igra i mla­da sr­p­ska glu­mi­ca Ha­na Se­li­mo­vić?

S Ha­nom sam se pre­poz­na­la i pri­je ne­go što sam zna­la da će igra­ti, kao da sam u pr­vom raz­go­vo­ru s njom osje­ti­la da je ona ta ar­he­tip­ska že­na kroz ko­ju se pre­la­ma sva bol i ne­prav­da žen­skos­ti. Mo­ra­mo zna­ti da je Büc­h­ne­rov svi­jet mi­zo­gin, bi­blij­ski mo­men­ti či­ne, me­đu os­ta­lim, glav­ne re­fe­ren­ci­je nje­go­ve struk­tu­re, u ko­joj je že­na pri­ka­za­na kao kur­va i blud­ni­ca. Je­le­na Ko­va­čić i ja od pr­vih raz­go­vo­ra o ko­ma­du ni­smo pris­ta­le na tu pos­tav­ku. Od­lu­či­le smo pro­mi­je­ni­ti smjer žen­ske li­ni­je i po­ka­za­ti da je ma­ni­pu­la­ci­ja, ali i svo­je­vr­s­na druš­tve­na ucje­na ono če­mu je že­na čes­to iz­lo­že­na. Ha­na nam je u to­me bi­la ide­al­na su­go­vor­ni­ca. Na­ša Ma­rie, bez ob­zi­ra na svu pro­mje­nu dra­ma­tur­gi­je, ipak na­po­s­ljet­ku za­vr­ši pod no­žem mu­škar­ca ko­ji je na­vod­no vo­li. Vje­ru­jem da smo joj bar ma­lo da­li pro­čiš­će­nja i da smo kroz nje­ga

neg­dje dje­lo­mič­no očis­ti­le i svo­je žen­ske bo­li, kao i bo­li dru­gih že­na ko­je bu­du sje­di­le u pu­bli­ci. Ha­ni­na iz­ved­ba na ru­bu je per­for­ma­tiv­nog, i upra­vo kroz to na ne­ki neo­bi­čan na­čin do­la­zi do spo­ja iden­ti­te­ta nje kao glu­mi­ce koja igra Ma­rie i nje­zi­na pri­vat­nog in­tim­nog žen­skog su­bjek­ta. Ha­na je i jed­na od naj­ta­len­ti­ra­ni­jih i naj­ka­riz­ma­tič­ni­jih glu­mi­ca s ko­ji­ma sam ra­di­la i ve­li­ka mi je čast što smo nas tri za­jed­nič­kim žen­skim sna­ga­ma po­ka­za­le i moć i sla­bost nas že­na u pred­sta­vi o Woyzec­ku.

Woyzeck ne­dvoj­be­no govori o pro­ble­mi­ma upro­pa­šte­ne rad­nič­ke kla­se. Mo­že li se tu po­vu­ći i pa­ra­le­la s na­šom iz­gub­lje­nom rat­nom ge­ne­ra­ci­jom, obi­lje­že­nom so­ci­jal­nom is­klju­če­noš­ću i stig­mom PTSP-a?

Na ža­lost, da. Tu su iz­gub­lje­nu ge­ne­ra­ci­ju, po mo­jem je miš­lje­nju, na­mjer­no stvo­ri­le po­li­tič­ke struk­tu­re ka­ko bi se što vi­še lju­di obes­pra­vi­lo, ali i obes­hra­bri­lo u smis­lu da se nji­ho­vo osob­no po­što­va­nje sve­de na mi­ni­mum. Jer ako čo­vje­ku oduz­me­te zdrav­lje, no­vac, stvo­ri­te od nje­ga rad­no nes­po­sob­nu oso­bu, vi ste sru­ši­li te­me­lje ono­ga što čo­vjek jest, odu­ze­li ste mu pra­vo na osob­nu mi­sao o se­bi. Zna­mo da po­li­tič­ki pro­blem ni­je od­lu­či­va­nje o to­me je li go­ri čin neo­prav­da­nog uda­ra­nja ili pod­no­še­nja uda­ra­ca, ali po­li­tič­ka bi bri­ga tre­ba­la stvo­ri­ti svi­jet u ko­je­mu se tak­ve stva­ri ne do­ga­đa­ju. Na ža­lost, na­ša po­li­ti­ka i moć­ni­ci u po­s­ljed­njih 25 go­di­na odu­ze­li su na­šim lju­di­ma os­nov­no pra­vo na dos­to­jans­tvo, a pa­ra­lel­no i ne­lo­gič­no po­ru­ču­ju da smo valj­da mi kri­vi što to­ga dos­to­jans­tva ne­ma­mo. Kao i u Woyzec­ku, sve­de­ni smo na kriv­nju koja ni­je na­ša, na te­ret ko­ji tr­pi­mo, na odu­ze­tu mla­dost, ali iz­gle­da i bu­duć­nost. Pos­ta­je­mo an­ti­ju­na­ci vlas­ti­tih ži­vo­ta sa­mo za­to što je to nekome vr­lo ko­ris­no i za­bav­no. Na kra­ju kra­je­va, na­šu pred­sta­vu za­vr­ša­va­ju eli­te ko­je su pri­si­li­le Woyzec­ka na ono naj­go­re, ali one, kao i u stvar­nom ži­vo­tu, pre­kri­va­ju ras­po­re­ni leš mr­tve Ma­rie i od­la­ze na pros­la­vu ro­đen­da­na; s oni­ma ko­ji­ma je udob­ni­je da ih tr­pe ne­go da dje­lu­ju – ko­mo­di­tet je uvi­jek prok­let­stvo čo­vje­ka jer u ko­mot­nos­ti za­bo­rav­lja­mo na dru­gog.

Büc­h­ne­ro­vi li­ko­vi uži­va­ju u na­rod­nom fol­k­lo­ru i me­lo­di­ja­ma – i to po­ma­lo pod­sje­ća na ove na­še pros­to­re?

Nje­gov svi­jet uz sve već na­ve­de­ne re­fe­ren­ci­je te­me­lji se i na na­pje­vi­ma ko­ji vu­ku ko­ri­je­nje iz nje­mač­ke na­rod­ne glaz­be. Taj et­no i fol­k­lor­ni mo­ment du­bo­ko je upi­san u ri­tu­al­nost tog svi­je­ta, on za me­ne i stva­ra tu za­guš­lji­vu, her­me­tič­nu i bez­iz­laz­nu at­mo­sfe­ru ko­ma­da. Tak­to­vi i bub­nje­vi ko­ji od­zva­nja­ju u tek­s­tu, od­zva­nja­ju i u ri­tu­alu pos­tup­ka na sa­moj sce­ni, oni iz tog ar­he­tip­skog po­la­ko pre­la­ze i pre­tva­ra­ju se u su­vre­me­no blje­di­lo na­šeg druš­tva i mi­ljea. Tu je sva sna­ga i stra­ho­ta koja je upi­sa­na u ko­mad – tre­nu­tak ka­da se pre­poz­na­te i za­pi­ta­te se – ka­ko i kad sam pos­tao ta­kav? Po­ne­kad mi se či­ni da je pros­tor ko­ji je odre­dio mo­je odras­ta­nje pra­vi sred­njo­vje­kov­ni ho­ror va­cui bez pra­ve slo­bo­de i ki­si­ka, sje­tim se uvi­jek Uje­vi­će­va sti­ha Ven­ti­la­to­ri, ven­ti­la­to­ri, ne ra­de ven­ti­la­to­ri, ne­ma ven­ti­la... E pa u tom bez­ven­til­nom po­lju upi­sa­na je i mo­ja mla­dost.

Woyzeck u na­pa­du bi­je­sa ubi­ja svo­ju dru­ži­cu. Te­ma na­si­lja nad že­na­ma iz­no­va je iz­nim­no ak­tu­al­na – kao da se ni­smo us­pje­li mno­go pro­mi­je­ni­ti od do­ba u ko­jem je ova dra­ma na­pi­sa­na?

Ni­smo se pro­mi­je­ni­li, ni­ti će­mo se pro­mi­je­ni­ti dok god se bu­de ra­di­la raz­li­ka me­đu spo­lo­vi­ma. Sva­kim da­nom svje­do­čim dis­kri­mi­na­ci­ji i ste­re­oti­pi­ma ko­ji se upi­su­ju u dje­cu od vr­tić­ke pre­ko škol­ske do­bi, od onih naj­jed­nos­tav­ni­jih flo­sku­la da dje­voj­či­ce no­se ru­ži­čas­to, a dje­ča­ci pla­vo, do to­ga da su dje­voj­či­ce sla­bi­je, a dje­ča­ci snaž­ni­ji. Ci­je­la in­dus­tri­ja ka­pi­ta­liz­ma pos­tav­lje­na je ta­ko da dje­voj­či­ce pre­zen­ti­ra kao njež­ne prin­ce­ze, a dje­ča­ke kao ni­nje, taj kons­tant­ni dik­tat već je odav­no ute­me­ljen. Me­di­ji su iz­u­zet­no bit­ni za pre­no­še­nje po­ru­ke o rav­no­prav­nos­ti, a oni su na ža­lost da­nas čes­to je­di­no či­ta­no šti­vo. Mo­gli bi­smo pre­uze­ti ulo­gu pro­s­vje­ti­te­lja, a ne za­pis­ni­ča­ra cr­ne kro­ni­ke. Tuž­no mi je re­ći, ali imam ne­ko­li­ko sta­ri­jih poz­na­ni­ca ko­je su od ra­ne mla­dos­ti tr­pje­le obi­telj­sko ili brač­no na­si­lje, ne­ke su čak bi­le i iz­lo­že­ne hlad­nom oruž­ju. Ka­da sam ih pi­ta­la zašto ni­su po­bje­gle, od­go­vo­ri­le su da ih je bi­lo strah i da je pri­ti­sak bio pre­ve­lik. Jed­na od pod­li­ni­ja pri­ča u Woyzec­ku je i ta; što ako že­na ipak ne pris­ta­ne na sve to, mo­ra li za­vr­ši­ti pod no­žem? Na­po­s­ljet­ku, ide­al­no re­če­no, naš je­di­ni za­da­tak tre­bao bi bi­ti me­đu­sob­no pri­bli­ža­va­nje i po­što­va­nje, bez ob­zi­ra na spol i rod. Kon­kret­no, svi­jest o to­me da sam ro­đen ili ro­đe­na s dvi­je ru­ke zna­či da jed­nom ru­kom po­ma­žem se­bi, a dru­gom drugome, bez ob­zi­ra na rod­nu, vjer­sku ili na­ci­onal­nu pri­pad­nost. No, sva­kod­nev­no svje­do­či­mo sve ve­ćoj nes­noš­lji­vos­ti ljud­sko­ga ro­da. A za­bo­rav­lja­mo to da bi ža­lost i ra­dost bi­le po­sve ne­pod­noš­lji­ve da mo­ra­ju os­ta­ti ni­je­me i za­dr­ža­ne sa­mo za nas osob­no. Na­ša me­đu­sob­na ne­pod­noš­lji­vost na kra­ju će nas sves­ti na lju­de ko­ji će umi­ra­ti sve mla­đi i sve osam­lje­ni­ji.

U po­s­ljed­nje se vri­je­me mno­go go­vo­ri­lo o ka­za­li­štu kao po­li­go­nu za obra­čun “li­je­vih” i “des­nih”. Ka­ko bis­te opi­sa­li po­lo­žaj ka­za­liš­nih umjet­ni­ka u na­šoj zem­lji?

Ka­za­li­šte ne spa­da ni li­je­vo ni des­no, ono bi tre­ba­lo bi­ti mjes­to po­sve­će­ne is­ti­ne, koja se ne tre­ba sva­ko­me svi­dje­ti. Na ka­za­li­štu i umjet­ni­ci­ma je da ka­zu­ju, pro­ka­zu­ju i go­vo­re. Moj po­koj­ni pro­fe­sor Šva­cov go­vo­rio je da je dra­ma su­kob eg­zis­ten­ci­ja. I ja se sla­žem, je­di­no gdje se (osim u pri­vat­nom ži­vo­tu) dra­ma mo­že le­gi­tim­no do­ga­đa­ti ka­za­liš­ne su da­ske, a sva os­ta­la pre­pu­ca­va­nja i obra­ču­ni za me­ne su tro­še­nje vre­me­na i re­sur­sa. Iz­u­zet­no je bit­no da ka­za­li­štar­ci sve svo­je ide­je us­mje­re u stva­ra­nje, a ne u ne­kons­truk­tiv­ne bit­ke. Ka­za­liš­na is­ti­na uvi­jek je ja­ča od po­li­tič­kih tri­ča­ri­ja. A po­li­ti­ča­ri­ma po­ru­ču­jem da se za svo­je vi­so­ke pla­će poč­nu oz­bilj­no ba­vi­ti sek­to­ri­ma u ko­ji­ma dje­lu­ju, a da ka­za­li­šte os­ta­ve stru­ci. Uvi­jek su do­bro­doš­li u nje­go­vo gle­da­li­šte, kao i sva os­ta­la pu­bli­ka.

Ra­di­li u ma­lim pro­duk­ci­ja­ma ili na­ci­onal­nim ku­ća­ma, vi i dra­ma­tur­gi­nja Je­le­na Ko­va­čić ne­raz­dvoj­ni ste autor­ski tan­dem. Na če­mu se te­me­lji va­ša su­rad­nja?

Za­jed­no smo stu­di­ra­le na Fi­lo­zof­skom, po­tom Aka­de­mi­ji, za­jed­no smo se pre­tva­ra­le od dje­voj­či­ca u že­ne, za­jed­no smo proš­le raz­li­či­ta is­ku­še­nja, i baš kao sta­ri par os­ta­le za­jed­no u do­bru i zlu. Za­jed­no ra­di­mo već vi­še od 18 go­di­na. Ve­že nas ve­li­ka oz­bilj­nost ko­jom pris­tu­pa­mo pos­lu, za nas je sva­ka pred­sta­va jed­na­ko važ­na – go­to­vo ma­li znans­tve­ni rad. Po­ku­ša­va­mo bi­ti od­go­vor­ne i po­sve­će­ne i iz­dr­ža­ti u svo­joj kons­tant­noj bor­bi za is­ti­nu i prav­du. Po­ne­kad ni­je la­ko kad ima­te dvi­je že­ne ko­je stal­no tje­ra­ju prav­du i is­ti­nu, ali mi mis­li­mo da je to je­di­ni na­čin da ovaj naš ma­li ku­tak svi­je­ta ko­ji nam je dan pos­ta­ne ba­rem ma­lo bo­lje mjes­to.

Za kraj, pri­pre­ma­te li već ne­ki no­vi pro­jekt?

Na­kon “Woyzec­ka” od­la­zi­mo u GKL Split ra­di­ti pred­sta­vu o Ruž­nom pa­če­tu, onom ne­pri­hva­će­nom, iz­da­nom ma­le­nom stvo­re­nju ko­je po­ku­ša­va pro­na­ći svo­je mjes­to u svi­je­tu – da ga net­ko pri­hva­ti kao dru­ga­či­jeg. Na­kon to­ga nas če­ka ve­lik i va­žan ro­man “Ho­tel Za­go­rje” sjaj­ne Iva­ne Bo­dro­žić, ko­ji pos­tav­lja­mo u Ga­vel­li. To je i pri­ča o na­šem ukra­de­nom dje­tinj­stvu, ko­je su ukra­li oni ko­ji i da­nas ima­ju moć da ši­re strah. Ka­že Aris­to­tel, hra­bros­ti ne­ma bez stra­ha. Pr­vi će­mo put po­ku­ša­ti bi­ti

bo­ji­mo.• hra­bri a da se pri­tom ne

Po­ne­kad mi se či­ni da je pros­tor ko­ji je odre­dio mo­je odras­ta­nje pra­vi sred­njo­vje­kov­ni ho­ror va­cui bez slo­bo­de i ki­si­ka; o to­me go­vo­re i Büc­h­ne­ro­vi li­ko­vi Ulo­gu Ma­rie igra Ha­na Se­li­mo­vić, jed­na od naj­ka­riz­ma­tič­ni­jih mla­dih sr­p­skih glu­mi­ca

Pri­ča o na­si­lju i uni­šte­noj rad­nič­koj kla­si U “Woyzec­ku” se pre­poz­na­ju i pro­ble­mi na­še rat­ne ge­ne­ra­ci­je obi­lje­že­ne PTSP-om

Ra­di bez od­mo­ra Na­kon ri­ječ­kog “Woyzec­ka” u GKL Split pos­ta­vit će “Ruž­no pa­če”, a po­tom u Ga­vel­li “Ho­tel Za­go­rje” Iva­ne Bo­dro­žić

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.