MARIA SLOUGH ROGER BRALOW

Groz­na okrut­nost pre­ma ži­vo­ti­nja­ma na uli­ca­ma BiH za nas je bi­la kul­tur­ni šok

Večernji list - Hrvatska - - Panorama - Bojan Are­ži­na bojan.are­zi­[email protected]­cer­nji.net ZA­GREB

Te­ški ži­vot­ni uvje­ti pa­sa u Sa­ra­je­vu, a po­seb­no zlo­glas­ni azil Pra­ča, ko­ji ne­ki zo­vu i lo­go­rom smr­ti za pse, glav­ne su te­me do­ku­men­tar­nog fil­ma “Pa­sji ži­vot – sa­ra­jev­ske lu­ta­li­ce”, ko­ji je pri­ka­zan u Par­la­men­tu EU u Bruxel­le­su u or­ga­ni­za­ci­ji hr­vat­skog euro­zas­tup­ni­ka Da­vo­ra Škr­le­ca. Film ko­ji pra­ti rad lo­kal­ne vo­lon­ter­ke Mi­le­ne Ma­le­še­vić, ko­ja je u po­s­ljed­njih de­se­tak go­di­na spa­si­la vi­še ti­su­ća pa­sa, sni­mi­la je bri­tan­ska re­da­te­lji­ca i fo­to­graf­ki­nja Maria Slough, a u nje­mu se pojavljuju i ve­te­ri­nar Roger Bralow te bri­tan­ski glu­mac Pe­ter Egan. O sni­ma­nju fil­ma i za­šti­ti pra­va ži­vo­ti­nja raz­go­va­ra­li smo u Bruxel­le­su s Ma­ri­jom Slough i Ro­ge­rom Bra­lowom ko­ji su nam, me­đu os­ta­lim, ot­kri­li da pla­ni­ra­ju sni­ma­ti i u Hr­vat­skoj.

Ka­ko ste saz­na­li za te­ške uvjete u sa­ra­jev­skim azi­li­ma?

SLOUGH: Roger i ja ra­di­li smo za­jed­no u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji i do­šao je s ide­jom za TV emisiju o to­me ka­ko se ži­vo­ti pa­sa raz­li­ku­ju di­ljem svi­je­ta. Ne sje­de svi na so­fa­ma kao u Bri­ta­ni­ji i uži­va­ju (smi­jeh). S tom ide­jom otiš­li smo Pe­te­ru Ega­nu, ko­ji je re­kao: “Znam jed­nu že­nu, Mi­le­nu, od ko­je sam udo­mio jed­nog psa, za­što ne do­đe­te i upoz­na­te je u Bos­ni.” Otiš­li smo ta­mo proš­log ruj­na i po­sje­ti­li je­dan od azi­la, vi­dje­li smo pse na uli­ca­ma, vi­dje­li smo pu­no spa­še­nih pa­sa...

Ka­ko vam je bi­lo u Sa­ra­je­vu? Jeste li tad pr­vi put bi­li ta­mo?

SLOUGH: Pr­vi sam put bi­la u Bos­ni i Sa­ra­je­vu. Div­na je to zem­lja, ljudi su ja­ko pri­ja­telj­ski nas­tro­je­ni, ali groz­na okrut­nost pre­ma ži­vo­ti­nja­ma bi­la je pri­lič­no šo­kant­na. U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji to ne­će­te vi­dje­ti. Ne­će­te to vi­dje­ti sva­ki dan na uli­ci iako, na­rav­no, okrut­nos­ti ima svu­da. Ta­ko da je to u tom smis­lu bio kul­tur­ni šok. Dok smo pu­to­va­li pre­ma se­oskim po­dru­čji­ma, pri­mi­je­ti­la sam pre­kras­ne ku­će s pre­kras­nim ve­li­kim vr­to­vi­ma, a u nji­ma ni­je bi­lo pa­sa. U en­gle­skim se­li­ma dje­ca se igra­ju u vr­tu sa psi­ma ko­ji tr­če oko­lo i ču­je­te zvuk pse­ćeg la­ve­ža. To­ga on­dje ni­je bi­lo i to je za me­ne bio naj­ve­ći kul­tur­ni šok. BRALOW: Mis­lim da je Sa­ra­je­vo pre­kras­no, ali pot­pu­no se sla­žem s Ma­ri­jom. U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji smo

Naj­vi­še me za­bri­nja­va­lo što je tim psi­ma slom­ljen duh, oni vi­še ni­su bi­li psi. Ne­ki je­su, ali ne­ki su jed­nos­tav­no odus­ta­li. To me uz­ne­mi­ri­lo jed­na­ko kao i nji­ho­vo tje­les­no sta­nje

na­vik­li na lju­de ko­ji se še­ću sa psi­ma, pos­to­ji ta kul­tu­ru dru­že­nja sa psi­ma. U Sa­ra­je­vu smo vi­dje­li po­ne­kog čo­vje­ka sa psom, ali vi­dje­li smo pu­no pa­sa na uli­ca­ma i on­da pu­no ni­če­ga. Ni­je bi­lo pa­sa na se­oskim po­dru­čji­ma, osim po­ne­kog lu­ta­li­ce. Vr­lo je dru­ga­či­je, osje­ćaj je dru­ga­či­ji.

Ko­ji su naj­ve­ći iza­zo­vi i za­pre­ke s ko­ji­ma ste se su­oči­li? Je li mo­žda bi­lo pri­jet­nji?

SLOUGH: Ne. Još ne! (smi­jeh) Mo­žda ih bu­de kad film bu­de emi­ti­ran. Otiš­li smo u Bos­nu da sni­mi­mo i upoz­na­mo Mi­le­nu i vi­dje­li smo da je pro­blem pu­no ve­ći ne­go što smo mo­gli za­mis­li­ti. Vra­ti­li smo se i od­lu­či­li ispričati pri­ču. Sto­ga mi je tre­ba­lo vi­še ma­te­ri­ja­la od onog ko­ji sam sni­mi­la u Pra­či. Sto­ga sam an­ga­ži­ra­la lo­kal­nog sni­ma­te­lja da se vra­ti i on je sni­mio mr­tve pse, od­ba­če­na ti­je­la, ja­ko bo­les­ne pse, pse ko­ji se bo­re... Sni­mio je to, ušao je otvo­re­no s ka­me­rom, a on­da je net­ko do­šao i na­tje­rao ga da sve to iz­bri­še. Do­pu­šte­no mu je da za­dr­ži sa­mo snim­ke iz­va­na.

Je li to bi­la oso­ba iz azi­la?

SLOUGH: Da, ali ne mo­gu re­ći tko jer ni­sam bi­la on­dje. Bi­la sam oba­vi­je­šte­na da imam snim­ke, a po­la sa­ta pos­li­je pri­mi­la po­ziv da ih ipak ne­mam.

Što je bi­lo naj­go­re što ste vi­dje­li?

BRALOW: Sta­nje ne­kih pa­sa u Pra­či. Psi su bi­li raz­li­či­tog zdrav­s­tve­nog sta­nja. Ra­zi­na hi­gi­je­ne ni­je bi­la ja­ko do­bra. Bi­lo je pu­no ot­pa­da, pa­sa ko­ji su iz­gle­da­li kao da imaju kož­nih pro­ble­ma. Ni­je bi­lo do­bro, a broj pa­sa u tom sta­nju bio je šo­kan­tan. SLOUGH. Kad po­s­vje­do­či­te okrut­nos­ti, mo­že­te vi­dje­ti dvo­je: iz me­di­cin­ske per­s­pek­ti­ve to su bo­lest i lo­še sta­nje, a s druge stra­ne, pse slom­lje­na du­ha... Odras­la sam sa psi­ma i oni su naj­bo­lji dru­go­vi, do­če­ka­ju vas kad do­đe­te do­ma na kra­ju da­na. Ako ste ima­li loš dan, oni ma­šu re­pom, vaš loš dan nes­ta­je. Naj­vi­še me za­bri­nja­va­lo to što je tim psi­ma slom­ljen duh, oni vi­še ni­su bi­li psi. Ne­ki je­su, ali ne­ki ni­su i jed­nos­tav­no su odus­ta­li. To me uz­ne­mi­ri­lo, ali i nji­ho­vo tje­les­no sta­nje.

Je­su li uvjete za pse u Sa­ra­je­vu i BiH bi­li naj­go­ri ko­ji ste vi­dje­li?

SLOUGH: Kad se sje­tim ono­ga če­ga sam se na­gle­da­la po svi­je­tu i što sam sni­mi­la... Ali što se ti­če ono­ga o če­mu sam iz­vje­šta­va­la i ma­te­ri­ja­la ko­ji ni­sam sni­mi­la, ali što sam vi­dje­la, mis­lim da je tr­go­vi­na pse­ćim me­som ne­što naj­straš­ni­je i naj­bar­bar­ski­je što se do­ga­đa u ovom sto­lje­ću. Ta­ko da ne bih rek­la da je u BiH i Sa­ra­je­vu naj­go­re, ali je ne­pri­hvat­lji­vo.

Ka­ko ste u pro­jekt uklju­či­li glum­ca Pe­te­ra Ega­na?

BRALOW: Nje­go­va ide­ja... SLOUGH: Pe­ter je poz­na­ti glu­mac u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, ali i sja­jan ak­ti­vist za pra­va ži­vo­ti­nja. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na fo­to­gra­fi­ra­la sam ga s nje­go­vim psi­ma za jed­nu iz­lož­bu i pos­ta­li smo pri­ja­te­lji. U slič­noj smo in­dus­tri­ji, u me­di­ji­ma, ali obo­je smo i ve­ga­ni, želimo za­šti­ti ži­vo­ti­nje i za­go­va­ra­ti su­osje­ća­nje, ka­ko me­đu lju­di­ma ta­ko i iz­me­đu ljudi i ži­vo­ti­nja. Ta­ko da je to bio pri­ro­dan sli­jed do­ga­đa­ja. Kad smo mu doš­li s Ro­ge­ro­vom ide­jom, re­kao je: “Da, ap­so­lut­no, že­lio bih to uči­ni­ti!” Bio je ja­ko za­in­te­re­si­ran.

Jeste li upoz­na­ti s uvje­ti­ma u azi­li­ma u dru­gim dr­ža­va­ma na tom po­dru­čju, npr. u Hr­vat­skoj?

SLOUGH: Ne to­li­ko u Hr­vat­skoj, ali je­sam u Ru­munj­skoj, po­zva­na sam da idem ta­mo. Imam ko­le­ge ko­ji su bi­li on­dje i sni­mi­li su ne­ke ja­ko uz­ne­mi­ru­ju­će stva­ri, tje­les­no i sek­su­al­no sa­ka­će­nje ži­vo­ti­nja. Znam što se ta­mo do­ga­đa i Ru­munj­ska ili Hr­vat­ska bit će nam idu­ća odre­di­šta. Uvi­jek nam je cilj da bu­de­mo svje­do­ci. Sni­ma­mo či­nje­ni­ce, pri­ča­mo pri­ču. Ne uljep­ša­va­mo, ne želimo pro­po­vi­je­da­ti ili kri­ti­zi­ra­ti jer sva­ka si­tu­aci­ja ima po­za­di­nu. Ali na­dam se da će fil­mo­vi otvo­ri­ti vra­ta raz­go­vo­ri­ma o to­me ka­ko se bo­lje bri­nu­ti o ži­vo­ti­nja­ma, kao uk­lo­ni­ti strah ko­ji ljudi imaju od tih pa­sa na uli­ci. Ako uk­lo­ni­te strah i ako ti ljudi upoz­na­ju pse kao što ih svi mi poz­na­je­mo, to je pre­kras­no i to će os­na­ži­ti lju­de, kao što će i psi­ma vra­ti­ti ži­vot. BRALOW: To i jest cilj. Ako osvi­je­tli si­tu­aci­ju i in­for­mi­ra lju­de o sta­nju, ako ne­što do­bro pro­iza­đe iz to­ga, to je fan­tas­tič­no. Sla­žem se s Ma­ri­jom, ne želimo osu­đi­va­ti. Jed­nos­tav­no, otiš­li smo ta­mo, vi­dje­li smo to, to su sli­ke – to je sve što želimo uči­ni­ti.

Što mis­li­te o za­šti­ti pra­va ži­vo­ti­nja u Europ­skoj uni­ji?

SLOUGH: Mo­žda ni­sam baš kva­li­fi­ci­ra­na da od­go­vo­rim na to pi­ta­nje. Su­ra­đu­je­mo s Eu­ro­gru­pom za ži­vo­ti­nje ko­ja ra­di od­li­čan po­sao kao ti­je­lo ko­je lo­bi­ra, rek­la bih da se či­ni da u pu­no slu­ča­je­va pos­to­je ja­ko do­bri za­ko­ni i smjer­ni­ce, ali se pro­pis­no ne pro­vo­de. Mo­žda će se s tim net­ko po­za­ba­vi­ti, ali to ne­ću bi­ti ja (smi­jeh). BRALOW: Ne mo­gu ko­men­ti­ra­ti ci­je­lu Eu­ro­pu, ni­sam struč­njak za to. U ve­ći­ni Eu­ro­pe pos­to­je do­bri pro­pi­si, ali stva­ra­nje pro­pi­sa i nji­ho­vo pro­vo­đe­nje dvi­je su raz­li­či­te stva­ri i po tom pi­ta­nju ne­što se mo­ra uči­ni­ti.

Spo­me­nu­li ste i Ru­munj­sku, ko­ja je u EU. To je očit pri­mjer da si­tu­aci­ja ni­je ta­ko sjaj­na.

SLOUGH: Pos­to­je zem­lje ko­je su mno­go bo­lje. Mo­žda mo­gu bi­ti pri­mje­ri od ko­jih bi nji­ho­vi su­sje­di mo­gli ne­što na­uči­ti.

Što mis­li­te o Brexi­tu i mis­li­te li da će utje­ca­ti na za­šti­tu pra­va ži­vo­ti­nja u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji?

BRALOW: Tko zna što se bi­ti s Brexi­tom, ali na­dam se da ne­će na­udi­ti za­šti­ti pra­va ži­vo­ti­nja u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji ili Eu­ro­pi. Na­dam se da je za­šti­ta u po­ras­tu i da stva­ri pos­ta­ju bo­lje u ci­je­lom svi­je­tu. Ne vi­dim ka­ko bi Brexit mo­gao utje­ca­ti, ali opet – tko zna? SLOUGH: Na­dam se da ne­će, pri­če­kaj­mo da vi­di­mo ho­će li se uop­će do­go­di­ti. Još sam u fa­zi po­ri­ca­nja (smi­jeh). Vje­ro­jat­no pos­to­ji ne­ki ri­zik, pos­to­ji mo­guć­nost jer, ako nis­te vi­še obve­za­ni, ako vi­še nis­te dio to­ga... Ovi­si i o to­me ko­ja je vla­da na vlas­ti.

Ko­ji vam je idu­ći pro­jekt? Ra­di­te li i da­lje za­jed­no?

SLOUGH: Da. Ni­smo se po­sva­đa­li! Vra­tit će­mo se u Sa­ra­je­vo da Mi­le­ni opet pru­ži­mo po­dr­ške na te­re­nu, a on­da će­mo to uči­ni­ti i u Hr­vat­skoj i Ru­munj­skoj. BRALOW: Pu­no je pi­ta­nja na ko­ja ni­smo od­go­vo­ri­li i pu­no to­ga što že­lim vi­dje­ti i o ko­ji­ma že­lim stvo­ri­ti vlas­ti­ti stav.

U en­gle­skim se­li­ma dje­ca se igra­ju u vr­tu sa psi­ma, ču­je­te la­vež, u Bos­ni to­ga ni­je bi­lo Na­dam se da će fil­mo­vi otvo­ri­ti vra­ta raz­go­vo­ru o to­me ka­ko se bo­lje bri­nu­ti o ži­vo­ti­nja­ma

Za­jed­no u pro­jek­tu Re­da­te­lji­ca Maria Slough i ve­te­ri­nar Roger Bralow naj­av­lju­ju po­sjet i Hr­vat­skoj

Azil u Pra­či Mno­ge su snim­ke ko­je su nas­ta­le unu­tar azi­la, na ko­ji­ma su bo­les­ni i mr­tvi psi, psi ko­ji se bo­re, mo­ra­li po na­red­bi iz azi­la uni­šti­ti

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.