Nor­ve­ški maj­stor Kna­usgård uni­ver­zal­ni ese­ji­zam mi­je­ša s kon­kret­nim ži­vot­nim pri­ča­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Nor­ve­ška me­đu­na­rod­na spi­sa­telj­ska zvi­jez­da Karl Ove Kna­usgård svi­jet je osvo­jio hek­sa­lo­gi­jom “Mo­ja bor­ba”, a na­kon tog dos­lov­no knji­škog br­da obja­vio je i kva­dri­lo­gi­ju “En­cik­lo­pe­di­ja go­diš­njih do­ba”. Kna­usgår­dov hr­vat­ski iz­da­vač Oce­an­mo­re ne­dav­no je obja­vio knji­gu “Je­sen” ko­ju je na hr­vat­ski s nor­ve­škog pre­veo Mu­nib De­la­lić. I u “Je­se­ni”, baš i kao u “Mo­joj bor­bi”, Kna­usgård se mi­nu­ci­oz­no i kon­cen­tri­ra­no ba­vi auto­bi­ogra­fi­jom, s ti­me što je u ove iz­ra­zi­to ese­jis­tič­ke za­pi­se uba­cio i po­vod­lji­vi pod­nas­lov “Pi­smo ne­ro­đe­noj kće­ri”. I do­is­ta, Kna­usgård nam u kon­ciz­noj “Je­se­ni” opi­su­je vri­je­me ka­da nje­go­va sa­da već biv­ša su­pru­ga (i šved­ska pjes­ni­ki­nja) Lin­da Bos­tröm Kna­usgård oče­ku­je če­t­vr­to di­je­te, a nje­ga živ­lje­nje u me­koj pro­vin­ci­ji i umi­ru­ju­ćem la­danj­skom kra­ju ite­ka­ko pod­sje­ća na vlas­ti­to dje­tinj­stvo i pe­ri­od odras­ta­nja. Ta­ko uni­ver­za­lan i u os­no­vi neo­ba­ve­zan ese­ji­zam Kna­usgård iz­nim­no spret­no i na­dah­nu­to, bez dra­ma­tič­nih re­zo­va i je­zič­nih eks­pe­ri­men­ti­ra­nja, kom­bi­ni­ra s kon­kret­nim sva­kod­nev­nim pro­ble­mi­ma ko­je ima nor­ve­ška mla­da pro­sječ­no si­tu­ira­na obi­telj s tro­je dje­ce i če­t­vr­tim, valj­da po­ma­lo i neo­če­ki­va­nim, na pu­tu. Sto­ga u “Je­se­ni” ima mjes­ta i za is­po­vjed­ne, kraj­nje is­kre­ne i za­pra­vo ra­zo­ru­ža­va­ju­će pri­če o ti­nej­džer­skom mo­kre­nju u kre­vet ma­log Kna­usgår­da (do­kaz da autor do­is­ta ne šte­di se­be ka­da ne­mi­lo­srd­no pi­še o obi­telj­skoj in­ti­mi) ali i o su­ro­vom i ne­po­treb­nom ubi­ja­nju (tj. ka­me­no­va­nju) ri­đov­ke ko­je je zbu­nje­nom ma­li­ša­nu upri­li­čio nje­gov ne­pri­kos­no­ve­ni otac. “Je­sen” je zbog to­ga i važ­na i po­pri­lič­no ri­jet­ka knji­ga o od­go­ju dje­ce ko­ja po­ne­kad i ci­je­lo­ga ži­vo­ta pre­is­pi­tu­ju ne­ke na­gle i iz­ne­na­đu­ju­će, a sva­ka­ko ne­hu­ma­ne i svi­re­pe ro­di­telj­ske od­lu­ke, pos­tup­ke i re­če­ni­ce ne na­la­ze­ći ni­ka­da iz­laz iz tog ko­šma­ra. Ba­vi se Kna­usgård i kraj­nje fi­lo­zof­skim pi­ta­nji­ma pa is­tra­žu­je pri­mje­ri­ce ljud­ska us­ta i nji­ho­vu sve­mo­gu­ću sim­bo­lič­nost, kao i čud­no­va­tost ljud­skih oči­ju, baš kao što ja­ko pu­no pros­to­ra po­sve­ću­je pri­rod­nim fe­no­me­ni­ma u ko­je je uro­njen već i sa­mim ži­vo­tom u se­oskom okruž­ju i to u ras­po­nu od sve­moć­nog po­kre­tač­kog sun­ca pa do pti­ca grab­lji­vi­ca i ja­za­va­ca. No ne bje­ži Kna­usgård ni od op­ćih druš­tve­nih te­ma pa blis­ta­vo, u sve­ga par maj­stor­skih po­te­za por­tre­ti­ra dra­ma­tič­nu pro­past nor­ve­škog gra­da slav­ne po­mor­ske proš­los­ti Aren­da­la, u či­joj je bli­zi­ni uos­ta­lom i odras­tao, kao što otvo­re­no i bez ikak­vih na­tru­ha po­li­ti­za­ci­je pi­še o pro­pa­da­nju nor­ve­škog se­la i stal­nim i ma­sov­nim mi­gra­ci­ja­ma nor­ve­škog sta­nov­niš­tva u gra­do­ve. Kna­usgård je po po­tre­bi i di­rek­t­no ero­ti­čan (pri­mje­ri­ce u tek­s­tu Stid­ne us­ne) i ne­vje­ro­jat­no nježan (i to u tek­s­tu Do­jen­če), ali i iz­ne­na­đu­ju­će kon­zer­va­ti­van ka­da pi­še o sli­je­poj vjer­nos­ti svo­joj ženi. Po­put ne­kog mu­drog star­ca Kna­usgård pi­še o fe­no­me­ni­ma iz obič­nog ži­vo­ta uz­di­žu­ći ih na pi­je­des­tal vječ­nos­ti i iz­nim­nos­ti, ali bez ma­lo­gra­đan­ske pa­te­ti­ke i ikak­vog pre­tje­ri­va­nja. No pri­tom vr­lo spret­no pro­mo­vi­ra svo­je vlas­ti­te ži­vot­ne po­zi­ci­je i sta­vo­ve, pa či­ta­te­lji u “Je­se­ni” mo­gu saz­na­ti ko­ja mu je naj­dra­ža knji­ga (ne­će­mo to ot­kri­ti) ili što mis­li o Van Gog­hu kao sli­ka­ru ili o bub­nje­vi­ma. No ba­vi se Kna­usgård i pro­pi­ti­va­njem teh­no­lo­škog na­pret­ka i to u svi­ma bli­skoj te­mi te­le­fo­na i ulo­ge te­le­fo­ni­ra­nja i ko­mu­ni­ci­ra­nja u da­naš­nji­ci, ali i proš­los­ti, kao što mu­dro, ali i uzvi­še­no pi­še i o obič­nim lok­vi­ca­ma ben­zi­na ko­je na­la­zi­mo po svim mo­gu­ćim ces­ta­ma, a da čes­to to uop­će ne osvi­jes­ti­mo. Mno­ge iz­ra­zi­to mu­dre re­če­ni­ce skri­ve­ne su u ovim Kna­usgår­do­vim, po­ma­lo i me­lan­ko­lič­nim za­pi­si­ma o skan­di­nav­skoj je­se­ni i po­dos­ta spo­koj­nim nor­ve­škim obi­te­lji­ma ko­je se svim ci­vi­li­za­cij­skim do­me­ti­ma us­pr­kos bo­re s obič­nim uši­ma, ža­ba­ma ko­je ga­ze auto­mo­bil­ski ko­ta­či, ne­uni­šti­vim plas­tič­nim vre­ći­ca­ma ili mu­ha­ma ko­je mo­gu pre­ži­vje­ti u svim uvje­ti­ma. Kna­usgår­du se mo­ra priz­na­ti da je pra­vi fe­no­men su­vre­me­ne knji­žev­nos­ti, jer je u po­čet­ku nje­go­vim agen­ti­ma bi­lo pri­lič­no te­ško pro­da­ti pra­va na nje­go­ve knji­ge. Pi­ta­li su se tko će to či­ta­ti Nor­ve­ža­ni­na ko­ji ne pi­še kri­mi­će, ne­go pi­še o se­bi. Ali či­ta­te­lji su zduš­no i ma­sov­no pro­gu­ta­li lu­cid­nu i pro­bav­lji­vu nor­ve­šku udi­cu.

“Je­sen”, Karl Ove Kna­usgård, Oce­an­mo­re, pre­veo Mu­nib De­la­lić, ci­je­na 140 ku­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.