Vecernji list - Hrvatska - - Front Page -

i su­oči­la se s či­nje­ni­com da na dan mog ro­đen­da­na nije ro­đen nikakav To­mo, ne­go Jo­sip Čo­rak.

Za dje­tinj­stvo ka­že da je bi­lo te­ško jer je odras­tao i bez oču­ha ko­ji je no­sio us­ta­šku uni­for­mu kao i nje­gov otac i stra­dao od is­te ru­ke.

– Ja se do svo­je 18. go­di­ne nisam po­šte­no naj­eo. Vi­še sam bio gla­dan ne­go sit. Hr­va­ti sam se po­čeo u 17. go­di­ni, a već slje­de­će go­di­ne do­bio sam po­nu­du da do­đem u Kar­lo­vac na­kon što sam u hr­vač­kom me­ču u Gos­pi­ću, kao za­mjen­ski bo­rac, po­bi­je­dio nji­ho­va čla­na, pr­va­ka Hr­vat­ske u mo­joj kategoriji. S ob­zi­rom na to da su me obe­ća­li za­pos­li­ti, ja sam pris­tao.

I ta­ko je Jo­so kre­nuo put Kar­lov­ca, a za­vr­šio je u Za­gre­bu.

– Moj po­lus­tric Pe­ro Čo­rak dao mi je za kar­tu i put­ne troškove, da mo­gu tri da­na jes­ti. No, me­ni je bila šte­ta ku­pi­ti kar­tu i ja se od­lu­čim šver­ca­ti u vla­ku. Ka­ko god bi na­išao kon­duk­ter, ja bih se skrio u za­hod. Sje­dim ja ta­ko na školj­ki i ču­jem ne­ku bu­ku. Po­gle­dam kroz pro­zor i vi­dim pi­še “Zagreb”. On­da sam shva­tio da sam, od umo­ra, zas­pao na WC školj­ki i pres­pa­vao sta­ni­cu “Kar­lo­vac”. A Zagreb mu se svi­dio na pr­vu. – Na­kon iz­la­ska sa že­ljez­nič­ke sta­ni­ce ugle­dao sam dos­ta ze­le­ni­la pa mi se uči­ni­lo kao da sam u svo­joj Li­ci, a to je za­pra­vo bio Zri­nje­vac. Pres­pa­vao sam ne­ko­li­ko no­ći na klu­pi sve dok slu­čaj­no nisam su­sreo pri­ja­te­lja iz za­vi­ča­ja Ni­ko­lu Man­de­ki­ća. Kad sam mu ka­zao da sam oti­šao iz Li­ke da bih se hr­vao, on me odveo u Hr­vač­ki klub Lo­ko­mo­ti­va, a me­ni je ta­mo bi­lo su­per jer bih na­kon tre­nin­ga do­bio ko­mad kru­ha i ša­li­cu ča­ja. To je me­ni bila do­bra ve­če­ra.

S ob­zi­rom na to da nije imao gdje spa­va­ti, opet se mo­rao šver­ca­ti. Naj­ma­nje mje­sec da­na.

– Še­tao bih po Tr­gu dok nje­go­va gaz­da­ri­ca ne bi otiš­la spa­va­ti pa bih spa­vao kod Ni­ko­le na ne­kom voj­nič­kom kre­ve­tu. Ubr­zo je na­šao i po­sao. – Sreo sam poz­na­ni­ka ko­ji je ra­dio u gra­đe­vin­skom po­du­ze­ću “Du­ga”, a či­ji je di­rek­tor bio otac no­go­me­ta­ša Haj­du­ka Pa­pe­ca. On je vo­lio spor­ta­še pa mi je dao so­lid­nu pla­ću i lak­še pos­lo­ve da mo­gu tre­ni­ra­ti, a ta­da se ra­di­lo na grad­nji No­vog Za­gre­ba. No, ka­ko sam ja i ti­me bio ne­za­do­vo­ljan jer se ni­ka­ko nisam mogao najesti, na­zvao sam stri­ca u Gos­pić da mi sre­di da me po­zo­vu u voj­sku. No, ka­ko sam se ja svo­je­dob­no po­tu­kao s kon­tro­lo­rom u vla­ku jer nisam imao kar­tu, kao “nes­taš­nog” su me upu­ti­li u kaž­nje­nič­ki puk u Čr­no­me­lju.

No i u tom ne­ugod­nom okru­že­nju iz­va­dio ga je sport­ski ta­lent.

– Pos­tao sam pr­vak pu­ka u šest dis­ci­pli­na, ba­ca­nju ku­gle, ba­ca­nju bom­be, sko­ku u dalj, tr­ča­nju... pa sam oti­šao na sport­sko pr­vens­tvo voj­ne oblas­ti. Na­kon što sam osvo­jio dru­go mjes­to u ba­ca­nju bom­be, je­dan me čo­vjek, ko­ji je sa stra­ne sje­dio na tro­noš­cu, po­zvao k se­bi i pri­upi­tao bih li htio slu­ži­ti voj­sku u sport­skoj če­ti u Be­ogra- du. Bio je to Ivan Gu­bi­jan, osva­jač olim­pij­skog sre­bra u ba­ca­nju kla­di­va 1948. Ja nisam znao da je to on, ali sam pris­tao jer to je zna­či­lo da uju­tro mo­gu tre­ni­ra­ti atle­ti­ku, a po­pod­ne hr­va­nje, ali i da ću se pu­no bo­lje hra­ni­ti. Spri­ja­te­ljio sam se ja s ku­ha­ri­ma, po­ma­gao im pra­ti su­đe, sa­mo da se do­bro naj­e­dem pa sam u to vri­je­me do­bio 12 kg mu­sku­la­tu­re.

Ka­da se vra­tio iz voj­ske, sad već kao poz­na­ti hr­vač, opet je u iz­bo­ru klu­ba kri­te­rij bio hra­na.

– Pre­šao sam iz Lo­ko­mo­ti­ve u Pr­vo­maj­sku, gdje me je nji­hov hr­vač iz mo­je ka­te­go­ri­je pi­tao što ću ja ta­mo. Kad sam mu re­kao da su mi obe­ća­li po­sao, on me pi­ta: “A što ćeš ti ta­mo jes­ti, mo­žda že­lje­zo. Bo­lje ti je da ideš u Slje­me, ta­mo imaš ko­ba­si­ca.” Ta­ko mi je on, stra­hu­ju­ći za mjes­to u mom­ča­di, na­pra­vio us­lu­gu.

Bio sam pa­ra­li­zi­ran 45 da­na

Go­di­ne 1966. Čo­rak je pr­vi put pos­tao pr­vak SFRJ i ta­ko 11 go­di­na za­re­dom. A kao ta­kav bio je i evi­dent­ni kan­di­dat za OI 1968., no Mexi­co City nije ugle­dao.

– Bi­li smo na pri­pre­ma­ma na Ja­ho­ri­ni, a ko­le­ga i ja smo otiš­li ski­ja­ti ta­mo ka­mo nit­ko ne ide. Pa­da­la je le­de­na ki­ša i na­pra­vi­la se le­de­na ko­ra. Ka­ko sam na­le­tio na je­dan za­le­đe­ni ka­men, ta­ko me ba­ci­lo u zrak pa sam pao na dru­gi ka­men. Na­kon to­ga sam os­tao ne­po­kre­tan le­ža­ti.

Tog tre­nut­ka či­ni­lo se da je nje­go­voj sport­skoj ka­ri­je­ri kraj.

– Gor­ska služ­ba spa­ša­va­nja vuk­la me u onom spe­ci­jal­nom ko­ri­tu sve do Sa­ra­je­va gdje su mi prog­no­zi­ra­li da mo­žda vi­še nikad ne­ću moći ho­da­ti pa mi je, ubr­zo, i dr­žav­ni hr­vač­ki sa­vez odre­dio no­vac za ko­li­ca. No, još dok sam le­žao pa­ra­li­zi­ran tih 45 da­na, s odu­ze­tim do­njim di­je­lom ti­je­la, do­čuo sam da je taj no­vac u klu­bu nes­tao jer je taj­nik klu­ba tim nov­cem pre­hra­nji­vao si­ro­ti­nju ko­ja nije ima­la ni­šta kao i ja ka­da sam tek do­šao u Zagreb.

Sre­ćom, inva­lid­ska ko­li­ca mu ni­su tre­ba­la jer se opo­ra­vio iz­nim­nom sna­gom vo­lje ko­ja će ga već slje­de­će go­di­ne odves­ti do nas­lo­va pr­va­ka Eu­ro­pe, a za tri go­di­ne i do osva­ja­ča olim­pij­skog sre­bra. A baš u Mün­c­he­nu do­go­dio se naj­ve­ći si­gur­nos­ni skan­dal u po­vi­jes­ti Olim­pij­skih iga­ra ka­da su pa­les­tin­ski te­ro­ris­ti ote­li 11 iz­ra­el­skih spor­ta­ša i po­gu­bi­li ih, za­jed­no s jed­nim nje­mač­kim po­li­caj­cem. Gdje se za­te­kao Jo­sip to 5. ruj­na 1972.

– Naš pa­vi­ljon je bio 30 me­ta­ra uda­ljen od iz­ra­el­skog. Ka­da sam čuo da je je­dan hr­vač smrt­no stra­dao pa­dom s bal­ko­na, po­mis­lio sam da ga je net­ko gur­nuo na­kon kak­vih glu­pos­ti, pa sam po­šao vi­dje­ti što se do­ga­đa. Uzeo sam ne­ki fo­to­apa­rat da iz­gle­da kao da sam no­vi­nar i vi­dio ti­je­lo tog hr­va­ča. Kao ta­kav sam i snim­ljen pa je neg­dje iz­aš­la i ta fo­to­gra­fi­ja “fo­to­re­por­te­ra” Čor­ka. Mo­lio sam Bo­ga da ne pre­ki­nu Igre jer sam imao već 2-3 po­bje­de i iš­lo mi je do­bro.

Za osvo­je­no sre­bro Čo­rak je do­bio dr­žav­nu na­gra­du, ka­že on, u vi­si­ni vri­jed­nos­ti jed­nog fi­će­ka.

– Kad sam pri­mio tu na­gra­du, a bi­li smo si­ro­ti­nja, pi­ta me­ne moja po­koj­na su­pru­ga Mir­ja­na: “Je­si li se ti bo­rio za no­vac ili za me­da­lju!?” Ja bih to pok­lo­ni­la u do­bro­tvor­ne svr­he. Prem­da mi u džepu ni­smo ima­li ni­šta, pris­tao sam i pros­li­je­dio tu na­gra­du dje­ci obo­lje­loj od ce­re­bral­ne pa­ra­li­ze. To mi je bi­lo jed­no od najvećih ži­vot­nih za­do­volj­sta­va.

Ne­po­sred­no na­kon tih Iga­ra, Čo­rak je okon­čao svo­ju me­đu­na­rod­nu ka­ri­je­ru.

– Ta­daš­nji pred­sjed­nik dr­žav­nog hr­vač­kog sa­ve­za Slavko Pod­go­re­lec nu­dio mi je da nas­tu­pim na još jed­nim Igra­ma, oni­ma u Mon­tre­alu 1976. Ja sam se na to­me za­hva­lio jer sam imao si­na i su­pru­gu ko­ja je ra­di­la za ma­lu pla­ću, a nisam imao ni ri­je­še­no stam­be­no pi­ta­nje, pa je bi­lo vri­je­me da za­vr­nem ru­ka­ve i poč­nem za­ra­đi­va­ti.

Spo­me­nu­ti sin, Ne­ven, ta­ko­đer se ba­vio hr­va­njem, ali se, na­kon jed­ne oz­lje­de, po­sve­tio bodybu­il­din­gu, u ko­jem će pos­ti­ći za­vid­ne re­zul­ta­te. Ne­ven da­nas ži­vi u De­nve­ru, SAD, gdje se vr­lo us­pješ­no ba­vi ne­kret­ni­na­ma.

– S ob­zi­rom na to da ov­dje ži­vim sam, a ta­mo imam tro­je unu­ča­di, Ne­ven me zo­ve da do­đem ži­vje­ti k nji­ma. Za po­če­tak bih po­la go­di­ne bio ta­mo, a po­la ov­dje. Osim što ra­di kao osob­ni tre­ner, on ta­mo ku­pu­je sta­re sta­no­ve i ku­će i pre­ure­đu­je ih, a baš to sam i ja ra­dio u svo­jih 40-ak go­di­na u gra­đe­vi­ni.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.