VULGARNOSTI ZASTUPNIKA OSIROMAŠUJU PO­LI­TIČ­KI DUH. MO­GU BI­TI I GO­RE OD FIZIČKOGA NA­PA­DA

Vecernji list - Hrvatska - - Aktuaino -

Svi su par­la­men­ti u svi­je­tu skro­je­ni ta­ko da dje­lu­ju kao ka­za­li­šta; ne ču­di što se na tim da­ska­ma odvi­ja­ju per­ma­nent­ne pred­sta­ve, naj­češ­će spon­ta­no i bez ikak­ve dra­ma­tur­gi­je, kak­voj je na­zo­čio pre­pla­še­ni aka­de­mik Re­iner pri­je ne­go što je u sa­bor­ni­ci obja­vio faj­runt. Ni­je Hr­vat­ski sa­bor je­di­no tak­vo mjes­to u svi­je­tu ko­je fi­gu­ri­ra kao ne­priz­na­ti Ta­li­jin hram, gdje na­tur­š­či­ci obič­no igra­ju sa­mi se­be vi­še ne­go vr­hun­ske po­li­ti­ča­re ko­ji bi, ina­če, ta­mo tre­ba­li nas­tu­pa­ti. Naj­bo­lji go­vor­ni­ci, naj­du­ho­vi­ti­ji po­li­ti­ča­ri, naj­o­š­tro­um­ni­ji po­le­mi­ča­ri, oni bi tre­ba­li za­uzi­ma­ti mjes­ta u par­la­men­tu. Da ni­ko­me ne bu­de do­sad­no. Odvi­ja li se na Mar­ko­vu tr­gu ta­ko si­ro­maš­ni ži­vot kad je­dan per­for­mans s de­se­tak zastupnika mo­že ugro­zi­ti funk­ci­oni­ra­nje Sa­bo­ra?

Iz na­šeg par­la­men­ta ri­jet­ko iz­la­ze du­ho­vi­tos­ti ko­je pre­ži­ve 24 sa­ta. Ma­nje-vi­še go­vo­re is­ti zas­tup­ni­ci i go­vo­re vi­še-ma­nje is­te stva­ri. To je naš par­la­men­ta­ri­zam, ko­ji mo­de­ra­to­ri kon­tro­li­ra­ju kar­to­ni­ma, iz bo­jaz­ni da i u tim utak­mi­ca­ma mo­gu po­pu­ca­ti li­ga­men­ti od ma­lo ja­čih uda­ra­ca. S naj­vi­šeg se mjes­ta u sa­bor­ni­ci di­je­le kar­to­ni kao da je to do­kaz auto­ri­te­ta funk­ci­je. Ako je u to­me auto­ri­tet, on­da Saboru ne tre­ba stra­ža da ga do­dat­no ru­ši, do­volj­no je uki­nu­ti opo­me­ne ili spus­ti­ti vi­so­ko mjes­to, da ne pre­ki­da bor­bu, sve dok ima miš­lje­nja.

Ide­je i du­ho­vi­tos­ti uglav­nom “sta­nu­ju” u do­brim par­la­men­ti­ma. U nas no­ve ide­je obič­no pu­tu­ju krat­ko, s jed­nog na dru­gi kraj Mar­ko­va tr­ga, a uva­že­ni zas­tup­ni­ci za­bo­rav­lja­ju da pred­stav­lja­ju na­rod, ko­ji se zna ša­li­ti na vlas­ti­ti ra­čun, oso­bi­to kad mu je te­ško. Kak­va je du­ho­vi­tost re­ći ne­ko­me da je čo­ban; ne­kad se stvar­no či­ni da bi bi­lo bo­lje da je vi­še čo­ba­na u Saboru! Ili da je net­ko uh­ljeb. Kao da svi uh­lje­bi mo­gu sta­ti na tih par sto­ti­na če­tvor­nih me­ta­ra po­li­tič­ko­ga pros­to­ra! Du­ho­vit će čo­vjek či­ta­ti Mar­ka Twa­ina; ne­du­ho­vi­ti Us­tav ili sa­bor­ski pos­lov­nik.

Mo­žda su kar­to­ni do­is­ta je­di­no sred­stvo da se Sa­bor ne pre­tvo­ri u Vi­te­zov ko­ko­ši­njac. Tad bi tre­bao ima­ti ja­če ar­gu­men­te od vlas­ti­te stra­že, s ko­jom će u to­me vi­so­ko­me do­mu jed­nom pas­ti slo­bo­da miš­lje­nja. Baš bi Sa­bor mo­rao bi­ti mjes­to slo­bo­de iz­ri­ča­ja a ne ogra­ni­ča­va­nja slo­bod­no­ga go­vo­ra. Čak i kad net­ko zlo­ra­bi slo­bo­du, či­ni to naj­pri­je na svo­ju šte­tu, kao što je to do­ži­vio zas­tup­nik – ko­je­mu, ina­če, ne ne­dos­ta­je go­vor­nič­ko­ga da­ra – kad je za­ra­tio s no­vi­na­ri­ma. U par­la­men­ti­ma se kaž­nja­va­ju vulgarnosti: one osiromašuju po­li­tič­ki duh. Go­re su i od fizičkoga na­pa­da, ako ša­ka pro­ma­ši oko, ili ako ba­če­na tor­ba ne po­go­di gla­vu. Ri­je­či su opas­ne kad iz­ra­ža­va­ju mrž­nju, ili kad na mrž­nju po­zi­va­ju; na­si­lje je uvi­jek pu­no mrž­nje. Jed­no je one­mo­gu­ći­ti mrž­nju i na­si­lje, a dru­go omogućiti slo­bo­du go­vo­ra.

Po de­fi­ni­ci­ji, par­la­ment je mjes­to raz­li­ka i po­pri­šte po­li­tič­ke bor­be. Ra­zum­lji­vo je što se bor­be ho­će ka­na­li­zi­ra­ti, ili čak ogra­ni­či­ti, da ne pri­je­đu gra­ni­cu (ne)ci­vi­li­zi­ra­nos­ti. Ali, ne ta­ko da u pr­vo­me pla­nu budu res­trik­ci­je slo­bo­de, ne­go slo­bo­da sa­ma; ne da do­mi­nant­ne bu­de sli­ke, ne­go ide­je; ne da se kaž­nja­va­ju pod­noš­lji­vi pri­jes­tu­pi, ne­go da se na­gra­đu­je vr­hun­ska du­ho­vi­tost.

Sva­ki par­la­ment ima svo­je bu­ka­če i pro­fe­si­onal­ne go­vor­ni­ke; ri­jet­ki po nji­ma mje­re svo­je vri­je­me.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.