KUZMA KOVAČIĆ Moj je kip sim­bol slo­bo­de, a ru­ka na pred­sjed­ni­ko­vu sr­cu iz­raz je lju­ba­vi

Vecernji list - Hrvatska - - Kultura - Ma­ja Car

Još ne­ko­li­ko sit­nih umjet­nič­kih in­ter­ven­ci­ja na slo­vi­ma i Kuzma Kovačić, ki­par sjaj­nog opu­sa, za­vr­šit će svoj rad na spo­me­ni­ku pr­vom hr­vat­skom pred­sjed­ni­ku. Uoči nje­go­va sve­ča­nog pred­stav­lja­nja za­ka­za­nog za po­ne­dje­ljak, au­tor ka­že, mo­že bi­ti mi­ran jer iz­nim­no je za­do­vo­ljan i rje­še­njem, i sklad­nom mje­rom svo­jeg dje­la, i mjes­tom na ko­je je spo­me­nik pos­tav­ljen, a či­ju je ori­jen­ta­ci­ju pre­ma gra­du sam odre­dio.

– Raz­lo­zi tak­ve ori­jen­ta­ci­je su i pros­tor­ni, i li­kov­ni, i sim­bo­lič­ni. Za­klju­čio sam, do­ži­vio i od­lu­čio da se kip okre­ne pre­ma gra­du jer pros­tor na ko­jem se na­la­zi sa­da po­pri­ma funk­ci­ju svo­je­vr­s­nog tr­ga i pred­stav­lja sve­ča­ni ulaz u grad, a s dru­ge stra­ne okre­nu­tost gra­du je i sim­bo­lič­na u smis­lu da je pred­sjed­nik okre­nut pre­ma gra­đa­ni­ma, Hr­vat­skoj i da je s na­ma – go­vo­ri Kovačić.

O kri­ti­ka­ma ko­ji­ma su po­je­din­ci za­su­li spo­me­nik na­kon pr­ve pre­zen­ta­ci­je jav­nos­ti pu­no ne ma­ri, no na njih sprem­no i bez ima­lo ljut­nje od­go­va­ra.

Pri­ka­zu­je­te Tuđ­ma­na u sred­njim go­di­na­ma, bez na­oča­la, ne na­lik ono­me ka­ko je iz­gle­dao ka­da je bio pred­sjed­nik što vam ne­ki za­mje­ra­ju. Za­što ste ga od­lu­či­li ovje­ko­vje­či­ti u toj mla­de­nač­koj do­bi?

Te kri­ti­ke, ka­ko ih na­zi­va­te, iz­go­vo­re­ne su, a da spo­me­nik nit­ko ni­je vi­dio. Kao da net­ko go­vo­ri o knji­zi ko­ju ni­je či­tao. No, u pi­ta­nju su sa­mo umjet­nič­ki raz­lo­zi. Na­ime, kip je, ka­ko nam je i poz­na­to iz po­vi­jes­ti umjet­nos­ti, ujed­no i sim­bol ko­ji je uvi­jek ma­lo ide­ali­zi­ran. Za­to je i ovaj moj kip pred­sjed­ni­ka Tuđ­ma­na, ko­ji jest por­tret­na fi­gu­ra, za­pra­vo sim­bol nje­go­ve osob­nos­ti i mo­že se re­ći da je i mlad u smis­lu da će on za nas bi­ti vječ­no mlad. To je os­no­va, a ovo što lju­di spo­mi­nju je baš su­prot­no onim kri­ti­ka­ma na mno­ge spo­me­ni­ke pred­sjed­ni­ku Tuđ­ma­nu u Hr­vat­skoj, a že­lje­li bi upra­vo to. I to je smi­ješ­no.

Spo­me­nik jest fi­gu­ra­ti­van. Mis­li­te li da ste nji­me uhva­ti­li slo­je­vi­tost sve­ga ono­ga što je Fra­njo Tuđ­man zna­čio i pos­ti­gao?

Mis­lim da je­sam. Bi­lo bi pre­na­ra­tiv­no da se on ide tu­ma­či­ti do­dat­nim ele­men­ti­ma osim sa- mim obli­kom fi­gu­re. A ta fi­gu­ra obli­ko­va­na je kao sim­bol slo­bo­de, okre­nu­tos­ti iz­la­sku hr­vat­skog na­ro­da u pros­tor slo­bo­de u ko­ji ga je vo­dio pred­sjed­nik Tuđ­man i sim­bol je ra­dos­ti. Taj je kip i sim­bol na­de u pot­pu­nu slo­bo­du ko­ja se još ni­je do kra­ja do­go­di­la. Upra­vo to vi­di­mo i u od­no­su kri­ti­ka pre­ma ovom spo­me­ni­ku, a ujed­no i pre­ma Hr­vat­skoj. Na­ša se zem­lja mo­ra os­lo­bo­di­ti spo­na ko­je su je ve­zi­va­le za na­ro­de ko­ji su nam na­ni­je­li ve­li­ke ne­vo­lje. Os­lo­bo­đe­nje, po­se­bi­ce u du­hov­nom smis­lu, jest ono što ovaj kip ta­ko­đer iz­ra­ža­va. Osim to­ga, kad se go­vo­ri o toj slo­je­vi­tos­ti... vi­dio sam i raz­miš­lja­nja da tu ni­je u pi­ta­nju sa­mo pred­stav­lja­nje oso­be, ne­go da je u pr­vom pla­nu tre­ba­la bi­ti sa­ma ins­ti­tu­ci­ja pr­vog pred­sjed­ni­ka, ali mo­ram sve pod­sje­ti­ti da je i taj pred­sjed­nik ipak čo­vjek – Fra­njo Tuđ­man.

Tuđ­man je bio ve­li­ki lju­bi­telj umjet­nos­ti. Poz­na­va­li ste ga. Mis­li­te li da bi bio za­do­vo­ljan?

Bu­du­ći da je bio poz­na­va­telj umjet­nos­ti, kul­tu­ran čo­vjek i znans­tve­nik, vje­ru­jem da bi ovaj za­hvat u gra­du Za­gre­bu kao za­hval­nost pr­vom hr­vat­skom pred­sjed­ni­ku i iz­raz ra­dos­ti na­šoj slo­bo­di, da je to mo­gu­će, do­is­ta poz­dra­vio.

U ko­men­ta­ri­ma se nje­go­va des­na ru­ka na sr­cu naj­češ­će iš­či­ta­va kao pri­pad­nost HDZ-u i po­ziv na po­dje­le u druš­tvu, a ne­ki su to­me, kao i sa­mom iz­gle­du ki­pa, pri­pi­sa­li i ele­men­te so­ci­ja­lis­tič­kog ma­ni­riz­ma.

So­ci­ja­lis­tič­ki spo­me­ni­ci bi­li su druk­či­ji. Bi­li su okre­nu­ti zem­lji i ma­te­ri­jal­nim stva­ri­ma, vlas­ti, mo­ći. Ov­dje je ri­ječ o dru­goj vr­sti shva­ća­nja umjet­nos­ti i skul­p­tu­re ko­ja je okre­nu­ta gor­njim pros­to­ri­ma, pros­to­ri­ma lju­ba­vi. I ta nje­go­va ru­ka na sr­cu iz­raz je lju­ba­vi. Dak­le, ne­ka se lju­di vi­še ne dr­že te po­di­je­lje­nos­ti u se­bi, ne­go ne­ka na­po­kon za­vo­le Hr­vat­sku. Ne­ka i sa­mi ko­ji put sta­ve ru­ku na sr­ce.

Spo­me­ni­ke po­či­nje­te ra­di­ti 90ih. Što vas je na­ve­lo da Tuđ­ma­nu, Ste­pin­cu i Šu­šku na­pra­vi­te spo­me­ni­ke? Ri­ječ je o na­rudž­bi pri­hva­će­noj iz pro­fe­si­onal­nih raz­lo­ga ili iz osob­nog uvje­re­nja?

Iz do­mo­ljub­nih, na­ci­onal­nih raz­lo­ga. Ja sam kao ki­par uvi­jek bio svjes­tan da je ki­par­stvo umjet­nost jav­nih pros­to­ra u ko­ju od pam­ti­vi­je­ka ula­ze spo­me­ni­ci i že­lio sam is­tu­pi­ti u jav­ni pros­tor. To se do­go­di­lo pr­vot­no u Hva­ru, mo­jem rod­nom gra­du, s vrat­ni­ca­ma hvar­ske ka­te­dra­le što je za­po­če­to pri­je 1990., a kas­ni­ji ra­do­vi pok­lo­pi­li su se s vre­me­nom stva­ra­nja slo­bod­ne dr­ža­ve. Že­lio sam kao umjet­nik svo­jim dje­li­ma pri­do­ni­je­ti us­pos­ta­vi slo­bo­de pa sam se in­ten­ziv­ni­je ba­vio jav­nim spo­me­nič­kim dje­li­ma ko­ja sam uglav­nom sva do­bio na jav­nim na­tje­ča­ji­ma.

Ko­li­ko su raz­li­ku­ju rad i na­rudž­ba jav­ne plas­ti­ke u do­ba so­ci­ja­liz­ma i da­nas?

On­da su na­rudž­be iš­le pre­ko Par­ti­je ko­ja je o sve­mu od­lu­či­va­la pa je valj­da svo­jim mi­lje­ni­ci­ma najradije da­va­la te za­dat­ke. Što, na­rav­no, ne zna­či da to ni­su bi­li do­bri umjet­ni­ci, ne­go je, ako ho­će­mo pra­ved­no go­vo­ri­ti, smi­sao tih pot­hva­ta bio upi­tan bu­du­ći da je bi­la ri­ječ o slav­lju nes­lav­nih pot­hva­ta. Da­nas sla­vi­mo slo­bo­du.

Ka­ko kao umjet­nik gle­da­te na uni­šte­nje bru­ta­lis­tič­ke spo­me­nič­ke ba­šti­ne ko­je kao da se sra­mi­mo?

I bi­lo bi do­bro ma­lo se sra­mi­ti ne­kih od tih spo­me­ni­ka jer su i u ki­par­skom smis­lu mno­gi lo­ši i sla­ve sum­nji­ve stva­ri. No za umjet­nič­ku za­šti­tu je­sam i sma­tram da bi ih se tre­ba­lo po­hra­ni­ti kao što je to re­ci­mo uči­ni­la Ma­đar­ska.

Po­ru­ka Ne­ka se lju­di vi­še ne dr­že te po­di­je­lje­nos­ti u se­bi, ne­go ne­ka na­po­kon za­vo­le Hr­vat­sku, ka­že Kovačić

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.