Na­pe­ti ro­man o po­s­lje­di­ca­ma li­te­rar­nog ogo­lji­va­nja pred lju­bo­pit­lji­vim či­ta­te­lji­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Ni­je slu­čaj­no pre­iskus­ni poz­na­va­telj lom­nih stra­na ljud­ske du­še Ro­man Po­lan­ski sni­mio film po ro­ma­nu “Pre­ma is­ti­ni­toj pri­či” sve poz­na­ti­je fran­cu­ske spi­sa­te­lji­ce Delp­hi­ne de Vi­gan. I to sa­mo dvi­je go­di­ne na­kon što se ro­man “Pre­ma is­ti­ni­toj pri­či” po­ja­vio u knji­ža­ra­ma, pred lju­bo­pit­lji­vim či­ta­te­lji­ma ko­ji sve vi­še vo­le ra­zot­kri­va­ju­ću, go­to­vo vo­ajer­sku li­te­ra­tu­ru sa snaž­nom auto­bi­ograf­skom no­tom. Kri­ti­ka baš i ni­je po­hva­li­la film re­da­te­lja ko­ji je u SAD-u per­so­na non gra­ta, no za­to je Delp­hi­ne de Vi­gan do­bi­la broj­ne kom­pli­men­te za svoj če­t­vr­ti ro­man, a s nji­me je pri­ku­pi­la i ne­ko­li­ko važ­nih fran­cu­skih na­gra­da ko­je su joj, po­put Red Bul­la, da­le do­dat­na kri­la. A je li ta knji­žev­ni­ca, ko­ja je pr­vi ro­man na­pi­sa­la pod pse­udo­ni­mom, zas­lu­ži­la i kom­pli­men­te i na­gra­de, me­đu ko­ji­ma je i na­gra­da Re­na­ud? Sa­svim si­gur­no jest. Na­pi­sa­la je zre­li ro­man o pi­sa­nju ro­ma­na, pro­zu ko­ja će bi­ti za­nim­lji­va i lju­bi­te­lji­ma zah­tjev­ni­jeg i emo­tiv­ni­jeg šti­va, ali i dra­go­cje­na knji­žev­nim te­ore­ti­ča­ri­ma jer iz pr­ve ru­ke ot­kri­va svu slo­že­nost spi­sa­telj­skog ra­da. Ras­pre­da i o pi­sa­nju kao tak­vom, i to u da­naš­nje vri­je­me ka­da lju­di pre­ko druš­tve­nih mre­ža pok­la­nja­ju najs­kri­ve­ni­je di­je­lo­ve svo­jih ži­vo­ta pot­pu­nim nez­nan­ci­ma. Ro­man “Pre­ma is­ti­ni­toj pri­či” ima i vi­še ne­go do­volj­nu ko­li­či­nu na­pe­tos­ti i ne­iz­vjes­nos­ti, iako ni­je pi­san u ma­ni­ri psi­ho­lo­škog tri­le­ra. Tri­ler­ski za­plet za­pra­vo se po­jav­lju­je tek na kra­ju ro­ma­na, a ras­plet vi­še zbu­nju­je ne­go što objaš­nja­va, uos­ta­lom baš kao i ci­je­li ro­man. Okos­ni­ca ro­ma­na lik je ta­jans­tve­ne L., že­ne ko­ja se de­cent­no na­met­nu­la us­pješ­noj knji­žev­ni­ci Delp­hi­ne ko­ja ne­na­da­no os­ta­je bez in­s­pi­ra­ci­je, i to u je­ku svog tri­jum­fal­nog us­po­na na li­te­rar­ni ko­mer­ci­jal­ni Olimp. Is­ti­na, Delp­hi­ne se bo­ri s ano­nim­nim pri­je­te­ćim pi­smi­ma ko­ja, na­vod­no, ša­lje net­ko iz nje­zi­ne obi­te­lji raz­lju­ćen ot­kri­va­njem obi­telj­skih taj­ni. Dje­ca su joj ma­tu­ri­ra­la, brak joj je odav­no ra­zo­ren, a part­ner je pre­za­pos­len da bi joj bio stal­na po­dr­ška. Is­ti­na, na­ša Delp­hi­ne vo­di ko­mo­tan gra­đan­ski ži­vot, ima broj­ne pri­ja­te­lji­ce za opu­šta­nje uz al­ko­hol i ples, ali mo­ra ne­pres­ta­no pi­sa­ti, is­po­ru­či­va­ti no­ve ru­ko­pi­se kao na tra­ci i stal­no se ser­vil­no smi­ja­ti svo­jim či­ta­te­lji­ma, bi­ti pris­toj­na i ko­ope­ra­bil­na sa svo­jim agen­ti­ma i nak­lad­ni­ci­ma, no­vi­na­ri­ma i kri­ti­ča­ri­ma... Ukrat­ko, Delp­hi­ne mo­ra bi­ti sa­vr­še­na u sve­mu ka­ko bi u jav­nos­ti po­ka­zi­va­la li­ce us­pješ­ne knji­žev­ni­ce ko­ja se nad­moć­no bo­ri s vlas­ti­tim ne­sa­vr­še­nos­ti­ma i pro­ble­mi­ma, a sve da bi stek­la pok­lo­ni­ke ko­ji su sprem­ni iz­dvo­ji­ti no­vac za nje­zi­ne knji­ge. Tr­go­vi­na je u pr­vom pla­nu, ru­ku pod ru­ku s us­pje­hom. U tom su­vre­me­nom ko­šma­ru, bez­i­me­na L., za ko­ju saz­na­je­mo da je s Delp­hi­ne iš­la u is­ti raz­red (iako je ne­ma na raz­red­nim fo­to­gra­fi­ja­ma i nit­ko je se baš po­uz­da­no ne sje­ća) po­la­ko ali si­gur­no pos­ta­je Delp­hi­nin al­ter ego. Toč­ni­je re­če­no, ona i jest nje­zin al­ter ego, nje­zi­na dvos­tru­kost ko­ja s vre­me­nom pre­uzi­ma uz­de nje­zi­ne ka­ri­je­re, ali i nje­zi­na pri­vat­nog ži­vo­ta i za­po­sje­da i nje­zi­ne mis­li i pos­tup­ke (a on­da i nje­zin ma­il bez ko­jeg da­nas go­to­vo nit­ko ne mo­že funk­ci­oni­ra­ti), ne oba­zi­ru­ći se na oko­li­nu. Svi mi ima­mo L. u svo­joj gla­vi jer svi mi ima­mo dvos­tru­ki iden­ti­tet, što mo­že bi­ti ja­ko opas­no ka­da ni­je iz­gra­đen ni onaj pr­vi i os­nov­ni. Na­rav­no, Delp­hi­ne de Vi­gan kao auto­ri­ca ko­ja zna is­t­ka­ti kon­kret­nu rad­nju, svoj je ro­man “Pre­ma is­ti­ni­toj pri­či” us­pješ­no do­ve­la do ro­ma­ne­sk­ne kul­mi­na­ci­je ko­ja je po­dos­ta mrač­na i na ru­bu opas­ne psi­ho­tič­nos­ti. Sto­ga se ovaj ro­man mo­že či­ta­ti i kao upo­zo­re­nje onim pis­ci­ma ko­ji se ola­ko upu­šta­ju u ogo­lji­va­nje svo­je in­ti­me oce­anu ljud­skih du­ša ko­je su u pri­li­ci pro­či­ta­ti nji­ho­ve knji­ge i ta­ko do­ći u pot­pu­no ne­ogra­ni­če­ne i neo­me­đe­ne od­no­se sa sa­mim auto­rom. I pri­tom iz­gra­di­ti svo­ju sli­ku auto­ra i nje­go­vih mo­guć­nos­ti, jer im se autor pi­šu­ći o se­bi (a da ga na to nit­ko ni­je na­tje­rao) za­pra­vo sam pos­lu­žu­je kao hra­na na plad­nju. Či­ta­telj tu tre­ba sa­mo očis­ti­ti me­so od kos­ti­ju, a kos­ti isp­lju­nu­ti u sme­će. Br­r­r­rr... A u ro­ma­nu “Pre­ma is­ti­ni­toj pri­či” Delp­hi­ne de Vi­gan je taj pi­sac na plad­nju, umjet­nik ko­ji se bo­ri s vlas­ti­tom bi­ogra­fi­jom i hra­na za lju­de ko­je ni­ka­da ne­će osobno upoz­na­ti.

“Pre­ma is­ti­ni­toj pri­či” Delp­hi­ne de Vi­gan, Oce­an mo­re, pre­ve­la Vlat­ka Va­len­tić, ure­dio Ne­ven Vu­lić, ci­je­na 139 ku­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.