Ta­ta, ne lo­mi mi kri­la

Vecernji list - Hrvatska - - Kratka Priča -

Još od ma­lih no­gu bu­di­la se pu­na ve­dri­ne i s ve­li­kim sr­cem u ta­nuš­nom, sit­nom tje­leš­cu uvi­jek bi hra­bro ko­ra­ča­la u no­vi dan hr­le­ći, ši­rom otvo­re­nih oči­ju, k no­vim is­kus­tvi­ma, no­vim igra­ma, no­vim lju­di­ma, uvi­jek ne­če­mu no­vom što je pa­li­lo is­kru ushi­će­nja u nje­nom ra­doz­na­lom, ne­uta­ži­vom umu i ne­umor­noj du­ši. I ni­je ma­ri­la ni za mo­dri­ce, ni za kr­va­va, razbijena ko­lje­na ni po­de­ra­ne ha­lji­ni­ce i štram­pli­ce dok je žur­no ko­ra­ča­la u no­ve avan­tu­re ot­kri­va­nja svi­je­ta. I ia­ko joj svi­jet vi­še ni­je iz­gle­dao ta­ko in­te­re­san­tan jer je kroz saz­ri­je­va­nje upoz­na­la i tam­nu stra­nu ljud­ske pri­ro­de i bol­no, na svo­joj ko­ži osje­ti­la da su dru­gi, ko­ji s njom čak di­je­le is­tu ushi­će­nos­ti spram no­vih saz­na­nja i in­te­re­sa, čes­to op­te­re­će­ni te­škim bre­me­nom is­kus­tva ili za­ra­že­ni kli­com stra­ha, za­vis­ti, lju­bo­mo­re, pa­kos­ti i raz­nih dru­gih be­das­to­ća i zlo­čes­to­ća, ni­kad, baš ni­kad ni­je do­zvo­li­la da ta ma­le­na hra­bra dje­voj­či­ca u njoj, ko­ja je ci­je­lim svo­jim bi­ćem vje­ro­va­la u prav­du i do­bro, pred ičim us­tuk­ne ili osje­ti strah. I ni­kad ni­je pres­ta­la vje­ro­va­ti u do­bro u lju­di­ma. I vo­di­la se pri tom vr­lo jed­nos­tav­nom lo­gi­kom. Pres­ta­ti vje­ro­va­ti u do­bro u lju­di­ma zna­či­lo bi pok­lek­nu­ti pred zlom i priz­na­ti svo­ju sla­bost, priz­na­ti pre­moć i po­bje­du zla, a to je ne­što što ona jed­nos­tav­no ni­ka­ko ni­je mo­gla pri­hva­ti­ti. I ma što se do­go­di­lo, od­ne­kud je zna­la, sve će na kra­ju ipak bi­ti do­bro. Ne­ka­ko je ta spoz­na­ja bi­la usa­đe­na du­bo­ko u ci­je­lo nje­no bi­će, u nje­nu du­šu, u nje­no sr­ce, u njen um, ia­ko ni­je zna­la ni ot­kud ni ot­ka­da. Vo­đe­na tom spoz­na­jom, kroz sva je is­kus­tva pro­la­zi­la sa, za dru­ge ne­uhvat­lji­vom, la­ko­ćom. I ovo ju­tro us­ta­la je s la­ko­ćom ve­se­lo se oso­viv­ši na no­ge ia­ko je pred njom bio dug, i po svoj pri­li­ci, na­po­ran, stre­san dan, za­hval­na na još jed­nom no­vom sun­ča­nom ljet­nom da­nu pred je­sen ko­ja se već ti­ho ali ne­umo­lji­vo pri­kra­da na pr­sti­ma. Da­nas će pred iz­vr­š­nim od­bo­rom pred­sta­vi­ti pro­jekt na ko­jem je ra­di­la zad­njih šest mje­se­ci, pro­jekt u ko­ji je svih tih mje­se­ci ut­ka­la i po de­set, dva­na­est sa­ti ra­da dnev­no i ci­je­lo svo­je bi­će. O da­naš­njoj pre­zen­ta­ci­ji ovi­sit će, mis­li­la je s la­kom zeb­njom ko­ju je tje­ra­la od se­be kao zlu mi­sao, ho­će li pro­jekt do­bi­ti po­treb­na sred­stva i ho­će li ika­da ugle­da­ti svje­tlo da­na. I ne sa­mo to. Čo­vjek na kor­mi­lu is­tra­ži­vač­kog odje­la usko­ro ide u mi­ro­vi­nu pa joj je ovo i iz­vr­s­na pri­li­ka da se iz­vr­š­nom od­bo­ru još jed­nom pri­ka­že u naj­bo­ljem svje­tlu i pod­sje­ti ih za­što bi baš ona bi­la naj­bo­lji kan­di­dat za to mjes­to. Žus­trim je ko­ra­kom iz­iš­la iz zgra­de uži­va­ju­ći u la­ho­ru i svje­ži­ni ju­tra. Is­pred se­be ugle­da dje­voj­či­cu ko­ja se ne­ka­mo za­pu­ti­la s ocem i ko­ja mu ne­što u za­no­su ve­se­lo objaš­nja­va. U dje­voj­či­či­noj ushi­će­nos­ti i odu­šev­lje­nju i ko­si ko­ja joj, dok go­vo­ri, le­pr­ša li­je­vo-des­no oko ra­me­na i pleć­ki po­put kri­la, ugle­da sli­ku se­be iz svo­jih dje­čjih da­na i, gle­da­ju­ći tog raz­dra­ga­nog an­đel­ka, oko sr­ca je obu­ze ne­ka to­pli­na. Ju­tro je li­je­po za­po­če­lo. I dok je ot­klju­ča­va­la vra­ta auto­mo­bi­la odjed­nom iza se­be za­ču po­vik: “Zar se ta­ko iz­li­je­će na uli­cu? Ko­li­ko sam ti pu­ta re­kao da pa­ziš? Što da je na­le­tio ka­kav auto­mo­bil?!” Zas­ta­de i okre­nu se da vi­di o če­mu se ra­di i ugle­da oca dje­voj­či­ce ka­ko, pr­vo pro­bli­je­dje­log, a za­tim skroz po­žu­tje­log li­ca, lju­ti­to vu­če dje­voj­či­cu za ko­su. Dje­voj­či­ca uvri­je­đe­na, po­ni­že­na, ra­nje­na od čo­vje­ka ko­jeg naj­vi­še vo­li, od svog he­ro­ja, bol­no, ne­utješ­no, je­ca­ju­ći go­vo­ri: “Ali za­što me vu­češ za ko­su, mo­žeš mi fi­no re­ći...” Otac pus­ti dje­voj­či­či­nu ko­su i po­gled mu se su­sre­te s po­gle­dom že­ne ko­ja je sta­ja­la is­pred auto- mo­bi­la, po­gle­dom pro­dor­nim, pri­je­kor­nim, osu­đu­ju­ćim, po­gle­dom ko­ji kod nje­ga iz­a­zva pr­vo ne­la­go­du, a on­da ljut­nju. Pa tko mo­že vo­lje­ti ovo di­je­te vi­še ne­go ja? Pa tko mu mo­že že­lje­ti bo­lje ne­go ja, po­mis­li pod na­va­lom kriv­nje, pra­ve­ći se da ne pri­mje­ću­je že­nin upo­ran po­gled. Ona na tre­nu­tak po­že­li re­agi­ra­ti, ka­za­ti ne­što, utje­ši­ti dje­voj­či­cu. Ka­za­ti: Ta­ta je po­gri­je­šio, du­šo. I ro­di­te­lji gri­je­še. Iz stra­ha. Iz lju­ba­vi. Ni­je te htio po­vri­je­di­ti. Sve će bi­ti do­bro, ali pi­ta­nje ima li pra­vo umi­je­ša­ti se u od­nos oca i kće­ri, ima li pra­vo ru­ši­ti auto­ri­tet oca pred nje­go­vom dje­voj­či­com uči­ni je ni­je­mom. Obri­sav­ši su­ze, dje­voj­či­ca po­tr­ča pre­ma par­kin­gu, pre­ma že­ni ko­ja je ne­tom iz­aš­la iz auto­mo­bi­la i ba­ci joj se u gr­če­vit, čvrst za­gr­ljaj, bez ri­je­či. Maj­ka je po­mi­lo­va po ko­si i s pu­no njež­nos­ti iz­lju­bi joj obra­ze. “Što je bi­lo, du­šo, što si cr­ve­na u li­cu?” Dje­voj­či­ca sa­mo od­mah­nu gla­vom ri­je­še­na da o sve­mu maj­ci ne ka­že ni­šta, ras­trg­nu­ta iz­me­đu osje­ća­ja bo­li i po­ni­že­nja i osje­ća­ja kriv­nje. Že­na is­ko­ris­ti mo­ment su­sre­ta maj­ke i kće­ri i vra­ti se na­zad kre­ću­ći se rav­no pre­ma ocu dje­voj­či­ce ko­ji je upra­vo bio kre­nuo u su­sret su­pru­zi, pre­pri­je­čiv­ši mu put. Otac dje­voj­či­ce okre­nu gla­vu na dru­gu stra­nu da iz­bjeg­ne po­gled že­ne ko­ja je bi­la svje­do­ki­nja ne­mi­le sce­ne, sce­ne nje­go­ve sla­bos­ti. Pri­je ne­go što se od­luč­no vra­ti do auto­mo­bi­la ne os­vr­ću­ći se, že­na sa­mo re­če: “Ne lo­mi­te joj kri­la”, ri­je­či mno­go bla­že od onih ko­jih se pri­bo­ja­vao zbog žes­ti­ne že­ni­na po­gle­da, ri­je­či ko­je ga sve­jed­no gor­ko za­bo­lje­še. Vo­ze­ći pre­ma pos­lu, ni­je pres­ta­ja­la mis­li­ti o dje­voj­či­ci, nje­nom pr­vo ve­drom li­cu i nje­nim oči­ma pu­nim ushi­će­nja, a po­tom is­tim tim oči­ma, ne­tom kas­ni­je, pu­ni­ma su­za i bo­li, du­bo­kog po­ni­že­nja i ra­zo­ča­ra­nja, u ko­ji­ma je na tre­nu­tak pot­pu­no nes­ta­lo svje­tla. Ne lo­mi­te joj kri­la, stal­no je po­nav­lja­la, ne lo­mi­te kri­la tom ne­ja­kom, krh­kom, ma­lom bi­ću. Ne lo­mi­te joj kri­la. I on­da joj odjed­nom pred oči­ma si­nu dav­no za­bo­rav­lje­na sce­na: Njen otac oz­bi­ljan, mra­čan i ljut. Tra­žio ju je ci­je­lo po­pod­ne svu­da oko zgra­de, u par­ku, u su­sjed­noj uli­ci i da­lje, u ci­je­loj če­t­vr­ti i ši­re. Mis­lio je naj­go­re mis­li, le­dio se od stra­ha užas­nut naj­cr­njim slut­nja­ma što joj se sve mo­žda do­go­di­lo. Ni­je ga ni­ka­da vi­dje­la ta­ko lju­tog. Za­pra­vo se ne sje­ća da ga je ikad ra­ni­je i vi­dje­la obu­ze­tog ljut­njom. “Gdje si bi­la ci­je­li dan? Svu­da sam te tra­žio.” Iš­la je do ri­je­ke pa da­lje pre­ko mos­ta u dio gra­da u ko­jem ni­kad ni­je bi­la. Že­lje­la je vi­dje­ti kak­ve su uli­ce i par­ko­vi s one stra­ne ri­je­ke. Ču­la je da ta­mo ima pu­no ma­ča­ka i pa­sa. I pu­no dje­čjih igra­li­šta. Ali ni­je mu smje­la re­ći da je ta­mo bi­la. Re­kao joj je da se ne uda­lja­va od zgra­de. Ni­ka­ko ni­je shva­ća­la za­što. Ona je ve­li­ka i zna se vra­ti­ti na­zad kud god da ode. Ni­je vi­še ta­ko ma­la. Valj­da vje­ru­je u nju. Ona je pa­met­na. Ona mo­že sve. Ona je ne­ko tko mo­že pro­mi­je­ni­ti svi­jet. “Iš­la sam pre­ko mos­ta”, naj­zad re­če. “Ali, re­kao sam da ne ideš ta­mo. I opet ka­žem, ne smi­ješ ići ta­mo! Obe­ćaj da ne­ćeš po­no­vo ići ta­mo! I opet joj ni­je bi­lo jas­no za­što.” “Ali, za­što?”, pi­ta­la je. “Za­to što ja ta­ko ka­žem. Dak­le, ho­ćeš li opet ići ta­mo?” “Ho­ću”, od­go­vo­ri­la je od­luč­no, na­uče­na da uvi­jek go­vo­ri is­ti­nu, sad ona lju­ta što otac ne shva­ća da je ve­li­ka, i pa­met­na, i hra­bra. Da tre­ba vje­ro­va­ti u nju. A on­da joj je bljes­nu­lo pred oči­ma od bo­li. Bo­li pr­vog ša­ma­ra. Ne­čeg za nju ne­ču­ve­nog. Ša­ma­ra ko­ji joj je uda­rio njen otac, otac či­ja je lju­bi­mi­ca bi­la. Ša­ma­ra ko­ji joj je još od­zva­njao u uši­ma pa ni­je ču­la ka­ko otac opet pi­ta: “Ho­ćeš li opet ići ta­mo?” U gla­vi joj je sa­mo odje­ki­va­la mi­sao: “Ta­ta, ne lo­mi mi kri­la.” Pos­li­je ju je gle­dao s tu­gom i ka­ja­njem i ona u svom slom­lje­nom sr­cu za nje­ga na­đe sa­mo sa­mi­lost i sa­ža­lje­nje.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.