FI­NA­LE DAN­SKA NJE­MAČ­KA? TO JE NAJGORI SCE­NA­RIJ

Vecernji list - Hrvatska - - Sport -

Još nis­te od­lu­či­li tko će uz Ja­ganj­ca na tri­bi­nu?

– Ne, dvoj­ba je Bi­ča­nić ili Sli­ško­vić.

Zbog vre­men­skih pri­li­ka iz­os­tat će šet­nje igra­ča iz­van ho­te­la.

– Ni­je lo­še udah­nu­ti svje­žeg zra­ka, ali bo­lje je os­ta­ti u ho­te­lu jer uvi­jek pos­to­ji mo­guć­nost da se net­ko po­s­kliz­ne i oz­li­je­di. To mi za­is­ta ne bi tre­ba­lo u tre­nut­ku ka­da već ima­mo pu­no oz­li­je­đe­nih igra­ča – re­kao je Čer­var.

Raz­go­vor je na­krat­ko pre­ki­nuo Ki­ro La­za­rov, re­pre­zen­ta­ti­vac Ma­ke­do­ni­je ko­jeg je Li­no tre­ni­rao i u Za­gre­bu, ali i u re­pre­zen­ta­ci­ji Ma­ke­do­ni­je.

– Li­no, ne­moj me se još bo­ja­ti. Još ne raz­miš­lja­mo o Va­ma. Sada nam je u gla­vi Ja­pan – is­tak­nuo je La­za­rov.

Gle­da­ju­ći sta­tis­ti­ku, Hr­vat­ska ni­kad ni­je iz­gu­bi­la od Is­lan­da na ve­li­kim na­tje­ca­nji­ma, a igra­li smo s nji­ma se­dam pu­ta. Samo je jed­na utak­mi­ca za­vr­ši­la neo­d­lu­če­no (26:26), na EP-u u Aus­tri­ji 2010. Ne­ke po­bje­de bi­le su ti­jes­ne, kao ona za pe­to mjes­to na SP-u u Šved­skoj 2011. (34:33) ili ona na EP-u u Švi­car­skoj 2006. (29:28). U zad­nje dvi­je utak­mi­ce baš smo ih “raz­bi­li”. Na EP-u u Polj­skoj 2016. bi­lo je plus de­vet (37:28), a u Spli­tu proš­le go­di­ne plus se­dam (29:22). Is­land se s na­ma ne mo­že mje­ri­ti ni po bro­ju me­da­lja. Ima­ju sre­bro s Iga­ra u Pe­kin­gu 2008. te bron­cu s EP-a 2010. anu 1997.

Ju­čer je ko­nač­no kre­nu­lo. Utak­mi­ca­ma u Ber­li­nu i Ko­pen­ha­ge­nu po­če­lo je Svjet­sko ru­ko­met­no prvenstvo. Na­ša sku­pi­na u Mün­c­he­nu kre­će da­nas. No lju­di u glav­nom ba­var­skom gra­du vi­še raz­miš­lja­ju ka­ko oti­ći i vra­ti­ti se s pos­la jer ov­dje sni­jeg pa­da 24 sa­ta dnev­no. I pa­dat će, ka­žu, do utor­ka. Ve­ći­na par­ki­ra­nih auto­mo­bi­la već se odav­no ne vi­di od sni­je­ga, ces­te su ko­li­ko-to­li­ko očiš­će­ne jer po dvi­je-tri ra­li­ce čis­te sva­kih sat vre­me­na. Ni­je ni ču­do što se iz­bor­nik Čer­var bo­ji da bi se rukomet vr­lo br­zo mo­gao pre­ba­ci­ti u kas­ni­je mje­se­ce. Ne ta­ko dav­no svjet­ska pr­vens­tva igra­la su se sre­di­nom svib­nja i po­čet­kom lip­nja – od 1995. do 1999. go­di­ne. Jedno vri­je­me, od 1982 do 1990., igra­lo se u ožuj­ku. Pr­vo svjet­sko prvenstvo, u Šved­skoj 1954. go­di­ne, igra­lo se u si­ječ­nju. Da­naš­nji ter­min IHF dr­ži od 2001. go­di­ne ka­da se igra­lo u Fran­cu­skoj. Klu­bo­vi su pak sve glasniji u tra­že­nju da se pr­vens­tva odi­gra­va­ju na kra­ju se­zo­ne, a ne usred se­zo­ne, ka­da bi se igra­či tre­ba­li od­ma­ra­ti. I ni­je ču­do što ima ja­ko pu­no oz­li­je­đe­nih igra­ča. Pa i u na­šoj re­pre­zen­ta­ci­ji (Pav­lo­vić, Ma­rić, Ma­mić, Bo­žić-Pav­le­tić, Šuš­nja).

Ka­da bi se pak pi­ta­lo sa­me igra­če, oni bi ne­volj­ko da se igra na kra­ju se­zo­ne jer u lip­nju već raz­miš­lja­ju o mo­ru, od­mo­ru. Ne­ka pa­da sni­jeg, ne­ka bu­du la­vi­ne, samo da nas ne pre­ba­ce u pro­gram Zim­skih olim­pij­skih iga­ra. To mi ne bi bi­lo to. Ipak je rukomet uvi­jek bio je­dan od naj­gle­da­ni­jih lop­tač­kih spor­to­va na Igra­ma, na­kon no­go­me­ta i ko­šar­ke – re­kao je Li­no Čer­var. Net­ko će zgod­no do­da­ti – ako se svjet­ska pr­vens­tva već igra­ju u si­ječ­nju, za­što se on­da ne igra­ju u to­pli­jim zem­lja­ma. Pri­mje­ri­ce, sada bi bi­lo pu­no ugod­ni­je bi­ti u Špa­njol­skoj, Por­tu­ga­lu, Grč­koj, Tur­skoj ili, pri­mje­ri­ce, Aus­tra­li­ji. Na­rav­no da to ni­je i ne mo­že bi­ti uvjet jer or­ga­ni­za­ci­ju uglav­nom do­bi­va­ju oni ko­ji ima­ju nov­ca i moć. I sve češ­će oni ko­ji že­le po­što-po­to is­ko­ris­ti­ti do­ma­ći par­ket i po­pe­ti se na sam vrh. Ja­ko se do­bro sje­ćam 2007. go­di­ne ka­da je Nje­mač­ka kao do­ma­ćin bi­la pr­va. Ima­li su po­gu­ra­nac od svih, naj­vi­še od su­da­ca. Ni­šta čud­no jer je pred­sjed­nik su­dač­ke ko­mi­si­je i onaj ko­ji je de­le­gi­rao su­ce bio – Ni­je­mac. Na­kon što su u sku­pi­ni iz­gu­bi­li od ta­da straš­no ja­kih Po­lja­ka, vi­še ni­šta ni­su pre­pus­ti­li slu­ča­ju. U dru­gom kru­gu sve su­par­ni­ke su s la­ko­ćom do­bi­va­li, a po­bjed­nik se znao već na­kon pr­vih po­la sa­ta. Ne­ka­ko smo ra­ču­na­li da će upra­vo Hr­vat­ska bi­ti ta ko­ja će ih za­us­ta­vi­ti, ali na­ža­lost, “po­pik­nu­li” smo se u če­t­vr­t­fi­na­lu i do tog su­sre­ta ni­kad ni­je doš­lo. Ko­li­ko je va­žan do­ma­ći par­ket i 20.000 na­vi­ja­ča na tri­bi­na­ma, vi­dje­lo se u po­lu­fi­na­lu pro­tiv Fran­cu­za. Tek na­kon dva pro­du­žet­ka sla­vi­la je Nje­mač­ka ko­ja je u fi­na­lu odi­gra­la naj­lak­šu utak­mi­cu. Bi­lo je samo plus pet pro­tiv Po­lja­ka. Od te 2007. do da­nas do­ma­ćins­tvo su pr­vim mjes­tom li­je­po na­pla­ti­li Špa­njol­ska (2013.) i Fran­cu­ska (2017.), ne i Hr­vat­ska ko­ja je 2009. kao do­ma­ćin bi­la dru­ga. Mi u fi­na­lu ni­smo ima­li po­gu­ra­nac. Na­pro­tiv, su­ci su po­gu­ra­li kri­ve, Fran­cu­ze. Katar je kao do­ma­ćin 2015. do­šao do fi­na­la. Ne bi imalo smis­la da su još i osvo­ji­li. U tom raz­dob­lju samo su Šve­đa­ni kao do­ma­ći­ni 2011. os­ta­li krat­kih ru­ka­va – bi­li su če­t­vr­ti. No ne­ma samo Nje­mač­ka cilj, ima ga i Dan­ska. Jer i oni su do­ma­ći­ni SPa. Oni su u prog­no­zi otiš­li i ko­rak da­lje pa tvr­de da se fi­na­le već zna: Nje­mač­ka – Dan­ska.

Sre­ćom, valj­da će se i ne­ke dru­ge ne­što pi­ta­ti pa se to valj­da ne­će do­go­di­ti. I ne bi baš imalo smis­la...

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.