Š

Vecernji list - Hrvatska - - Šime Strikoman -

ime Stri­ko­man ima raz­lo­ga za za­do­volj­stvo. Ove go­di­ne pros­la­vio je 50 go­di­na s ka­me­rom, 18 go­di­na mi­le­nij­skih fo­to­gra­fi­ja ko­je su pre­ras­le u trend i brend, 18 go­di­na Vo­dič­kog fes­ti­va­la žu­di­ja, koji je na­dras­tao Vo­di­ce, i 20 go­di­na Ter­re Cro­ati­ce, pro­jek­ta ko­jim pro­mi­če ne­vid­lji­ve, skri­ve­ne vred­no­te i lje­po­te na­še do­mo­vi­ne! Im­pre­siv­ne broj­ke kri­ju je­dins­tve­nu ka­ri­je­ru ovog aka­dem­skog film­skog sni­ma­te­lja, sves­tra­nog li­kov­nog umjet­ni­ka, fo­to­gra­fa, re­da­te­lja, pro­du­cen­ta, iz­da­va­ča... Ka­ko je mo­gu­će da je­dan čo­vjek prak­tič­ki ni iz če­ga stvo­ri tri ve­li­ka pro­jek­ta, iz­da 14 knji­ga Ter­re Cro­ati­ce, is­to­dob­no osmis­li i fo­to­gra­fi­ra 654 mi­le­nij­ske fo­to­gra­fi­je u 215 gra­do­va i na nji­ma oku­pi ukup­no vi­še od po­la mi­li­ju­na lju­di te iz­a­zo­ve pra­vu po­ma­mu za do­ma­ćins­tvom Fes­ti­va­la žu­di­ja ko­je je “ras­pro­da­no” sve do 2054. go­di­ne, pos­ta­lo nam je jas­no ti­je­kom raz­go­vo­ra sa Ši­mom Stri­ko­ma­nom. Od­go­vor je, na­iz­gled, vr­lo jed­nos­ta­van: mo­gu­će je, ka­da se čo­vjek ro­di za ono što ra­di i u sva­kom tre­nut­ku u to­me uži­va. Ma­li Ši­me Stri­ko­man u fotoaparat se za­lju­bio i pri­je ne­go što ga je vi­dio. Vi­dio je ure­đaj koji je slu­žio za po­ve­ća­va­nje i od­lu­čio ku­pi­ti fotoaparat. Ci­je­log tog lje­ta 1968. 11-go­diš­nji Ši­me prodavao je školjke na vo­dič­koj rivi i ku­pio svoj pr­vi fotoaparat, Sme­nu 8. – Sje­ćam se, sta­jao je 12,5 di­na­ra. U Ši­be­ni­ku sam ku­pio taj fotoaparat i u OŠ Vo­di­ce od­mah se upi­sao u fo­tok­lub. Vo­dio ga je nas­tav­nik En­gels Al­fi­rev. Pr­ve ko­ra­ke na­pra­vio sam pod pa­skom znal­ca, ali već u šes­tom-sed­mom raz­re­du sve sam svla­dao i pos­tao onaj koji vo­di fo­to­gra­fe. U osmom raz­re­du na op­ćin­skom ni­vou po­čeo sam do­bi­va­ti na­gra­de – po­če­tak je fo­to­graf­sko-film­ske pri­če Ši­me Stri­ko­ma­na. Kao dje­čak bio je i član Vo­dič­ke glaz­be, tu je upoz­nao i su­pru­gu Edi­tu, a za­hva­lju­ju­ći glaz­bi do­šao je do spoz­na­je da se u ži­vo­tu že­li ba­vi­ti – sni­ma­njem. – Nas­tu­pa­li smo na Dje­čjem fes­ti­va­lu u Ši­be­ni­ku i ta­da sam pr­vi put ka­me­ru vi­dio uži­vo. Od­mah sam po­že­lio bi­ti pro­fe­si­onal­ni sni­ma­telj – ka­že Ši­me. I us­pje­lo mu je. Na­kon sred­nje elek­tro­teh­nič­ke ško­le u Ši­be­ni­ku upi­sao je ka­me­ru na Aka­de­mi­ji dram­skih umjet­nos­ti u Za­gre­bu, kod pro­fe­so­ra Ni­ko­le Tan­ho­fe­ra i di­plo­mi­rao te­le­vi­zij­sko i film­sko sni­ma­nje. Os­tva­rio je svoj san. – Imao sam sre­ću pa me na Aka­de­mi­ji za­pa­zio Bran­ko Sc­h­midt. Pr­vi sam u svo­joj ge­ne­ra­ci­ji od­mah po­čeo sni­ma­ti fil­mo­ve. Pr­vo je bio je­dan krat­ki do­ku­men­tar­ni film “Dan za noć” pa “Ra­no saz­ri­je­va­nje” Mar­ka Ko­va­ča, po­tom “Za proš­le da­ne” Pi­šte Ba­či­ća, za koji sam čak do­bio na­gra­du Se­dam se­kre­ta­ra SKOJ-a – ka­že Stri­ko­man. Pr­vi pro­fe­si­onal­ni film “Hil­de­gard” sni­mio je 1982. kao di­rek­tor fo­to­gra­fi­je. Glu­mi­li su Fa­bi­jan Šo­va­go­vić i Ivo Gre­gu­re­vić. – Iako sam pu­no ra­dio kao sni­ma­telj, na po­ziv sam po­čeo ra­di­ti i za Po­let kao fo­to­re­por­ter, a to je bi­lo u zlat­no vri­je­me Zo­ra­na Fra­ni­če­vi­ća. Po­let je bio ja­ko po­pu­la­ran me­đu mla­di­ma u Hr­vat­skoj i to mi je stvo­ri­lo sta­tus fo­to­gra­fa, iako sam i sni­ma­telj i di­rek­tor fo­to­gra­fi­je – ka­že Stri­ko­man. U to je vri­je­me sni­mao je do­ku­men­tar­ne i igra­ne fil­mo­ve, ra­dio kao fo­to­re­por­ter i čes­to pu­to­vao u Dal­ma­ci­ju, najviše zbog tu­ris­tič­kih fil­mo­va. Za­ni­ma­lo nas je za­što se od­lu­čio sa su­pru­gom iz Za­gre­ba vra­ti­ti u Vo­di­ce. – Po­če­le su pri­pre­me za sni­ma­nje fil­ma “So­kol ga ni­je vo­lio” Bran­ka Sc­h­mid­ta. Na­dao sam se da ću ga ja sni­ma­ti, ali re­kao mi je da sam pre­mlad. Na­kon to­ga, su­pru­ga i ja od­lu­či­li smo da nam stal­no mjes­to bo­rav­ka bu­de u Vo­di­ca­ma. To je bi­lo 1984. Sma­trao sam da ni­je bit­no gdje spa­vam, bit­no je gdje ra­dim, a ra­dio sam svug­dje i pu­to­vao sam mno­go. Tu sam ro­đen, tu pri­pa­dam, ve­za­ni smo za Dal­ma­ci­ju, Ši­be­nik i Vo­di­ce. To je me­ni iz Za­gre­ba sve iz­gle­da­lo pre­li­je­po: sni­maš, ra­diš, a kad do­đeš do­ma, še­taš se po rivi. Zbog te od­lu­ke ni­kad ni­smo po­ža­li­li – ka­že Ši­me Stri­ko­man. Bio je tra­žen, i da­lje je ra­dio mno­go. Ra­dio je i za Hr­vat­sku te­le­vi­zi­ju kao do­pis­nik iz Ši­be­ni­ka, ali i kao sni­ma­telj u do­ku­men­tar­nim fil­mo­vi­ma. Osim to­ga, 1985. po­kre­nuo je Te­le­vi­zi­ju Vo­di­ce koja se do­ka­za­la u ra­tu ka­da su oda­ši­lja­či HTV-a uni­šte­ni. Oni su pro­gram pre­uzi­ma­li pre­ko sa­te­li­ta i oda­ši­lja­li na svo­jem po­dru­čju, a ujed­no su ra­di­li i svoj pro­gram. Ši­me Stri­ko­man bio je glav­ni ured­nik. – Oku­pio sam mla­de lju­de, stvo­ri­la se jed­na res­pek­ta­bil­na eki­pa, a je­dan od njih je i Zol­tan Ka­bok. Ra­di­li smo u ne­mo­gu­ćim uvje­ti­ma, ali po­ma­ga­li smo lju­di­ma, ima­li smo čak i škol­ski pro­gram za dje­cu koja su bi­la u sklo­ni­šti­ma – pri­sje­ća se Stri­ko­man.

Sni­mio i de­set­ke fil­mo­va

U ra­tu je sni­mio i na de­set­ke fil­mo­va s po­koj­nim re­da­te­ljem Do­mi­ni­kom Ze­nom, Vin­kom Bre­ša­nom, Vla­di­mi­rom Ta­de­jem... Ta­dej mu je 1997. po­nu­dio da bu­de di­rek­tor fo­to­gra­fi­je fil­ma i se­ri­je “Ka­njon opas­nih iga­ra”. – Na­pra­vi­li smo taj spek­ta­ku­lar­ni film i to mi je bio do­tad naj­kom­pli­ci­ra­ni­ji pro­jekt – tvr­di Stri­ko­man koji je odu­vi­jek že­lio bi­ti svoj, od­nos­no ni­je že­lio če­ka­ti po­zi­ve, ne­go je ma­štao ka­ko će sam se­be za­pos­li­ti. Ta­ko je 1998. nas­tao iz­da­vač­ki pro­jekt Ter­ra Cro­ati­ca. – Pu­no sam ra­dio s tu­ris­tič­kim za­jed­ni­ca­ma i sma­trao sam da atrak­tiv­ni­jim pris­tu­pom mo­že­mo pri­ka­za­ti svo­je vred­no­te ko­je da­nas do­la­ze do iz­ra­ža­ja, a ja sam ih ot­kri­vao još pri­je 20 go­di­na – do­da­je. Po­čeo je od vo­dič­kih žu­di­ja ko­ji­ma je po­sve­tio pr­vu Ter­ru Cro­ati­cu. – Pri­je to­ga ti su obi­ča­ji bi­li skri­ve­ni u cr­k­va­ma i nit­ko se nji­ma ni­je po­no­sio. Svi su bi­li za­tvo­re­ni u svo­jim žu­pa­ma. Ter­ra Cro­ati­ca u po­čet­ku je obra­đi­va­la te cr­k­ve­ne pro­ce­si­je u ko­ji­ma ima pu­no lju­di u pre­kras­nim am­bi­jen­ti­ma. Na pri­mjer, u Ro­goz­ni­ci su na bro­do­vi­ma Gos­pi­ne sli­ke, a lju­di pli­va­ju uz te bro­do­ve, to je ta­ko sli­ko­vi­to i za­nim­lji­vo. Ka­da bi te is­te sli­ke doš­le pri­mje­ri­ce iz Špa­njol­ske, on­da bi­smo im se svi di­vi­li, a ova­ko, za­to što su na­še, nit­ko ih i ne vi­di. Mi pri­je 20 go­di­na, ka­da sam ih ja me­đu pr­vi­ma po­čeo ot­kri­va­ti, tak­ve stva­ri ni­smo pre­poz­na­va­li, ali sa­da se to pro­mi­je­ni­lo i to je iz­vr­s­no – ka­že Stri­ko­man. Do­sad je iz­dao 14 knji­ga o li­tur­gij­skim obi­ča­ji­ma Si­nja, Du­brov­ni­ka, Kor­ču­le, Po­že­ge, Ku­tje­va, Ple­ter­ni­ce, Mur­te­ra itd. Ci­je­li kom­plet ot­ku­pi­la je Na­ci­onal­na bi­bli­ote­ka Fran­cu­ske u Pa­ri­zu. Ba­vio se uglav­nom tim ve­li­kim sce­na­ma ka­da je od­lu­čio obi­lje­ži­ti pri­je­laz iz dru­gog u tre­će ti­suć­lje­će, tre­nu­tak či­ji smo bi­li su­vre­me­ni­ci. Od­lu­čio je na­pra­vi­ti sa­mo jed­nu mi­le­nij­sku fo­to­gra­fi­ju koja će ovje­ko­vje­či­ti ula­zak Vo­di­ca u tre­će ti­suć­lje­će. – Tko mo­že bo­lje obi­lje­ži­ti pre­la­zak u tre­ći mi­le­nij od lju­di? Po­zvao sam lju­de da se oku­pe na tr­gu u Vo­di­ca­ma i na pr­vo sni­ma­nje doš­lo ih je 1036! – ka­že Ši­me. Ta­da ni­je ni slu­tio da će mi­le­nij­ska fo­to­gra­fi­ja snim­lje­na 5. 11. 2000. za­ko­tr­lja­ti to­li­ku la­vi­nu. Me­di­ji su ga pra­ti­li i da­li mu vje­tar u le­đa. Po­ziv je us­li­je­dio prak­tič­ki od­mah. – Zva­li su me iz Ši­be­ni­ka. Htje­li su fo­to­gra­fi­jom obi­lje­ži­ti pos­tav­lja­nje spo­me­ni­ka kra­lju Pe­tru Kre­ši­mi­ru IV. Pa­la mi je na pa­met ide­ja da po­zo­ve­mo Kre­ši­mi­re i Kre­ši­mir­ke. Or­ga­ni­zi­ra­la se kam­pa­nja, ra­di­opos­ta­je bi­le su uklju­če­ne, sni­mio se jin­gle i ja­vi­lo ih se sto­ti­njak – pri­sje­ća se Stri­ko­man. Dru­ga mi­le­nij­ska fo­to­gra­fi­ja snim­lje­na je u ve­lja­či 2001. Tre­ća se do­go­di­la ubr­zo, na po­ti­caj no­vi­na­ra. – Igor Mir­ko­vić mo­lio me da za nje­go­vu emi­si­ju na­pra­vi­mo pri­log o sni­ma­nju mi­le­nij­ske fo­to­gra­fi­je. Isko­ris­tio sam pri­li­ku i or­ga­ni­zi­rao sni­ma­nje tre­će mi­le­nij­ske, opet na te­mu žu­di­ja o ko­ji­ma sam iz­dao Ter­ru Cro­ati­cu. Po­zva­li smo ih i doš­li su žu­di­je iz Vr­li­ke, Met­ko­vi­ća, Še­pu­ri­na, Mur­te­ra, Tis­no­ga i Vo­di­ca – ka­že Stri­ko­man, koji ni ta­da još ni­je slu­tio da će mi­le­nij­ska fo­to­gra­fi­ja pos­ta­ti nje­gov brend i da će ta tre­ća, sa žu­di­ja­ma, iz­nje­dri­ti Fes­ti­val žu­di­ja, koji je pos­tao me­đu­na­rod­ni i da­nas okup­lja 40-ak gru­pa. A nas­tao je spon­ta­no. Na­kon tre­će mi­le­nij­ske fo­to­gra­fi­je sa žu­di­ja­ma Ši­mu je na­zvao Mar­ko Ma­ru­šić iz Vi­da – ne­će­te vje­ro­va­ti, ali to je onaj iz Ze­tov­ske uli­ce o ko­je­mu smo pi­sa­li pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci – i pi­tao ga kad će se opet okup­lja­ti žu­di­je jer i Vi­donj­ci že­le su­dje­lo­va­ti. – Ta­ko smo mi po­če­li s okup­lja­nji­ma na Us­kr­s­ni po­ne­dje­ljak u pod­ne i ma­lo po­ma­lo u pr­vih šest

Naj­ma­sov­ni­ja mi­le­nij­ska fo­to­gra­fi­ja ona je snim­lje­na u spo­men na sto­go­diš­nji­cu Haj­du­ka. Su­dje­lo­va­lo je oko se­dam ti­su­ća lju­di

Vo­dič­ki fes­ti­val žu­di­ja je­dan je od Ši­mi­nih pro­je­ka­ta

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.