I kad je mr­tav, Da­vid Bowie (uz ma­lu po­moć pri­ja­te­lja) mo­že obja­vi­ti vr­lo do­bar al­bum

Vecernji list - Hrvatska - - Kritika -

Osmog si­ječ­nja, na dan kad su se na druš­tve­nim mre­ža­ma mno­gi pri­sje­ća­li ro­đen­da­na Da­vi­da Bowi­eja koji nas je na­pus­tio dva da­na na­kon ro­đen­da­na 2016., mo­gli smo za­klju­či­ti da su se nje­go­vi na­s­ljed­ni­ci pri­lič­no ele­gant­no odu­pr­li zo­vu mo­gu­će ko­mer­ci­ja­li­za­ci­je sve­ga s Bowi­eje­vim ime­nom. Sje­ti­mo li se ka­ko je na­kon smr­ti 1977. go­di­ne pro­šao još je­dan zna­me­ni­ti pje­vač ro­đen na is­ti da­tum, Elvis Pres­ley, a i mno­gi dru­gi pre­mi­nu­li glaz­be­ni­ci, jas­no je da je us­po­re­di­va “ras­pro­da­ja bo­la”, sre­ćom, za­obiš­la Bowi­eja.

Ne­ko­li­ko sjaj­nih iz­da­nja

Ku­ra­to­ri Bowi­eje­ve za­os­tav­šti­ne ogra­ni­či­li su se sa­mo na objav­lji­va­nje te­mat­skih box se­to­va, za­po­če­tih s “Fi­ve Ye­ars” kra­jem 2015. go­di­ne ne­po­sred­no pri­je Bowi­eje­ve smr­ti, koji je odo­brio i on sam. Bi­la je ri­ječ o pr­vom box se­tu koji je na CD-ima i vi­ni­li­ma sku­pio sve Bowi­eje­ve al­bu­me po­čet­ne fa­ze ka­ri­je­re iz­me­đu 1969. i 1973. go­di­ne. Po­ja­vi­lo se i ne­ko­li­ko sjaj­nih iz­da­nja za go­diš­nji Dan pro­da­va­oni­ce plo­ča (Re­cord Sto­re Day), pri­mje­ri­ce, kon­cert­ni al­bum “Wel­co­me to the Blac­ko­ut” snim­ljen u lon­don­skoj dvo­ra­ni Ear­ls Co­urt 1978. go­di­ne, ili re­pli­ka vi­ni­la sa šest pje­sa­ma kas­ni­je objav­lje­nim na al­bu­mi­ma “Hun­ky Dory” i “Zig­gy Star­dust”, koji je Bowi­ejev me­na­džer 1970. go­di­ne slao di­sko­graf­skim ku­ća­ma u po­tra­zi za no­vim ugo­vo­rom svog šti­će­ni­ka koji će usko­ro pos­ta­ti zvi­jez­da par excel­len­ce. Se­ri­ja box se­to­va na­kon Bowi­eje­ve smr­ti nas­tav­lje­na je iz­da­nji­ma koja su pra­ti­la idu­ća Bowi­eje­va raz­dob­lja, “plas­tic so­ul” fa­zu ra­da iz­me­đu 1974. i 1976. go­di­ne (“Who Can I Be Now”), ber­lin­sku fa­zu od 1977. do al­bu­ma “Scary Mons­ter” 1980. go­di­ne (“A New Ca­re­er in New Town”), da bi se kra­jem proš­le go­di­ne po­ja­vio če­t­vr­ti dio. Zbir­ka na­zva­na “Lo­ving the Ali­en” obu­hva­ti­la je kri­ti­ča­ri­ma naj­o­mra­že­ni­je, a (ta­da no­voj) ma­sov­noj pu­bli­ci omiljeno Bowi­eje­vo raz­dob­lje ra­da u ko­jem je bloc­k­bus­ter al­bu­mom “Let’s Dan­ce” iz 1983. go­di­ne “tan­ki bi­je­li voj­vo­da” i ne­ka­daš­nji pi­onir avan­tu­ris­tič­kih pre­okre­ta u rock-glaz­bi pos­tao sred­njos­tru­ja­ška zvi­jez­da naj­ši­re svjet­ske pu­bli­ke i za­bav­ljao sve na Li­ve Ai­du. No, još je “Let’s Dan­ce” bio i ko­rek­tan al­bum, baš kao i pri­pa­da­ju­ća tur­ne­ja “Se­ri­ous Mo­onlig­ht”, uz­me­mo li u ob­zir što je sve us­li­je­di­lo sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na kas­ni­je. Jer, na br­zi­nu skle­pa­ni “To­nig­ht” iz 1984. i “Ne­ver Let Me Down” iz 1987. u kre­ativ­nom smis­lu oz­na­či­li su dno Bowi­eje­ve ka­ri­je­re i kva­li­ta­tiv­no naj­ni­žu toč­ku na ko­ju je pao čo­vjek koji je ra­ni­je “pao na Zem­lju” i svo­jim ra­dom i utje­ca­jem pre­sud­no utje­cao na pos­t­no­vo­val­nu i art-rock sce­nu svjet­ske glaz­be. Sto­ga ni­je bi­lo čud­no da se Bowie u nor­ma­lu vra­tio mi­ni­ma­lis­tič­kim pro­jek­tom “Tin Mac­hi­ne”, tro­čla­nom gru­pom s ko­jom se 1989. go­di­ne vra­tio u klu­bo­ve, na ma­nje kon­cer­te u druš­tvu ri­tam sek­ci­je Ig­gyja Po­pa s tur­ne­je 1977. na ko­joj je ta­da i sam po­ne­kad su­dje­lo­vao svi­ra­ju­ći kla­vir, te newyor­škim gi­ta­ris­tom Re­eve­som Ga­brel­som koji će mu pos­ta­ti ključ­ni su­rad­nik de­ka­du kas­ni­je. Bowie se vra­tio ku­ći jer su i nje­go­vi prez­re­ni al­bu­mi iz sre­di­ne osam­de­se­tih obi­lo­va­li ver­zi­ja­ma pje­sa­ma ko­je je ra­ni­je sni­mio kao pro­du­cent al­bu­ma Ig­gyja Po­pa. Na­ime, hi­to­vi “Chi­na Girl” i “To­nig­ht” za­pra­vo su bi­le ko­mer­ci­jal­ni­je, blje­du­nja­ve ina­či­ce pje­sa­ma ko­je je de­ka­du ra­ni­je sni­mio s Ig­gyjem Po­pom, ko­je­mu je 1987. go­di­ne pro­du­ci­rao i po­vrat­nič­ki al­bum “Blah Blah Blah” s hi­to­vi­ma “Re­al Wild Child” i dru­gi­ma.

Kon­cert u Za­gre­bu

Tu neg­dje uk­la­pa se i Bowi­ejev al­bum “Ne­ver Let Me Down” iz is­te go­di­ne, po­vod za ki­čas­tu tur­ne­ju “Glass Spi­der”, al­bum po­pu­njen svim bolj­ka­ma ste­ril­ne pro­duk­ci­je osam­de­se­tih go­di­na. No, i ta­da se pri­mje­ći­va­lo da sa­me pje­sme ni­su bi­le to­li­ko lo­še ko­li­ko su sme­ta­li pre­na­tr­pa­ni, bom­bas­tič­ni aran­žma­ni ko­pro­du­cen­ta, kla­vi­ja­tu­ris­ta Er­da­la Ki­zil­caya koji je s Bowi­ejem po­sje­tio i Za­greb 1990. go­di­ne kao dio nje­go­va pra­te­ćeg sas­ta­va na mak­si­mir­skom sta­di­onu. Tri­de­set go­di­na kas­ni­je Bowi­ejev sta­ri pro­du­cent Tony Vis­con­ti i gi­ta­rist Re­eves Ga­brels s ko­le­ga­ma su pot­pu­no pres­ni­mi­li svi­rač­ku pod­lo­gu, za­dr­ža­li iz­vor­ne Bowi­eje­ve vo­ka­le i svo­je­vr­s­nom CGI teh­ni­kom pos­lo­ži­li sa­svim druk­či­ju po­za­di­nu pje­sa­ma. Pr­vi re­zul­tat mo­gao se ču­ti na sin­glu “Ze­ro­es 2018.”, a kad pos­lu­ša­te ci­je­li al­bum, os­tat će­te iz­ne­na­đe­ni sa­svim druk­či­jom zvuč­nom sli­kom. Dio ši­ro­ke pu­bli­ke os­tao je ne­s­vjes­tan ove “ope­ra­ci­je”, da u vri­je­me ro­đen­da­na Bowie na tr­ži­štu ima go­to­vo nov al­bum koji u ovak­voj ver­zi­ji pred­stav­lja su­štu su­prot­nost iz­vor­ni­ku. Ukrat­ko, naj­go­ri Bowi­ejev al­bum “Ne­ver Let Me Down” iz 1987. go­di­ne, te­me­lji­to pre­ra­đen, dos­nim­ljen i po­nov­no objav­ljen, da­nas zvu­či iz­vr­s­no, sko­ro kao brat bli­za­nac po­vrat­nič­kog “The Next Day”. Ot­pri­li­ke ona­ko ka­ko bi ga Bowie sni­mio da­nas, bez pro­ble­ma­tič­nih i su­viš­nih “zna­ko­va vre­me­na” osam­de­se­tih go­di­na.

Naj­go­ri Bowi­ejev al­bum “Ne­ver Let Me Down” iz 1987., te­me­lji­to pre­ra­đen i po­nov­no objav­ljen, da­nas zvu­či iz­vr­s­no, sko­ro kao brat bli­za­nac al­bu­ma “The Next Day” iz 2013.

Da­vid Bowie u vri­je­me ro­đen­da­na na tr­ži­štu ima go­to­vo nov al­bum

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.