JAPANCI NASJELI I NA DŽOMBINU “RIBIČKU PRI­ČU”

Vecernji list - Hrvatska - - Sport -

- Ma, po­go­di me lop­ta tu i ta­mo – na­ša­lio se Še­go. Još da vam je koji obra­nje­ni sed­me­rac? - Do­ći će i ta obra­na. Pos­li­je po­bje­de nad Is­lan­dom sve je ne­ka­ko lak­še. - Na­rav­no. Po­bi­je­di­li smo mom­čad koja će vje­ro­jat­no ući u dru­gi krug, a to zna­či da već ima­mo dva bo­da u dže­pu. Na­kon tri se­zo­ne u Ma­đar­skoj, slje­de­će se­zo­ne se­li­te se na za­pad, u fran­cu­ski Mon­t­pel­li­er.

Ide­mo u to­pli­je kra­je­ve

- Ide­mo ma­lo u to­pli­je kra­je­ve, gdje ima sun­ca i mo­ra. Na­rav­no, ta­mo se i do­bro igra ru­ko­met. Uos­ta­lom, Mon­t­pel­li­er je ak­tu­al­ni po­bjed­nik Li­ge pr­va­ka. To je klub s ve­li­kom tra­di­ci­jom i ne sje­ćam se da je ta­mo ta­ko sko­ro bra­nio ne­ki stra­nac. Otvo­ri­lo se mjes­to jer im na kra­ju se­zo­ne od­la­zi re­pre­zen­ta­tiv­ni vra­tar Ger­rard – za­klju­čio je Še­go. Priz­nao je da po­la nje­go­vih obra­na ne bi bi­lo da deč­ki u obra­ni ni­su igra­li ja­ko do­bro. Je­dan od njih je Željko Mu­sa koji je za­vr­šio su­sret s dvi­je blo­ka­de. - Nit­ko na ovom Svjet­skom pr­vens­tvu ni­je bez­az­len pa ta­ko ni Ja­pan. Oni su doš­li sa svo­jim ci­lje­vi­ma i to tre­ba po­što­va­ti. Ako mis­li­te da će to bi­ti la­ga­na utak­mi­ca, va­ra­te se. Mo­ra­mo bi­ti ja­ko kon­cen­tri­ra­ni, po­se­bi­ce u obra­ni da nam se ne do­go­de ne­ki la­ga­ni po­go­ci. U utak­mi­ci pro­tiv Ja­pa­na još vi­še mo­ra­mo po­bolj­ša­ti obra­nu. Mo­ra­mo igra­ti još agre­siv­ni­je, zgus­nu­ti­je – ka­že Mu­sa. Če­ga se tre­ba najviše pa­zi­ti kod Ja­pa­na? - Nji­ho­va iz­bor­ni­ka. Da­nac Da­gur Si­gur­d­sson vr­hun­ski je ru­ko­met­ni struč­njak, tre­ner koji ima zla­to s Eu­rop­skog pr­vens­tva 2016. ka­da je bio na klu­pi Nje­mač­ke. Ima pu­no is­kus­tva jer je du­go bio u nje­mač­koj li­gi. Si­gur­no je igru Ja­pa­na po­di­gao za ne­ko­li­ko ni­voa vi­še. Ali, ne­će­mo se za­ma­ra­ti Ja­pan­ci­ma jer mi ov­dje ima­mo svoj cilj, ras­te­mo kao mom­čad – is­ti­če Mu­sa. Ima­mo i ve­li­ku po­dr­šku na­vi­ja­ča s tri­bi­na. - Sva­ka čast svi­ma koji su doš­li i na­vi­ja­li svih 60 mi­nu­ta. Ne­ću la­ga­ti, u po­je­di­nim tre­nu­ci­ma gle­da­te­lji su nam da­va­li vje­tar u le­đa. I sa­mi smo ih po­zi­va­li da nas još ja­če bo­dre. Ni­su klo­nu­li ni ka­da smo bi­li u re­zul­tat­skom mi­nu­su. Vje­ro­va­li su u nas do kra­ja – re­kao je Mu­sa.

Kad već igra­mo da­nas s Ja­pa­nom, te­ško je ne pri­sje­ti­ti se Svjet­skog pr­vens­tva 1997. go­di­ne ko­jem je Zem­lja Iz­la­ze­ćeg Sun­ca bi­la do­ma­ćin. Bi­lo je to mo­je dru­go svjet­sko pr­vens­tvo. Oče­ki­va­nja? Na­kon svjet­skog sre­bra 1995. i olim­pij­skog zla­ta 1996. go­di­ne - ve­li­ka. Ali, ni­je vi­še na klu­pi bi­lo Ve­li­mi­ra Klja­ića, a od re­pre­zen­ta­ci­je su se opros­ti­li Smaj­la­gić, Sa­ra­če­vić, Puc, Per­ko­vac, sve re­dom sto­žer­ni igra­či. A na sa­mom tur­ni­ru os­ta­li smo i bez Slav­ka Go­lu­že koji je slo­mio ru­ku u su­sre­tu pro­tiv Ma­đa­ra. Na klu­pu je sjeo Ili­ja Pu­lje­vić koji je od­mah i oti­šao na­kon što smo is­pa­li u osmi­ni fi­na­la po­ra­zom od Špa­njo­la­ca (25:31). No, bez ob­zi­ra na loš re­zul­tat u Ja­pa­nu, sve os­ta­lo bi­lo je ja­ko do­bro. Čak i ša­lji­vo. Pri­če da su Japanci na­ivan na­rod vi­še su ne­go is­ti­ni­te. Uvje­rio sam se u to već pr­ve ve­če­ri u gra­di­ću Yat­shu­si­ru gdje smo igra­li pr­vi krug. S ko­le­ga­ma no­vi­na­ri­ma iz­iš­li smo na omiljeno mjes­to za­ba­ve svih Ja­pa­na­ca – ka­ra­oke. Ka­ko u tom gra­di­ću ti­je­kom go­di­ne ne­ma ni­jed­nog stran­ca, bi­li smo atrak­ci­ja. U jed­nom tre­nut­ku ko­no­bar nas je upi­tao: - Jes­te li vi ru­ko­me­ta­ši? Na­ša­li­li smo se i rek­li da je­smo. Ni­je proš­lo ni par mi­nu­ta, a oko nas stvo­ri­la se ve­li­ka gu­žva. Svi su htje­li auto­gram. Ni­je bi­lo iz­la­za pa smo ih po­če­li di­je­li­ti. - Mo­že auto­gram? – pi­ta me je­dan stu­dent. - Gdje? - Evo, na po­le­đi­ni ko­šu­lje – ka­že vr­lo oz­bilj­no. I ta­ko pre­ko ci­je­log straž­njeg di­je­la bi­je­le ko­šu­lje na­pi­šem ve­li­kim slo­vi­ma – Mr­vec. Bi­lo mi je ma­lo ne­ugod­no ka­da sam ga dru­gi dan vi­dio s tom ko­šu­ljom i mo­jim pre­zi­me­nom na le­đi­ma. Još mi je vi­še bi­lo ne­ugod­no ka­da su nas is­ti ti lju­di na utak­mi­ci, vi­djev­ši nas za no­vi­nar­skim sto­lo­vi­ma, pi­ta­li za­što ne igra­mo. Na­iv­ne su bi­le i vo­lon­ter­ke u press cen­tru. Jed­nu je ja­ko za­ni­ma­lo ka­ko ubi­ja­mo svi­nje za je­lo. Ka­že, kod nas to sve ide auto­mat­ski. Ka­da smo joj is­pri­ča­li da se kod nas to ra­di na sta­rin­ski na­čin i ka­da smo joj sve po­tan­ko is­pri­ča­li, os­ta­la je u ve­li­kom ču­du. No, ni­je sta­la s pri­čom... - A ka­ko on­da ubi­ja­te kra­ve? – pi­ta­la je. No, ni­smo se sa­mo mi ša­li­li u Ja­pa­nu. Na­ša re­pre­zen­ta­ci­ja bi­la je smje­šte­na u Ku­ma­mo­tu, u ho­te­lu u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ri­je­ke u ko­joj su pli­va­le ve­li­ke ri­be raz­nih bo­ja. I na sva­kih ne­ko­li­ko me­ta­ra pi­sa­lo je upo­zo­re­nje – stro­go za­bra­nje­no pe­ca­nje. Mir­za Džom­ba od­lu­čio se na­ša­li­ti pa je u obliž­njoj tr­go­vi­ni ku­pio pri­bor za ri­bo­lov. Bi­lo je tu ne­ko­li­ko šta­po­va, ma­ma­ca, čak i ma­la sje­da­li­ca. I sa tim svim stva­ri­ma upu­tio se pre­ma ri­je­ci. Od­lo­žio je šta­po­ve i sjeo u sto­lac... De­se­tak vo­lon­te­ra sko­či­lo je is­tog tre­nut­ka. Vi­ka­li su, ga­la­mi­li da to ni­ka­ko ne smi­je na­pra­vi­ti jer su ri­be za­štit­ni znak gra­da. Japanci su ja­ko oz­bilj­no sve to shva­ti­li jer ni­su zna­li da se Džom­ba ša­li. - Ne smi­je se pe­ca­ti? - po­vi­ka­li su. – Do­bro, on­da ne­ću – re­kao je hlad­no­krv­no Đo­le i vra­tio se u ho­tel. U to vri­je­me bi­li su ja­ko po­pu­lar­ni auto­ma­ti za ka­vu i so­ko­ve. Net­ko od na­ših igra­ča shva­tio je da auto­ma­ti pri­ma­ju na­še ko­va­ni­ce, toč­ni­je dvi­je ku­ne. Sre­ćom, net­ko je imao dvi­je ku­ne, pri­ve­zao ih na kon­čić i ka­va je bi­lo ko­li­ko ho­će­te.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.