MO­JI RAZ­GO­VO­RI S TUĐMANOM, RA­ČA­NOM I SANADEROM

Me­dij­ski mo­gul koji je iz­gra­dio EPH i po­kre­nuo broj­ne lis­to­ve go­vo­ri o sta­nju u no­vi­nar­stvu, pri­vat­nom ži­vo­tu, tuž­ba­ma s Han­že­ko­vi­ći­ma i su­sre­ti­ma s hr­vat­skim po­li­ti­ča­ri­ma Tuđ­man mi je re­kao – daj po­mo­zi, vi­diš da ne­mam ni­ko­ga oko se­be, a Sa­na­der se ni­kad

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Raz­go­va­ra­la: IVA PU­LJIĆ ŠE­GO

Ninoslav Pa­vić, biv­ši me­dij­ski mo­gul i biv­ši vlas­nik EPH, od onih je ri­jet­kih lju­di koji mo­gu bes­kraj­no pu­no pri­ča­ti (raz­go­vor je tra­jao če­ti­ri sa­ta), ali da ni­su na­por­ni i do­sad­ni. Iako go­di­na­ma bo­lu­je od di­ja­be­te­sa, Pa­vić do­bro iz­gle­da, ne­umo­ran je i za­ba­van u svo­jim tu­ma­če­nji­ma i aneg­do­ta­ma. No, in­ter­v­ju je na auto­ri­za­ci­ji ipak ma­lo “uško­pio”. Sam za se­be ka­že da se “use­fio” ka­da je od svog od­vjet­ni­ka i pri­ja­te­lja, sa­da na­ža­lost po­koj­nog, Han­zi­ja (ka­ko na­zi­va Ma­ri­ja­na Han­že­ko­vi­ća) ko­jem je po­vje­rio vo­đe­nje prav­nog spo­ra pro­tiv ta­daš­njeg part­ne­ra WAZ-a s ko­jim je di­je­lio vlas­niš­tvu u EPH, po­su­dio 45 mi­li­ju­na ku­na. Objas­nio je da je to bo­san­ska ri­ječ, ne­pre­ve­di­va na hr­vat­ski je­zik, i da se ko­ris­ti ka­da uči­niš ne­što, a ni sam ne znaš za­što. Ta­ko je i Pa­vić po­su­dio no­vac od Han­že­ko­vi­ća iako mu je, ka­ko je re­kao, tre­ba­lo tri-če­ti­ri te­le­fon­ska po­zi­va da ga sku­pi na dru­gi na­čin. Bu­du­ći da je Han­že­ko­vić vo­dio spor pro­tiv WAZ-a, bio je upoz­nat sa svim de­ta­lji­ma vlas­nič­kih i os­ta­lih od­no­sa u EPH i tu su, re­kao nam je Pa­vić, po­če­li svi nje­go­vi pro­ble­mi... Kao iz­nim­ni poz­na­va­telj me­dij­skog biz­ni­sa, Pa­vić go­vo­ri i o trendovima u me­di­ji­ma, no­vi­na­ma, di­gi­tal­noj tran­sfor­ma­ci­ji...

Je li to neka zla kob, ve­ći­na eki­pe koja je bi­la moć­na ka­da i vi, pa i na ne­ki na­čin po­ve­za­na s va­ma, da­nas je pro­pa­la. Od To­do­ri­ća, Sa­na­de­ra...

Kad se iz­da­vaš­tvom ba­vi­te ko­li­ko se ja ba­vim, on­da ima­te pos­la s mno­go po­li­ti­ča­ra i gos­po­dar­stve­ni­ka. Od Tuđ­ma­na, Va­len­ti­ća, Ša­ri­ni­ća, Ma­te­še, Ra­ča­na, Sa­na­de­ra, Ja­dran­ke Ko­sor, Mi­la­no­vi­ća... Po­li­ti­ka je za no­vi­ne iz­vor vi­jes­ti i in­s­pi­ra­ci­ja za tek­s­to­ve, ali no­vi­na­ri mo­ra­ju ima­ti dis­tan­cu. Mo­ra­te se dru­ži­ti, to vam je po­sao, ali pri­je sve­ga da iz­vu­če­te in­for­ma­ci­ju vi­še. No­vi­na­ri ni­su po­li­ti­ča­ri, no­vi­na­ri ni­su ce­le­brityji. Sa­mo pi­šu o nji­ma.

nas­ta­vak s pret­hod­ne stra­ni­ce >>

Jes­te li se vi kao iz­da­vač dr­ža­li te fi­lo­zo­fi­je?

Ni­ka­da iz­da­vač ne smi­je ima­ti ope­ra­tiv­ni ili dnev­ni od­nos s bi­lo ko­jim mi­nis­trom, pre­mi­je­rom... jer ni­kad ne zna­te što će su­tra u no­vi­na­ma iz­a­ći. Ne­ma pri­ja­telj­skih i pri­vat­nih od­no­sa ni s po­li­ti­ča­ri­ma, ali ni s ogla­ši­va­či­ma.

Ko­li­ko ste kao ta­daš­nji vlas­nik Eu­ro­pa Press Hol­din­ga bi­li iz­lo­že­ni pri­tis­ci­ma po­li­ti­ke i dru­gih cen­ta­ra mo­ći?

Pu­no ma­nje ne­go što to lju­di mis­le. Po­li­ti­ča­ri su pro­laz­ni, a no­vi­ne vječ­ne. To uvi­jek mo­ra­te zna­ti. Bi­lo je mo­žda ljut­nje, bi­lo je mo­žda i mol­bi. Ali, po­li­ti­ča­ri su oprez­ni. Lju­di čes­to mis­le da se no­vi­na­ri do­go­va­ra­ju s po­li­ti­ča­ri­ma, a da iz­da­va­či či­ta­ju tek­s­to­ve koji će tek iz­a­ći. To su pre­dra­su­de. To no­vin­ska teh­no­lo­gi­ja ne do­pu­šta.

Nis­te se pet­lja­li u ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku i nju­ška­li po re­dak­ci­ji ko­je se pri­če spre­ma­ju?

Bi­lo bi glu­po re­ći da ni­sam. Pri­je sve­ga u gra­fič­ki iz­gled no­vi­na. Sil­no sam vo­lio do­ći na pri­je­lom no­vi­na i iza le­đa gra­fi­ča­ri­ma pri­go­va­ra­ti “gdje ti je zlat­ni rez” i slič­no. Kad ima­te 30 iz­da­nja, da i ho­će­te, ne mo­že­te nad­zi­ra­ti sve pro­ce­se i sve što se pi­še. Na ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku dje­lu­je­te iz­bo­rom glav­nih ured­ni­ka, raz­go­vo­ri­ma, uvje­ra­va­nji­ma, a ne nad­zi­ra­njem tek­s­to­va.

Ka­da us­po­re­di­te me­di­je ne­kad (de­ve­de­se­te) i da­nas, što vi­di­te?

Go­vo­ri­mo o pot­pu­no dru­gim po­vi­jes­nim i teh­no­lo­škim okol­nos­ti­ma. No­vi­ne, kao ti­ska­ni me­di­ji, iz­gu­bi­le su svo­ju po­zi­ci­ju i gu­bit će je i da­lje. Ne­će nes­ta­ti, ali no­vi­ne vi­še ni­su opi­ni­on ma­ke­ri.

Za­što?

Za­to što je pro­izvod­nja no­vi­na je­dan bes­kraj­no kom­pli­ci­ran i skup pro­ces u ko­jem od ide­je, pa pi­sa­nja tek­s­ta, pa ure­đi­va­nja, lek­tu­re, re­dak­tu­re, pri­je­lo­ma... pro­đe oz­bilj­no pu­no vre­me­na. Na­kon to­ga ide ti­sak, pa pa­pir, pa bo­ja, pa ka­mi­oni... Od tre­nut­ka kad se ne­što do­go­di­lo do tre­nut­ka ka­da no­vi­ne do­đu do či­ta­te­lja pro­đe ba­rem 24 sa­ta. No­vi­ne ko­je su os­ta­le na ide­ji da će pi­sa­ti o dnev­nim do­ga­đa­ji­ma, pro­pa­le su. Ako no­vi­ne ni­su is­tra­ži­vač­ke, ako ne mo­gu ući u du­bi­nu te­me, ako ne ot­kri­va­ju po­za­di­nu, ako ni­su uz­bud­lji­ve, one ne­ma­ju raz­log pos­to­ja­ti. Vi­jes­ti i po­lu­ko­men­ti­ra­nje vi­jes­ti vi­še ni­su re­le­van­tan pro­izvod koji za­ni­ma ši­ro­ku či­ta­lač­ku pu­bli­ku.

No­vi­ne su ipak i da­lje moć­ne i u sta­nju su s ne­ko­li­ko tek­s­to­va za­tres­ti dr­ža­vu, Vla­du...

Da, na lo­kal­nom tr­ži­štu u ko­jem sit­ne stva­ri mo­gu iz­a­zva­ti ne­ke krat­ke po­tre­se. Ako pri­ču ne pre­uz­mu por­ta­li, ne­ma pu­no efek­ta. Pri­je 6 ili 7 go­di­na, 600 biv­ših i sa­daš­njih no­vi­na­ra i ured­ni­ka New York Ti­me­sa na­pra­vi­lo je do­ku­ment o di­gi­tal­noj bu­duć­nos­ti NYT-a. To je bi­bli­ja tran­sfor­ma- ci­je me­di­ja. Spek­ta­ku­lar­ni ma­te­ri­jal u ko­jem su po­put pu­zz­li raz­ba­ca­li sve di­je­lo­ve svo­je no­vi­ne, od re­ce­pa­ta do vanj­ske po­li­ti­ke, i na­no­vo ih slo­ži­li. Ana­li­zi­ra­li svo­je ope­ra­ci­je, ali iz di­gi­tal­ne pa­ra­dig­me. New York Ti­mes pos­ti­gao je na­kon to­ga u ne­ko­li­ko go­di­na dvi­je fan­tas­tič­ne stva­ri, ide­olo­ški se jas­no pro­fi­li­rao, na­pus­tio ide­ju ne­utral­nih no­vi­na i dru­go, os­lo­nio se na di­gi­tal­nu plat­for­mu. Ni­ka­da u po­vi­jes­ti ni­je imao to­li­ko pret­plat­ni­ka kao sa­da. Tri mi­li­ju­na na di­gi­tal­nim sa­dr­ža­ji­ma i mi­li­jun u prin­tu. Ni­ka­da ni­je os­tva­ri­vao pro­fi­te kao što ih os­tva­ru­je da­nas. A kao, no­vi­ne su u kri­zi. Sa­dr­žaj ni­je u kri­zi. Da­pa­če. U go­di­na­ma objek­tiv­nog no­vi­nar­stva na­kon Wa­ter­ga­tea, ka­da su pra­vi­la o tri neo­vis­na iz­vo­ra stvo­ri­la ne­vje­ro­jat­nu do­sa­du, NYT tr­pio je gu­bit­ke i je­dva dr­žao gla­vu iz­nad vo­de. Kva­li­te­tu nje­go­va no­vi­nar­stva spa­si­le su jas­na ide­olo­gi­ja i di­gi­tal­ne plat­for­me. To se do­go­di­lo i s Wa­shin­g­ton Pos­tom. Svjet­ske no­vi­ne kri­za je na­tje­ra­la na is­tra­ži­vač­ko i autor­sko no­vi­nar­stvo i ja­san svje­to­na­zor, a to je omo­gu­ći­lo, za one naj­bo­lje, fan­tas­tič­ne us­pje­he. Oni koji se ni­su pro­mi­je­ni­li, pro­pa­li su ili će pro­pas­ti usko­ro.

Na što sve mis­li­te pod di­gi­tal­nim plat­for­ma­ma?

Naj­pri­je, tre­ba ra­zu­mje­ti da por­ta­li ni­su sred­stvo za pri­je­nos no­vin­skog sa­dr­ža­ja, oni ima­ju pu­no ja­ču funk­ci­ju i teh­no­lo­šku sna­gu ne­go što je pu­ko pre­no­še­nje čla­na­ka. Bez­broj je mo­guć­nos­ti ko­je su ne­za­mis­li­ve u no­vi­na­ma. To je i oz­bi­ljan iz­vor za­ra­de. Pri­je 7-8 go­di­na ži­vje­li smo u za­blu­di da je do­volj­no pre­no­si­ti no­vi­ne na web. A no­vi­ne su, s dru­ge stra­ne, fas­ci­ni­ra­ne we­bom, pos­ta­le po­vr­š­ne. Novo no­vi­nar­stvo, me­đu­tim zah­ti­je­va ne­što po­sve dru­go – vi­sok stu­panj obra­zo­va­nja i kom­pe­tent­nos­ti no­vi­na­ra ka­ko bi mo­gli ula­zi­ti u po­za­di­nu i du­bi­nu onog što či­ta­te­lja do­is­ta mu­či i za­ni­ma. I mo­ra­ju zna­ti pri­ča­ti pri­ču. U Hr­vat­skoj smo tek na po­če­ci­ma tog pro­ce­sa. No­vi­ne, TV vi­jes­ti i news por­ta­li pre­vi­še sli­če jed­no na dru­go. Me­di­ji će usko­ro po­če­ti za­poš­lja­va­ti dok­to­re zna­nos­ti, a ne no­vi­na­re op­ćeg ti­pa. Mo­rat će usko­ro zna­ti pu­no vi­še od mi­nis­ta­ra.

I New York Ti­mes i Wa­shin­g­ton Post, pri­mje­ri­ce, na­pla­ću­ju svoj sa­dr­žaj na por­ta­li­ma, ne nu­de ga bes­plat­no kao što to ra­di­mo u Hr­vat­skoj.

Je­dan dio na­pla­ću­ju, dru­gi je bes­pla­tan. Ri­ječ o tr­ži­šti­ma koja su do­volj­no ve­li­ka i pro­duk­ci­ji koja je vr­hun­ska. U Hr­vat­skoj to još du­go ne­će bi­ti mo­gu­će osim na ne­kim spe­ci­ja­li­zi­ra­nim por­ta­li­ma. Oni koji će zna­ti pri­ča­ti uz­bud­lji­ve pri­če – tek­s­tom, fo­to­gra­fi­jom i vi­de­om – po­bi­je­dit će. A koji ne­će….

No­vi­ne se u smis­lu ti­ra­ža ni­su opo­ra­vi­le još od svjet­ske eko­nom­ske kri­ze 2008. go­di­ne.

Ta­da sam re­kao da će mo­ji no­vi­na­ri na po­sao mo­ra­ti do­la­zi­ti s gr­čem u že­lu­cu, pa su mi ja­ko za- mje­ri­li što naj­av­lju­jem me­dij­sku kri­zu, baš on­da kad nam je iš­lo naj­bo­lje. A htio sam ti­me re­ći da tek po­či­nje pra­va bor­ba za či­ta­te­lje, kva­li­te­tu, ek­s­klu­ziv­nost, pa­met. No, kri­za ipak ni­je na­tje­ra­la no­vi­ne da se po­bolj­ša­ju. No­vi­ne su pa­le u nak­la­da­ma, ali ipak se ni­su tran­sfor­mi­ra­le. Ni di­gi­ta­li­za­ci­ja ni­je is­ko­ri­šte­na. Me­di­ji u kri­zi ni­su pu­no na­uči­li. Što se u po­s­ljed­njih de­set go­di­na pro­mi­je­ni­lo u pro­gra­mi­ma HRT-a, No­ve TV ili RTL-a? Sve us­pješ­ne no­vi­ne u po­vi­jes­ti hr­vat­skog no­vi­nar­stva bi­le su ori­jen­ti­ra­ne pre­ma tr­žiš­nom i gra­đan­skom druš­tvu. One ko­je su se ba­vi­le sa­mo unu­tar­njim i lo­kal­nim kon­tro­ver­za­ma pro­pa­le su. Start ni­je bio us­pje­šan zbog du­ple­ri­ca, ne­go za­to što je pi­sao o So­vjet­skom Sa­ve­zu kao da iz­la­zi u Ber­li­nu ili Pa­ri­zu, a ne u so­ci­ja­lis­tič­koj dr­ža­vi. Dak­le, li­be­ra­li­zam, de­mo­kra­ci­ja, otvo­re­nost pre­ma svi­je­tu, pro­mje­ne i ra­zvoj do­bit­na je ide­olo­ška, ali i iz­da­vač­ka for­mu­la.

Vje­ru­je­te i da­lje u me­di­je, no­vi­nar­stvo?

Ap­so­lut­no, ovo su zvjez­da­ni tre­nu­ci me­di­ja. Ni­ka­da no­vi­ne po­put Wa­shin­g­ton Pos­ta, NYT-a ili Fi­nan­ci­al Ti­me­sa ni­su ima­le to­li­ku či­ta­lač­ku pu­bli­ku i to­li­ki utje­caj. Ali ni­ka­da ni­su bi­le bo­lje ne­go sa­da. Is­tra­ži­vač­ko i autor­sko no­vi­nar­stvo ni­ka­da ni­je ima­lo ve­ću ci­je­nu. Da bi se to bo­lje ra­zu­mje­lo, tre­ba zna­ti ne­što o po­lo­ža­ju kla­sič­nih te­le­vi­zi­ja, Net­flixa i film­ske in­dus­tri­je. Na pri­mjer Net­flix omo­gu­ća­va uvid u fran­cu­sku, in­dij­sku, juž­no­ko­rej­sku pro­duk­ci­ju, pro­izvo­di po 12-13 nas­ta­va­ka do­ku­men­tar­nih se­ri­ja i fil­mo­va, to ne mo­že na­pra­vi­ti ni­je­dan film­ski ili TV stu­dio. To je fas­ci­nant­na eko­no­mi­ja ne­po­sred­ne raz­mje­ne. Kao Uber, Air­b­nb, Ama­zon. Ne­ma po­sred­ni­ka. Net­flixov bloc­k­bus­ter „Bird Box“u jed­nom tjed­nu vi­dje­lo je 45 mi­li­ju­na gle­da­te­lja. “No­vi­ne” se na Net­flixu lak­še gle­da­ju, re­zo­lu­ci­ja je bo­lja, a pos­lov­ni mo­del je fe­no­me­na­lan. Ono što mo­gu no­ve teh­no­lo­gi­je, web i por­ta­li, ne mo­gu te­le­vi­zi­je i no­vi­ne. U svo­jem dže­pu na mo­bil­nom te­le­fo­nu ima­te sto no­vi­na, ne­ma ki­oska, ne­ma po­sred­ni­ka, sa­mo sa­dr­žaj. Pet i pol mi­li­jar­di lju­di ko­ris­ti smar­t­fon. Fa­ce­bo­ok ima 2,7 mi­li­jar­di ko­ris­ni­ka. Otvo­ri­te svo­ju stra­ni­cu na FB-u i pos­ta­ni­te iz­da­vač, autor, dis­tri­bu­ter… Ako ste do­volj­no do­bri, Go­ogle će vam do­ni­je­ti do­volj­no nov­ca od ogla­sa. Vri­jed­nost Ama­zo­na ju­čer je bi­la 800 mi­li­jar­di do­la­ra. Pro­fi­ti New York Ti­me­sa na­ras­li su 30 pos­to.

Kri­za je na­tje­ra­la svjet­ske no­vi­ne na is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo i ja­san svje­zo­na­zor, sad ima­ju sjaj­ne re­zul­ta­te

Eto, to je di­gi­tal­no druš­tvo. O to­me go­vo­rim.

Ko­li­ko no­vi­nar u re­dak­ci­ji dnev­nih no­vi­na da­nas ima vre­me­na za ve­li­ke is­tra­ži­vač­ke te­me?

Ima ja­ko pu­no.

Ne bih baš rek­la.

Mi­ni­mal­ni rad­ni ri­tam pro­sječ­nog auto­ra mo­ra bi­ti tri do če­ti­ri kar­ti­ce, ba­rem sto­ti­njak re­do­va na dan. To os­tav­lja pu­no vre­me­na za pri­pre­mu i is­tra­ži­va­nje. Bez te pro­duk­ci­je ne­ma ži­vo­ta. Na do­brim por­ta­li­ma tre­ba dnev­no obja­vi­ti 150 no­vih nas­lo­va. No­vi­na­ri na we­bu ra­de ja­ko pu­no.

Ka­kav po va­ma no­vi­nar da­nas mo­ra bi­ti?

Kom­pe­ten­tan, vr­hun­ski obra­zo­van i do­bar pri­po­vje­dač. U Ame­ri­ci ti­ska­ni me­di­ji da­nas ima­ju tr­žiš­ni udio od sa­mo 4 pos­to. U Hr­vat­skoj još ni­je ta­ko, ali će bi­ti. Ne­ma šan­se da se ti tren­do­vi pro­mi­je­ne. Kao što ne­ma šan­se da će te­le­vi­zi­je da­lje funk­ci­oni­ra­ti na prin­ci­pu vi­jes­ti i re­ality showo­va. Ako ne­će­te bi­ti spo­sob­ni pro­izvo­di­ti ro­bu ko­ju će od vas ku­pi­ti Net­flix, Ama­zon, HBO ili Dis­ney, ne mo­že­te pre­ži­vje­ti. Ap­so­lut­no se pro­mi­je­ni­la pa­ra­dig­ma i to je ve­li­ka prav­da za autor­sko no­vi­nar­stvo jer pa­met, stil, ima­gi­na­ci­ja i zna­nje pos­ta­ju naj­vred­ni­ji me­dij­ski re­sur­si.

Na­kon što ste iz­gu­bi­li EPH, os­no­va­li ste no­vi­ne Te­le­gram, ali ni one ni­su us­pje­le.

Po­vu­kao sam se iz ope­ra­tiv­nog me­dij­skog biz­ni­sa. Ako me net­ko baš ne­što pi­ta, ka­žem što mis­lim, ina­če ne. Vo­lon­ti­ram. Te­le­gram. hr i Net.hr vo­de mo­ji si­no­vi.

Vra­ti­mo se na no­vi­ne Te­le­gram.

S 10.000 pro­da­nih pri­mje­ra­ka, bez ve­za­nja uz ogla­ša­va­nje dr­žav­nih struk­tu­ra, jav­nih po­du­ze­ća, mi­nis­tar­sta­va i agen­ci­ja, ni­su mo­gle pre­ži­vje­ti na slo­bod­nom tr­ži­štu re­al­nog sek­to­ra. No za­to je por­tal Te­le­gram sen­za­ci­onal­no us­pje­šan.

Koja je va­ša ulo­ga u me­dij­skoj pri­či s por­ta­li­ma Te­le­gram.hr i Net.hr?

Vi­di­te ko­li­ko du­go raz­go­va­ra­mo, a nit­ko me ni­je na­zvao ni­ti do­šao ne­što pi­ta­ti.

Za čo­vje­ka od 65 go­di­na, do­bro ste pri­hva­ti­li no­ve teh­no­lo­gi­je.

Ne bih mo­gao po­kre­ta­ti Glo­bus, Ju­tar­nji, Glo­ri­ju... da sam bio iz­da­vač koji je pro­fe­si­onal­ni me­na­džer ili upra­vi­telj. Fas­ci­ni­ra­ju me pro­mje­ne i po­ku­ša­vam ši­ri­ti tu man­tru.

Ka­ko je za­vr­ši­la va­ša pri­ča s EPH, od­nos­no Han­že­ko­vi­ćem koji je u me­đu­vre­me­nu, na­ža­lost, umro?

Ni­je za­vr­ši­la. Tuž­be, žal­be, pro­ce­si i hr­vat­sko pra­vo­su­đe pos­ta­li su dio mo­je sva­kod­nev­ne sud­bi­ne. Sve ne­po­treb­no i ja­ko tuž­no.

Ka­kav je osje­ćaj iz­gu­bi­ti pos­lov­no car­stvo ko­je stva­raš go­di­na­ma?

Ga­dan. To ni­je bio sa­mo po­sao ne­go i ci­je­li ži­vot. I pri­vat­no i pos­lov­no. Mo­rao sam ulo­ži­ti ogro­man trud da ra­ci­ona­li­zi­ram sve što se do­go­di­lo.

Iz va­ših is­tu­pa pro­iz­la­zi se da vas je po­koj­ni Han­že­ko­vić pre­va­rio, ko­li­ko ste vi bi­li neo­prez­ni, ras­troš­ni, ko­li­ko ste gri­je­ši­li?

Za me­ne su stva­ri ne­ka­ko pos­ta­le lak­še kad sam shva­tio da ov­dje ni­je bi­lo ri­je­či sa­mo o to­me da te iz­ne­vje­ri tvoj od­vjet­nik i pri­ja­telj. S vre­me­nom sam ra­zu­mio da Han­že­ko­vić i ni­je smio i ni­je mo­gao druk­či­je pos­tu­pi­ti. Kao što je i sam re­kao, pri­tis­ci su bi­li pre­ja­ki. Sve se oko EPH zbi­va­lo uoči pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra, uoči par­la­men­tar­nih iz­bo­ra, ja­ča­nja klerikalizma, kon­zer­va­tiv­ne re­vo­lu­ci­je, slu­ča­je­vi Ma­mi­ća i Ban­di­ća. Mo­ćan, liberalno ori­jen­ti­ran EPH s ogrom­nim utje­ca­jem na druš­tve­nu stvar­nost, bio je pre­ve­li­ka prepreka. Hr­vat­sku je tre­ba­lo re­di­zaj­ni­ra­ti, a uz do­ta­daš­nji EPH to baš ni­je bi­lo la­ko.

Ka­kav je bio Ma­mi­ćev utje­caj?

U Di­na­mu se otva­rao šam­pa­njac kad je pre­uzet EPH. Ri­ječ je o is­pre­ple­te­nim in­te­re­si­ma, od moć­nih kli­je­na­ta od­vjet­nič­kog ure­da, pre­ko hr­vat­skih čla­no­va tri­la­te­ra­le, Ka­ra­mar­ko­va HDZ-a, i ma­lo oba­vje­štaj­nog i pa­ra­oba­vje­štaj­nog pod­zem­lja itd. To­me se ni­je mo­glo pa­ri­ra­ti. Po­vi­jest EPH je po­ku­šaj da se ta kom­pa­ni­ja sta­vi pod kon­tro­lu. Ovaj zad­nji je us­pio.

Do­živ­lja­va­te to kao svoj pos­lov­ni i ži­vot­ni po­raz?

Pri­vat­na sud­bi­na ma­nje je važ­na. Bio bih ipak sret­ni­ji da je ra­zvoj EPH išao u pro­jek­ti­ra­nom smje­ru za­da­nom pri­je pet-šest go­di- na. Na­ža­lost, ni­je. Styria, glav­ni kon­ku­rent, do­bi­la je slo­bo­dan pros­tor. To je di­gi­ta­li­zi­ra­na, mo­der­na, pro­fi­ta­bil­na i kom­pe­tent­na me­dij­ska ku­ća, a os­ta­la je bez kon­ku­ren­ci­je.

Za vas se go­vo­ri da su no­vi­na­ri i ured­ni­ci u va­še vri­je­me do­bro ži­vje­li jer ste im iz­daš­no pla­ća­li. Ali da ste i sa­mi bi­li pri­lič­no ras­troš­ni.

Sma­trao sam da ni­je­dan od vr­hun­skih no­vi­na­ra koji se oz­bilj­no ba­vi druš­tve­nim pos­lom ne mo­že bi­ti pla­ćen ma­nje od mi­nis­tra. Za­bra­nio sam da sport­ski no­vi­na­ri pu­tu­ju na ra­čun klu­bo­va. Kad vam do­bro ide, a nak­la­de EPH-ovih iz­da­nja bi­le su spek­ta­ku­lar­ne, mo­že­te pos­tav­lja­ti vi­so­ke stan­dar­de.

Jes­te li oče­ki­va­li da bi To­do­rić mo­gao ova­ko za­vr­ši­ti, pri­go­va­ra­lo vam se da ste ga ma­zi­li, kao i ve­ći­na no­vi­na i me­di­ja, u svo­jim iz­da­nji­ma?

Hr­vat­skoj bi pu­no bo­lje iš­lo da je ima­la 30 To­do­ri­ća, a ne jed­nog. To­do­rić je spa­sio mno­ga pro­pa­la po­du­ze­ća, a to je sku­po pla­tio. Ni­su li svi u Hr­vat­skoj na­vi­ja­li da Agro­kor ku­pi Mer­ca­tor? Je­su. A, is­pa­lo je lo­še. Ja­ko lo­še. Ta je kom­pa­ni­ja tre­ba­la me­đu­na­rod­ni, a ne rod­bin­ski me­nadž­ment.

Sma­tra­te li se­be naj­ve­ćim mač­kom na po­dru­čju me­dij­skog biz­ni­sa?

Ni­šta ne bih mo­gao da ni­sam bio okru­žen ge­ni­jal­nim lju­di­ma. Imao sam pri­li­ku po­kre­ta­ti, vo­di­ti ili mi­je­nja­ti ne­ke od naj­važ­ni­jih pro­je­ka­ta hr­vat­skog no­vi­nar­stva. Po­let, Glo­bus, Ju­tar­nji list, SN, OK, Glo­ri­ju, Slo­bod­nu Dal­ma­ci­ju.

Ka­ko ste se no­si­li s po­koj­nim pred­sjed­ni­kom Tuđmanom?

Glo­bus su bi­le oz­bilj­ne opo­zi­cij­ske no­vi­ne pa nas ni­je baš obo­ža­vao. S Tuđmanom sam imao sa­mo dva su­sre­ta. Kad ste s njim, mo­ra­te uvi­jek pro­gu­ta­ti pr­vih po­la sa­ta. On s dig­nu­tim pr­stom vi­če, a ja šu­tim. Bo­lje vam je ni­šta ne re­ći. On je u for­ci, i ta­ko tra­je dok se ne is­tut­nji. To za­vr­ši, on ka­že svo­je, ja ne­što od­go­vo­rim, a on se di­že, is­pra­ća me i za­gr­li. Ka­že mi, pa ti si Za­grep­ča­nin, pa daj mi po­mo­zi. Vi­diš da ne­mam ni­ko­ga oko se­be. A do pri­je pet mi­nu­ta vi­kao je da si loš Hr­vat, ne ra­zu­mi­ješ Bos­nu... Imao je raz­li­či­te slo­je­ve lič­nos­ti.

A Sa­na­der?

Mo­je is­kus­tvo sa Slo­bod­nom Dal­ma­ci­jom i sa Sanaderom bi­lo je pot­pu­na ka­tas­tro­fa. Go­di­nu da­na po­ku­ša­ja da ma­lo omek­ša­mo uvje­te kup­nje uro­di­lo je nu­lom. Ni­su mi da­li po­pus­ta ni jed­ne li­pe, a rje­ša­va­li smo pot­pu­no ban­kro­ti­ra­nu fir­mu. Uoči par­la­men­tar­nih iz­bo­ra, zvao me na ru­čak. Znao sam ga ot­pri­je. Već sam bio na­učen na sve te po­li­ti­čar­ske ri­tu­ale. Kad bih sjeo s Ivi­com Ra­ča­nom, znao sam da mi ne gi­ne če­ti­ri sa­ta. A o če­mu ste raz­go­va­ra­li, na kra­ju ne­maš poj­ma. Ali Sa­na­der je bio druk­či­ji, nag­ne se i ka­že mi; “Ni­šta ja ne tra­žim, sa­mo ti že­lim re­ći da ja imam dva ci­lja, a ti ra­di što ho­ćeš. Pr­vi je NATO, a dru­gi je EU.” Faj­runt. On ni­ka­da ni­je ni­šta tra­žio ili se bu­nio. Znam da to nit­ko ne vje­ru­je, ali to je ta­ko bi­lo. Ni­je on me­ni pu­no vje­ro­vao, ni­ti ja nje­mu. Ne mo­gu ni­ti za jed­nog pre­mi­je­ra re­ći da je bio po­seb­no agre­si­van ili ne­ugo­dan. Či­ta­oci od­mah osje­te ako si u dos­lu­hu s vlas­ti. To ne smi­ju vi­dje­ti u svo­jim no­vi­na­ma. Ni u tra­go­vi­ma.

Ka­ko da­nas ži­vi­te fi­nan­cij­ski na­kon gu­bit­ka EPH?

Svi kre­di­ti i oba­ve­ze su mi os­ta­li, a pri­ho­di nes­ta­li. Na­učio sam se i na go­re ži­vot­ne si­tu­aci­je, pa gu­ram.

Je li vam net­ko po­mo­gao u naj­te­žim tre­nu­ci­ma?

Oni ko­ji­ma sam dao najviše, pr­vi su po­bje­gli. Oni koji su ima­li naj­ma­nje, os­ta­li su naj­nor­mal­ni­ji. Ni od ko­ga ni­sam ni­šta tra­žio.

Što vam je re­kao Han­že­ko­vić na­kon sve­ga?

Za­mor­no mi je o to­me go­vo­ri­ti. Dao mi je po­s­ljed­nji bes­plat­ni prav­ni sa­vjet. Kad je pos­ta­lo jas­no da ne­će po­što­va­ti ugo­vor, re­kao je: “Tu­ži me.”

Sma­trao sam da ni­je­dan od mo­jih vr­hun­skih no­vi­na­ra ne smi­je bi­ti pla­ćen ma­nje od jed­nog mi­nis­tra

LJU­DI ČES­TOMIS­LE da se no­vi­na­ri do­go­va­ra­ju s po­li­ti­ča­ri­ma, a da iz­da­va­či či­ta­ju tek­s­to­ve koji će tek iz­a­ći. To su pre­dra­su­de

ME­DI­JI ĆE USKO­RO po­če­ti za­poš­lja­va­ti dok­to­re zna­nos­ti, a ne no­vi­na­re op­ćeg ti­pa. Oni će usko­ro mo­ra­ti zna­ti pu­no vi­še od mi­nis­ta­ra

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.