Neka Sa­nja, Ma­rin­ko i Zec svi­ra­ju i pje­va­ju mo­je pje­sme, no ne dam da ko­ris­te ime No­vi fo­si­li

Po us­pješ­nos­ti u po­vi­jes­ti Eu­ro­vi­zi­je ja sam 13. autor – sa svo­jim sam pje­sma­ma bio pr­vi, če­t­vr­ti i šes­ti

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Pi­še: SAMIR MILLA

UHr­vat­skoj vje­ro­jat­no ne pos­to­ji oso­ba koja u ne­kom ži­vot­nom raz­dob­lju ni­je slu­ša­la No­ve fo­si­le. Bi­lo da ste bo­ji­li plo­ču “Za dje­cu i odras­le” i pje­vu­ši­li “Tri plus de­set lud je broj...” ili se za­ljub­lji­va­li uz “Naj­dra­že mo­je”, “Ako se ras­ta­ne­mo”, “Mi­le­nu” ili “Sa­njaj me”, vje­ro­jat­no vam nji­ho­ve pje­sme i da­nas iz­ma­me osmi­jeh na li­ce. A iza ve­ći­ne tih pje­sa­ma sto­ji Raj­ko Duj­mić, koji je la­ni pros­la­vio 64. ro­đen­dan. Ro­đen je 1954. go­di­ne u Za­gre­bu gdje je za­vr­šio sred­nju glaz­be­nu ško­lu (smjer vi­oli­na) te je po­tom ap­sol­vi­rao na Pe­da­go­škoj aka­de­mi­ji. Po­čeo je svi­ra­ti kla­vi­ja­tu­re u rock-sas­ta­vi­ma, u Gru­pi Ma­ri­na Škr­ga­ti­ća, Cr­no-bi­je­li­ma, Kla­nu i Zlat­nim akor­di­ma. U No­vim fo­si­li­ma bio je od 1976. go­di­ne i s nji­ma pos­ti­gao us­pje­he o ko­ji­ma da­naš­nji glaz­be­ni­ci mo­gu sa­mo sa­nja­ti. Naj­ve­ći je ipak po­bje­da 1989. na Eu­ro­son­gu gru­pe Ri­va s nje­go­vom pje­smom “Rock Me Baby”, na tekst Ste­ve Cvi­ki­ća, ko­jom je ušao u po­vi­jest. Sto­ga je upra­vo Duj­mić naj­po­zva­ni­ji za ko­men­ti­ra­nje po­vrat­ka Do­re, pje­vač­kog na­tje­ca­nja ko­jim će­mo na­kon pu­nih osam go­di­na po­nov­no bi­ra­ti na­šu pred­stav­ni­cu na Eu­ro­son­gu.

Htio sam Ri­vu, ne Fo­si­le

– Nit­ko sret­ni­ji od me­ne što se Dora vra­ti­la jer mis­lim da je to bio naj­bo­lji na­čin da se oda­be­re pje­sma koja pred­stav­lja na­šu zem­lju pred mi­li­jun­skim gle­da­telj­stvom ko­je pra­ti Eu­ro­song. Ta­ko­đer, ve­se­lim se nje­zi­nu po­vrat­ku u Opa­ti­ju jer je ona mjes­to u ko­jem smo se svi dru­ži­li, sre­ta­li na ces­ti, ima­li vre­me­na za kva­li­tet­no dru­že­nje, što nam uvi­jek ne­dos­ta­je u Za­gre­bu, a po­go­to­vo za­to što se vi­di­mo i s ko­le­ga­ma koji ži­ve iz­van Za­gre­ba. Uvi­jek sam za to da gla­su­je žiri jer su to oso­be ko­je sto­je iza svo­je­ga glasa, pa ko­li­ko god o uku­si­ma ne tre­ba ras­prav­lja­ti, sla­li smo od­lič­ne pje­sme čak i kad smo kal­ku­li­ra­li. A kad se u to upet­lja teh­no­lo­gi­ja, pu­no se vi­še mo­že la­ži­ra­ti. Eu­ro­song mi je os­tao u sjaj­nom sje­ća­nju. Pro­be, teh­nič­ki uvjeti, ra­s­vje­ta, pre­ssi­ce i sve što smo bi­li duž­ni sni­ma­ti i odra­di­ti to­li­ko je pro­fe­si­onal­no i dig­nu­to na ra­zi­nu ono­ga što je za na­še uvje­te bi­lo ne­za­mis­li­vo. I svi po­prat­ni sa­dr­ža­ji ko­je su do­ma­ći­ni or­ga­ni­zi­ra­li za nas ne­za­bo­rav­no su mi is­kus­tvo. Mo­ram priz­na­ti da ni­sam znao na­čin oda­bi­ra pri­jaš­njih go­di­na, za­što su na Eu­ro­song iš­li baš oni iz­vo­đa­či koji su iš­li – ka­zao je Raj­ko Duj­mić pi­juc­ka­ju­ći ka­vu u svom omi­lje­nom ka­fi­ću u za­gre­bač­kim Rav­ni­ca­ma. – Po­bje­da je ono što se pam­ti. Za nas­tup na Eu­ro­son­gu na­tje­cao sam se de­vet go­di­na za­re­dom i u de­vet go­di­na sam tri pu­ta pro­šao. Pod­sje­tit ću da sam pr­vo bio če­t­vr­ti s No­vim fo­si­li­ma i pje­smom “Ja sam za ples”, za­tim šes­ti sa Sre­br­nim kri­li­ma i “Man­gu­pom” i na kra­ju sam po­bi­je­dio s Ri­vom i pje­smom “Rock Me Baby”. Ri­va je bi­la moj oda­bir za tu pje­smu, prem­da su me for­si­ra­li da idu No­vi fo­si­li. Ni­sam htio. Sje­ćam se kad sam ih pr­vi put vi­dio ka­ko svi­ra­ju na jed­noj ljet­noj te­ra­si. Od­mah sam imao vi­zi­ju što će bi­ti s nji­ma. Uka­za­li su mi se u pla­vom – pri­sje­ća se Duj­mić.

Sa Ce­li­ne Di­on

Za­nim­lji­vo je da je pje­smu “Rock Me Baby” tre­ba­la pje­va­ti Vlat­ka Po­kos koja je od­lič­no ot­pje­va­la de­mo. Me­đu­tim, pro­blem je bio što je te 1989. go­di­ne bi­la ma­lo­ljet­na. – Ne­ma pra­vog re­cep­ta za do­bru pje­smu. Tre­ba ima­ti do­bru ma­štu i zna­ti što bi se mo­glo svi­dje­ti lju­di­ma. Taj Eu­ro­song je sad iona­ko pos­tao show. Že­lio bih da Hr­vat­ska opet pobijedi. No kad je Ri­va po­bi­je­di­la, sje­ćam se da se vi­še sla­vi­lo u Be­ogra­du ne­go u Za­gre­bu. Ne­kad su i pu­no poz­na­ti­ji iz­vo­đa­či do­la­zi­li na Eu­ro­song. Pa kad su Sre­br­na kri­la nas­tu­pa­la s “Man­gu­pom”, po­bi­je­di­la je Ce­li­ne Di­on koja je pred­stav­lja­la Švi­car­sku. Ne­ki­ma sme­ta i što sad svi pje­va­ju na en­gle­skom. Pa ja sam još pri­je 30 go­di­na u svo­je pje­sme uba­ci­vao ma­lo en­gle­skog, u “Ja sam za ples” ču­li ste “I Wan­na Dan­ce”, a “Rock Me Baby” ima­la je i nas­lov na en­gle­skom. Kad po­gle­da­te po­vi­jest Eu­ro­son­ga, ja sam 13. autor po us­pješ­nos­ti. Zar to ne­što ne go­vo­ri? No, to je iza me­ne. Sad ra­dim pot­pu­no dru­gu glaz­bu. Tre­nu­tač­no se najviše ba­vim film­skom glaz­bom i rek­la­ma­ma. Ni­sam vi­še op­te­re­ćen ri­je­či­ma, ra­dim na svoj na­čin. Osim to­ga, tih go­di­na ra­dio sam u kom­bi­na­ci­ji sa Ste­vom Cvi­ki­ćem, a nje­mu se to vi­še ne da. Sad ra­dim s To­mis­la­vom Tr­ža­nom s ko­jim sam pot­pi­sao blu­es-pje­smu “Su­ze okre­nu­te pre­ma ne­bu” ko­ju će Emi­na Ara­po­vić iz­ves­ti na Za­greb­fes­tu. Žao mi je što se ta pje­sma vi­še ne vr­ti na ra­dij­skim pos­ta­ja­ma jer ni­je zas­lu­ži­la “praz­ni hod” – is­kre­no će Raj­ko. Duj­mić pra­ti zbi­va­nja na do­ma­ćoj glaz­be­noj sceni, a odu­šev­ljen je HRT-ovom A-stra­nom. Ka­že da mu je ma­lo kri­vo kad ču­je da pje­va­ju na en­gle­skom jer su vr­lo do­bri na hr­vat­skom. – Dra­go mi je da smo do­bi­li dos­ta kva­li­tet­nih mla­dih pje­va­ča, una­toč to­me što vi­dim da mla­di kod nas pu­no slu­ša­ju caj­ke. Ne­vje­ro­jat­no mi je da se te sr­p­ske caj­ke vi­še slu­ša­ju kod nas ne­go kod njih. Ta­mo ima­ju Jok­si­mo­vi­ća i dru­ge deč­ke koji oz­bilj­no ra­de. Sve se pro­mi­je­ni­lo. Mo­žda su di­rek­t­ni­ji tek­s­to­vi, pa za­to na­ši slu­ša­ju – ka­že Duj­mić. Ove go­di­ne ni­je se pri­ja­vio za Do­ru prem­da se la­ni vra­tio fes­ti­va­li­ma i nas­tu­pio na CMC fes­ti­va­lu s pje­smom “Ri­je­ka su­za” za ko­ju je na­pi­sao glaz­bu na tekst Zla­ta­na Sti­pi­ši­ća Gi­bon­ni­ja. – Ta mi je pje­sma po­seb­no emo­tiv­na jer je nas­ta­la na jed­nom sa­da već dav­nom dru­že­nju s po-

koj­nim Di­nom Dvor­ni­kom kod me­ne u sta­nu. Po­čeo sam svi­ra­ti me­lo­di­ju, a on se pri­klju­čio be­at-boxa­njem. No ko­nač­nu ver­zi­ju ipak je aran­ži­rao Fe­dor Bo­ić. Čes­to se sje­tim tih go­di­na i dru­že­nja s Di­nom. Bi­li smo do­bri pri­ja­te­lji i pu­no smo to­ga za­jed­no do­ži­vje­li – s tu­gom u gla­su re­kao je Raj­ko. Duj­mić je po­s­ljed­nju go­di­nu pri­pre­mao svo­ju An­to­lo­gi­ju koja bi se tre­ba­la po­ja­vi­ti vr­lo br­zo, a pri­pre­ma i ins­tru­men­tal­ni al­bum. – U An­to­lo­gi­ji će se na­ći sve pje­sme ko­je su bi­le ve­li­ki hi­to­vi, ali i one ko­je ni­su bi­le hi­to­vi, ali su tre­ba­le bi­ti za­to što su ih “po­ga­zi­li” ve­li­ki hi­to­vi. Pri­mje­ri­ce, tak­ve su pje­sme “Ako se ras­ta­ne­mo”, “Tri­de­set pe­ta” ili ins­tru­men­tal “Pje­va­ju šu­me”. Ve­ći­na je tih pje­sa­ma nas­ta­la po stvar­nim do­živ­lja­ji­ma i za­to su mi po­seb­no dra­ge. Upra­vo je za pje­smu “Ako se ras­ta­ne­mo” kru­ži­la pri­ča da ju je Duj­mić na­pi­sao na­kon što je pre­ki­nuo ve­zu sa Sa­njom Do­le­žal. “Ako se ras­ta­ne­mo, ne­će se sru­ši­ti svi­jet, do­ći će no­vi sta­na­ri, u Mo­še Pi­ja­de 35”, pje­va Duj­mić u toj pre­div­noj pjesmi.

Sreo sam Mi­le­nu iz pje­sme

– To ni­je sa­svim toč­no, mi smo ži­vje­li u Mo­še Pi­ja­de 39. To neka vam Sa­nja ka­že – na­smi­jao se po­nov­no Duj­mić i do­dao ka­ko je tu pre­vi­še is­ti­ne iz nje­go­va ži­vo­ta. – Sve je to bol­na is­ti­na. No, dra­go mi je da su se mno­gi pre­poz­na­li u mojm pje­sma­ma. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na vi­dio sam se i s Mi­le­nom iz mo­je pje­sme. Ona je me­di­cin­ska ses­tra u ma­ke­don­skom gra­du Ne­go­ti­nu, a upoz­nao sam je sre­di­nom 80-ih u Her­ceg-No­vom. Re­kao sam joj da će za­vr­ši­ti u pjesmi i ni­je mi vje­ro­va­la. U pr­voj ver­zi­ji pje­sme Zrin­ko Tu­tić i ja na­pi­sa­li smo da mi­ri­še na va­ri­vo i ži­vi kod sve­kr­ve. Ta­da je mo­ja su­pru­ga rek­la: “Pa, deč­ki, ne­moj­te ta­ko”, i on­da je Mi­le­na u ver­zi­ji ko­ju zna­mo mi­ri­sa­la na ja­bu­ke i ži­vje­la kao pod­sta­nar. Ta je pje­sma na ne­ki na­čin pos­ta­la him­na svih me­di­cin­skih ses­ta­ra. Mi­le­na mi se ja­vi­la kad smo bi­li na kon­cer­tu u nje­zi­nu gra­du. Upoz­na­la me i s obi­te­lji – ka­že Duj­mić. Po­seb­no mjes­to u Duj­mi­će­vu ži­vo­tu ima su­rad­nja s Mom­či­lom Po­pa­di­ćem - Po­pom s ko­jim je na­pi­sao ne­ke od naj­ljep­ših pje­sa­ma No­vih fo­si­la kao što su “Ton­ka”, “Ne­ve­ni žu­ti, žu­ti”, “Ključ je is­pod oti­ra­ča” i “Ko­šu­lja pla­va”. – Ra­do bih na­šao no­vog Po­pa­di­ća, ali jed­nos­tav­no ne vi­dim tak­vog tek­s­to­pis­ca da­nas u Hr­vat­skoj. Na­ža­lost, ne­dos­ta­je tak­vih auto­ra. Ne znam za­što je to ta­ko. Ima ih ne­ko­li­ko koji ra­de, no ne mo­gu dos­ti­ći taj ni­vo. Re­ci­mo, Ste­vo Cvi­kić bio je lagan, ali je bio du­bok. A oni bi tre­ba­li bi­ti lak­ši od Cvi­ki­ća. Ne smi­jem za­bo­ra­vi­ti ni Deu Vo­la­rić. Ona mi je na­pi­sa­la ključ­ne pje­sme – od “E, moj Saša”, “Sa­njaj me”, “Da te ne vo­lim” i “Naj­dra­že mo­je”. Na­rav­no, za uz­let Fo­si­la bi­lo je ključ­no i što smo ima­li tak­vu pje­va­či­cu kao što je bi­la Đur­đi­ca Bar­lo­vić. Moj pr­vi iz­bor za nje­zi­nu na­s­ljed­ni­cu bi­la je Lji­lja­na Ni­ko­lov­ska, a Slo­bo­dan Mom­či­lo­vić - Mo­ka htio je Sa­nju Do­le­žal. Tre­ba­lo mu je tri mje­se­ca da me na­go­vo­ri, no na kra­ju je nje­go­va bi­la zad­nja jer je ipak on bio os­ni­vač gru­pe. Sad vam to otvo­re­no ka­žem – mis­lim da bi­smo s Lji­lja­nom do­ži­vje­li još ve­će vi­si­ne, a ova­ko smo bi­li ve­za­ni uz šarm po­kre­ta – ot­kri­va Duj­mić. Zna se da je Ni­ko­lov­ska na kra­ju pos­ta­la pje­va­či­ca Ma­ga­zi­na, ali su No­vi fo­si­li ipak naj­ko­mer­ci­jal­ni­ja do­ma­ća pop-gru­pa svih vre­me­na. – Pa sa­mo nam je plo­ča “Bu­di uvi­jek bli­zu” 1981. pro­da­na u 500 ti­su­ća pri­mje­ra­ka, a naj­ma­nja nak­la­da bi­la je 300 ti­su­ća. Nas­tu­pa­li smo u ta­daš­njem So­vjet­skom Sa­ve­zu, SAD-u, Ka­na­di, Eu­ro­pi... A što se sad do­ga­đa? Ga­se mo­ju glaz­bu kao da ni­kad ni­je ni pos­to­ja­la. Imam osje­ćaj da me se gu­ra do­lje po ne­či­joj vo­lji – tuž­no će Duj­mić. Pri­je pet go­di­na, Sa­nja Do­le­žal, Ma­rin­ko Col­na­go i Vla­di­mir Ko­čiš-Zec od­lu­či­li su pre­ki­nu­ti su­rad­nju s Duj­mi­ćem, no nas­ta­vi­li su pje­va­ti nje­go­ve pje­sme. – Oni nas­tu­pa­ju kao Sa­nja, Ma­rin­ko i Zec. Nek svi­ra­ju i pje­va­ju pje­sme, no ne dam da ko­ris­te ime No­vi fo­si­li jer bez me­ne oni ni­su No­vi fo­si­li. Te­ško mi je i kad vi­dim da Zec pje­va “Mi­le­nu” ko­ju svi zna­ju po mo­joj iz­ved­bi. To je skr­nav­lje­nje dje­la. Zec je od­li­čan pje­vač, ali pu­no sla­bi­ji in­ter­pret od me­ne – is­kre­no će Duj­mić koji je do­dao da i da­lje ra­di pu­nom pa­rom. – Evo, sad ja­ko pu­no slu­šam kla­si­ku. I oni su se igra­li sa svim što mi ra­di­mo i da­nas. Pu­no se pro­mi­je- ni­lo s elek­tro­ni­kom. Odjed­nom do­la­ze no­va dje­ca s no­vim obli­ci­ma. Oni ne mo­ra­ju zna­ti glaz­bu, ne­go mo­ra­ju zna­ti kom­pi­li­ra­ti. Ko­li­ko je to do­bro, vi­djet će­mo – ka­že Raj­ko.

Mi smo bi­li is­pred vre­me­na

U slo­bod­no vri­je­me naj­češ­će ide u šet­nju sa psom, a sa su­pru­gom obo­ža­va zi­mi oti­ći u svo­ju ku­ću u Gor­skom ko­ta­ru. On­dje uži­va u ti­ši­ni. – Naj­ljep­še mi je do­ma, uži­vam sa su­pru­gom i psi­ćem. Čes­to mi govore da je moj ži­vot kao film­ska pri­ča, a mo­gu vam naj­a­vi­ti da će pri­je bi­ti knji­ga. S To­ni­jem Vo­la­ri­ćem, koji je re­ži­rao film “Vra­ti se, Po­pe”, na­pra­vio sam okos­ni­cu svo­je bi­ogra­fi­je, pa sad što Bog da. Tre­ba­mo još do­da­ti ne­što pi­kan­te­ri­ja i na­ći iz­da­va­ča. No, ja ni­sam za pi­kan­te­ri­je, ali to pro­da­je knji­ge. Na­pi­sao sam vi­še od 1000 pje­sa­ma i ra­di­je bih go­vo­rio o nji­ma. Sad se ra­đa­ju no­ve ge­ne­ra­ci­je ko­je ne pam­te mo­je pje­sme, a ra­dio i TV pos­ta­je gu­še na­šu glaz­bu. To ni­je do­bro. Fo­si­li su kva­li­te­ta koja je bi­la is­pred svog vre­me­na i tek­s­tu­al­no i har­mo­nij­ski – za­klju­čio je

Duj­mić.

Ne­vje­ro­jat­no mi je da se te sr­p­ske caj­ke slu­ša­ju vi­še kod nas ne­go kod njih. Ta­mo ima­ju Jok­si­mo­vi­ća i dru­ge deč­ke koji oz­bilj­no ra­de

Raj­ko sa su­pru­gom Snje­ža­nom do­la­zi na iz­lož­bu u Klo­vi­će­vim dvo­ri­ma

SINIŠA HANČIĆ/PIXSELL

Raj­ko Duj­mić s no­vi­na­rom Želj­kom Krz­na­ri­ćem na par­tyju Ve­čer­nja­ko­ve ru­že 1994.

Raj­ko Duj­mić 1977. (li­je­vo): Sa Zrin­kom Tu­ti­ćem i Ne­na­dom Nin­če­vi­ćem u za­gre­bač­kom Ma­tis Ab­so­lut Ba­ru (sli­ka go­re)

RO­BERT ANIĆ/PIXSELL

Moj iz­bor za na­s­ljed­ni­cu Đur­đi­ce Bar­lo­vić bi­la je Lji­lja­na Ni­ko­lov­ska, ali Mo­ka je htio Sa­nju Do­le­žal

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.