Nad­vre­men­ska čis­to­ća iz­ved­be po­či­va na glu­mi

Vecernji list - Hrvatska - - Kultura - Bra­ni­mir Po­fuk

Što je ovo? Uvi­jek krv! Ni­šta ne­će smi­ri­ti kri­mi­nal­ni bi­jes u va­šim sr­ci­ma! Ni­šta vas ne­će na­tje­ra­ti da is­pus­ti­te oruž­je iz va­ših ru­ku, a ja bih tre­bao bi­ti dir­nut va­šim sva­đa­ma! Mrž­nja vam je samo iz­go­vor za nes­lo­gu i strah ko­ji ši­ri­te gra­dom.

Ta­ko ve­ron­ski knez, grom­kim gla­som ba­sa Lu­ke Or­ta­ra, pre­ko­ra­va po­sva­đa­ne kla­no­ve Ca­pu­le­ti i Mon­tec­c­hi i opi­su­je sta­nje usred ko­jeg je nik­nu­la i od ko­jeg će stra­da­ti ljubav Ro­mea i Ju­li­je. Ope­ri Char­le­sa Go­uno­da, pr­vi put pos­tav­lje­noj i u su­bo­tu pre­mi­jer­no iz­ve­de­noj u Ri­je­ci, ne tre­ba snaž­ni­je po­vez­ni­ce s da­naš­nji­com. Re­da­telj Marin Bla­že­vić to ra­zu­mi­je, pa ne po­se­že ni za kak­vim, a po­go­to­vo ne za već iz­li­za­nim “ak­tu­ali­za­ci­ja­ma” po­put su­vre­me­nih uni­for­mi, oruž­ja, te­ro­ris­ta i spe­ci­ja­la­ca.

Izvor­nik u ulo­zi sce­no­gra­fi­je

Li­bre­to pre­ma Sha­kes­pe­areu bio je Bla­že­vi­ću i nje­go­voj eki­pi do­volj­no sna­žan i na­dah­nju­juć, a u dva pri­zo­ra sam tekst, is­pi­san svje­tlom na cr­noj po­za­di­ni, pre­uzi­ma čak i ulo­gu sce­no­gra­fi­je.

Sim­bi­ozu sce­no­gra­fi­je i svje­tla Ala­na Vu­ke­li­ća i ina­če kra­si bri­ljant­na i sve­vre­men­ska jed­nos­tav­nost. U praz­nom cr­ni­lu po­zor­ni­ce sto­je ne­po­mič­na re­šet­ka s re­flek­to­ri­ma i dva malo iz­dig­nu­ta po­di­ja: je­dan ve­li­ki za sve ma­sov­ne sce­ne, a u pr­vom pla­nu dru­gi ma­nji ko­ji je dos­ta­tan da do­ča­ra i ču­ve­ni bal­kon, i Ju­li­ji­nu lož­ni­cu, i ol­tar, i grob­ni­cu. Svje­tlom se stva­ra i je­dan od naj­dir­lji­vi­jih vr­hu­na­ca ka­da re­flet­ko­ri pul­si­ra­ju u sve sla­bi­jem rit­mu za­mi­ru­ćeg Ju­li­ji­na sr­ca.

Pot­pu­no u dos­lu­hu s oči­to pom­no pro­miš­lje­nim autor­skim kon­cep­tom su i sjaj­ni kos­ti­mi San­dre De­ka­nić. Sti­li­za­ci­ja zna­či vi­še po­sve­tu ne­go po­ku­šaj su­ge­ri­ra­nja vre­me­na rad­nje. Svi su u cr­nom, osim Ro­mea i Ju­li­je ko­ji je­di­ni za ži­vo­ta no­se bi­je­lo, uz­dig­nu­ti iz­nad cr­ni­la, sve do apo­te­oze u smr­ti ko­ja ih os­lo­ba­đa uk­le­te kr­let­ke is­ple­te­ne od mrž­nje. U bi­je­lom se po­jav­lju­ju još samo Mer­cu­zio, Te­bal­do i paž Ste­fa­no, ali okr­vav­lje­ni, tek na­kon svo­jih na­sil­nih smr­ti, kao du­ho­vi. Ci­je­la pred­sta­va pu­na je tak­vih pro­miš­lje­nih, in­te­li­gent­nih i sup­til­nih rje­še­nja i po­ru­ka.

La­da Ča­le Fel­d­man kao dra­ma­tur­gi­nja i pre­vo­di­te­lji­ca ta­ko­đer je po­ka­za­la du­bo­ku za­dub­lje­nost i za­ljub­lje­nost pred­sta­ve u tekst, i to upra­vo jed­nim ma­lim od­stu­pa­njem od nje­ga. Kad Te­bal­do po­teg­ne mač na Ro­me­ova pa­ža Ste­fa­na, Mer­cu­zio ga pre­ko­ra­va što na­pa­da že­nu, a ne, ka­ko pi­še u li­bre­tu, di­je­te. Jed­nos­tav­nom za­mje­nom ri­je­či “un en­fant” s “une fem­me” tekst je samo us­kla­đen s či­nje­ni­com da ulo­gu pa­ža pje­va me­zzo­so­pran, po­go­to­vo ka­da je to Iva­na Srb­ljan. I u ova­ko ma­loj ulo­zi, re­da­telj je, uz po­moć kos­ti­mo­graf­ki­nje, znao is­ko­ris­ti­ti nje­zi­nu pje­vač­ki i glu­mač­ki mar­kant­nu po­ja­vu.

Ni­je u ovoj pred­sta­vi bi­lo lo­še­ga pje­va­ča, a emo­ci­je gle­da­te­lja osva­ja­li su za­div­lju­ju­ćom glu­mom i kad ne pje­va­ju, po­put iz­vr­s­ne So­fi­je Cin­gu­le dok kao da­di­lja Ger­tru­da na­mje­šta Ju­li­ji­no ti­je­lo na odru. Ovo je pred­sta­va ko­ja se iz­di­gla i iz­nad ro­man­tič­ne i po­ma­lo sla­du­nja­ve lje­po­te Go­uno­do­ve glaz­be, a u sve­mu to­me pred­nja­če sa­mi tu­ma­či nas­lov­nih ulo­ga.

Ana­ma­ri­ja Kne­go i Aljaž Fa­ra­sin, dvo­je pr­va­ka Ope­re HNK Iva­na pl. Zaj­ca u Ri­je­ci, bi­li su te ve­če­ri pr­va­ci hr­vat­skog glu­mi­šta uop­će. Umjet­nič­ka ve­li­či­na ri­ječ­ke so­pra­nis­ti­ce uto­li­ko je ve­ća što Ju­li­ja ni­po­što ni­je ti­pič­na ulo­ga u ko­ju bi se nje­zin glas, scen­ska po­ja­va i sen­zi­bi­li­tet pri­rod­no i la­god­no smjes­ti­li.

Ma­es­tru manj­ka sen­zi­bil­nos­ti

I Kne­go i Fa­ra­sin pot­pu­no su is­pu­ni­li naj­vi­še kri­te­ri­je i ni­ma­lo la­ke zah­tje­ve vo­kal­ne iz­ved­be svo­jih ro­la. Me­đu­tim, ono na če­mu je po­či­va­la nad­vre­men­ska i sve­vre­men­ska čis­to­ća i sna­ga ove pred­sta­ve, njihova je sup­til­na i mi­nu­ci­oz­na glu­ma, oso­bi­to u naj­de­li­kat­ni­jim tre­nu­ci­ma po­put ve­li­kog du­eta pr­ve brač­ne no­ći Ro­mea i Ju­li­je. Ri­ječ­ki i zbor i or­kes­tar bi­li su sa­vr­še­no uvjež­ba­ni i po­ka­za­li se još jed­nom spo­sob­ni­ma za naj­vi­še do­me­te u naj­kom­plek­s­ni­jim par­ti­tu­ra­ma. No, prem­da ni­je sme­tao, či­ni nam se da ta­li­jan­ski ma­es­tro Pa­olo Ol­mi ne­ma u svo­jim di­ri­gent­skim ru­ka­ma i pris­tu­pu do­volj­no tan­ko­ćut­nos­ti za du­bo­ko mu­zi­kal­no ra­zu­mi­je­va­nje ova­ko pos­tav­lje­nog kon­cep­ta, s kak­vim bi nas ova pred­sta­va uz­di­gla u još vi­še sfe­re.

Ne­ma lo­še­ga pje­va­ča, a emo­ci­je gle­da­te­lja osva­ja­li su sjaj­nom glu­mom

Ro­meo i Ju­li­ja... Ana­ma­ri­ja Kne­go i Aljaž Fa­ra­sin, dvo­je pr­va­ka Ope­re HNK Iva­na pl. Zaj­ca u Ri­je­ci, bi­li su te ve­če­ri pr­va­ci hr­vat­skog glu­mi­šta uop­će

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.