Ja je­dva ho­dam, a oni su na slo­bo­di

Sve­jed­no je kak­ve za­ko­ne ima­mo kad se ne pro­vo­de. Tu­žit ću sve ko­ji su me pre­tuk­li

Vecernji list - Hrvatska - - Naslovna Strana - El­vis Spre­čić

– Kad mi je pr­vi uda­rac “sle­tio” na gla­vu, osje­tio sam ka­ko mi kost pu­ca. U ci­je­lom tom ka­osu ni­sam vi­dio tko me uda­rio, ne­go sa­mo no­gu te oso­be ko­ja me po­go­di­la neg­dje u če­lo, ma­lo iz­nad oči­ju. Mo­ja gla­va mu je na­le­tje­la kao no­go­met­na lop­ta na vo­lej jer sam se sag­nuo ka­ko me raz­ni pred­me­ti ko­je su ba­ca­li po uli­ci ne bi po­go­di­li u gla­vu. U tom po­lu­ču­če­ćem po­lo­ža­ju po­ku­šao sam pri­je­ći ces­tu ka­ko bih po­bje­gao od tuč­nja­ve, ali ni­sam da­le­ko dos­pio – pri­sje­ća se Ivan C. (32) svi­banj­skog ne­djelj­nog po­pod­ne­va ka­da je, sa­svim slu­čaj­no, sa­mo za­to što se u kri­vo vri­je­me za­te­kao na kri­vom mjes­tu, go­to­vo na smrt pre­tu­čen. Od ta­da je proš­lo ne­što ma­nje od tri tjedna, a ožilj­ci i mas­ni­ce na nje­go­vu li­cu i ti­je­lu i da­lje su to­li­ko vid­lji­ve da iz­gle­da­ju kao da ih je do­bio dan ili dva pri­je. S Iva­nom smo raz­go­va­ra­li ka­ko bi­smo upo­zo­ri­li jav­nost na sve vi­še na­si­lja na uli­ca­ma. Dr­ža­va to­me mo­ra sta­ti na kraj.

Neke oz­lje­de ne­će za­ci­je­lje­ti

– Sad sam pra­vi ma­ne­ken nas­pram ono­ga ka­ko sam iz­gle­dao pri­je tri tjedna. Kad sam ušao u stan, mo­žda de­set ili pet­na­est mi­nu­ta na­kon što sam pre­tu­čen, i po­gle­dao se u ogle­da­lo, dos­lov­no se ni­sam mo­gao pre­poz­na­ti. Nos kao da uop­će ni­sam imao, bio je skroz sp­ljo­šten, krv je iz nje­ga iš­la kao iz pi­pe, li­je­vo oko ni­sam mo­gao ni­ti ma­lo otvo­ri­ti, ni­sam osje­ćao baš ni­šta na li­cu, ni­ti je­zik, nep­ce, zu­be, ni­šta. Evo, sa­mo da ilus­tri­ram, u jed­nom tre­nut­ku sam je­zi­kom pre­šao pre­ko zu­ba i osje­tio sam da se kli­ma. Kas­ni­je su mi dok­to­ri rek­li da se ni­je kli­mao zub, ne­go vi­li­ca. Zna­či dos­lov­no sam je­zi­kom po­mi­cao vlas­ti­tu vi­li­cu ko­li­ko je bi­la raz­bi­je­na – pri­sje­ća se Ivan. Dok u dnev­nom bo­rav­ku svog sta­na na Bo­ron­ga­ju govori o sce­na­ma ko­je su se tog 26. svib­nja oko 17.45 sa­ti odi­gra­le na kri­ža­nju Bra­ni­mi­ro­ve i Uli­ce Do­nje Sve­ti­ce, nje­go­va maj­ka Šte­fi­ca sje­di na bal­ko­nu. Te­ško joj je, ka­že, opet slu­ša­ti de­ta­lje tog ho­ro­ra zbog ko­jeg je uma­lo os­ta­la bez dje­te­ta.

– Uze­la sam bo­lo­va­nje ka­ko bih mogla bi­ti s njim dok mu ne­ma su­pru­ge. Te­ško se kre­će, nak­nad­no su mu ot­kri­li i tromb u no­zi, ta­ko da sa­da mo­ra pa­zi­ti i u ko­jem po­lo­ža­ju sje­di, je­dva ne­ka­ko je­de hra­nu na žli­cu, strah me os­ta­vi­ti ga sa­mog – govori Šte­fi­ca. Iva­nov opo­ra­vak tra­jat će još naj­ma­nje po­la go­di­ne, a vje­ro­jat­ni­je go­di­nu da­na, a neke od oz­lje­da ni­ka­da ne­će do kraja za­ci­je­lje­ti. A za­što? Sve to zbog dvi­je sku­pi­ne, ka­ko ka­že, pot­pu­nih bu­da­la. Tog se da­na ka­da je pre­tu­čen na Mak­si­mi­ru igrao no­go­met­ni der­bi iz­me­đu Di­na­ma i Haj­du­ka, a dva­de­se­tak pri­pad­ni­ka BBB-a s jed­ne i Tor­ci­de s dru­ge stra­ne do­go­vo­ri­li su me­đu­sob­nu tuč­nja­vu upra­vo na spo­me­nu­tom kri­ža­nju na ko­jem se na­šao Ivan ko­ji se vra­ćao od svo­je te­te s ne­djelj­nog ruč­ka. Na se­bi je imao “obič­nu” odje­ću bez ikak­vih na­vi­jač­kih obi­ljež­ja, a je­di­no što se mo­žda is­ti­ca­lo bi­la je pla­va šil­te­ri­ca.

– Sta­jao sam na kri­ža­nju ko­je je re­gu­li­rao pro­met­ni po­li­ca­jac i če­kao da za­us­ta­vi auto­mo­bi­le ko­ji su iš­li Bra­ni­mi­ro­vom ta­ko da mo­gu pri­je­ći ces­tu. U tom tre­nut­ku iza se­be sam čuo ka­ko net­ko vi­če, mis­lim da je bio Boys, ka­ko vi­če “pi*** vam ma­te­ri­na to­var­ska”, okre­nuo sam se i vi­dio tog čo­vje­ka ka­ko tr­či pre­ma sre­di­ni kri­ža­nja. Vi­kao je to ci­je­lo vri­je­me dok je tr­čao, mis­lio sam pr­vo da će na­pas­ti po­li­caj­ca, ali on­da je pro­šao po­kraj nje­ga i kre­nuo pre­ma dva bi­je­la kom­bi­ja ko­ja su sta­la na kri­ža­nju. Iz kom­bi­ja su ta­da po­če­li iz­la­zi­ti ti tor­ci­da­ši i za­le­tje­li su se pre­ma Boysi­ma ko­ji su bi­li iza me­ne. Pret­pos­tav­ljam da, ka­ko sam im ja bio na pu­tu, a i zbog pla­ve šil­te­ri­ce, da su po­mis­li­li da sam Boys i ta­da sam do­bio onaj pr­vi uda­rac od ko­jeg mi je na­puk­nu­la lu­ba­nja, a kad sam pao na pod, još mi je do­le­tio je­dan uda­rac toč­no u li­ce. Osje­tio sam ka­ko mi se sve mi­če u li­cu i ka­ko sve pu­ca, i na­kon tog tre­nut­ka se uop­će ne sje­ćam idu­ćih tri­de­se­tak se­kun­di. Ka­ko su mi kas­ni­je dru­gi pre­pri­ča­li, do­bio sam još naj­ma­nje de­set udaraca no­gom u gla­vu dok sam ležao – ka­zu­je Ivan. Pri­dig­nuo se, ne zna ni sam ka­ko, i us­pio do­ći do ste­pe­ni­ca is­pod na­dvož­nja­ka ko­je se na­la­ze pe­de­se­tak me­ta­ra da­lje, ali tog bje­ža­nja uop­će se ne sje­ća. Na snim­ci ko­ju je sni­mio je­dan od sta­na­ra iz obliž­nje zgra­de vi­di se ka­ko ga dvo­ji­ca huligana uda­ra­ju po le­đi­ma. Ka­da se do­če­pao ste­pe­ni­ca ta­mo su ga do­če­ka­la dva ja­ča mla­di­ća u cr­nim ma­ji­ca­ma i po­mo­gli mu da do­đe do sta­na. Pri­dr­ža­va­li su ga, a ka­da su doš­li do zgra­de dao im je ključ da ot­klju­ča­ju ulaz­na vra­ta jer on ni­je mo­gao po­go­di­ti bra­vu. Kad su uš­li u stan, po­zvao je su­sje­da, a dvo­ji­ca mla­di­ća su otiš­la.

– Su­sjed je na­zvao hit­nu, a ja svog bra­ta. Na­kon što me hit­na

do­vez­la u KB Du­bra­vu, oba­vi­li su sve pre­gle­de, a on­da je us­li­je­dio šok. Čuo sam dok­to­ra ka­ko govori da “ima kr­va­re­nje u moz­gu i da hit­no mo­ra na ope­ra­ci­ju”, kroz gla­vu su mi pro­la­zi­li sva­kak­vi fil­mo­vi, ali is­pa­lo je ka­ko su ipak mis­li­li na ne­kog dru­gog pa­ci­jen­ta, i da je doš­lo do ma­le za­bu­ne – pri­sje­ća se Ivan.

Lje­to kao u “kuć­nom pri­tvo­ru”

Tri je da­na mo­rao če­ka­ti da mu splas­nu otek­li­ne ka­ko bi ga ope­ri­ra­li, a za­tim je još 11 da­na pro­veo u bol­ni­ci. Ni­je mo­gao pi­ti ni na slam­ku, ne­go su ga hra­ni­li žli­com, ali s ob­zi­rom na to da uop­će ni­je imao osjet, hra­na mu je is­pa­da­la iz us­ta. Ka­šas­tu hra­nu mo­ra jes­ti još naj­ma­nje tri mje­se­ca, a osjet u li­cu ne­će ima­ti još mje­se­ci­ma, a vje­ro­jat­no ni­ka­da vi­še i ne­će do­ći “na sto pos­to”. Ovo lje­to pro­vest će, ka­ko ka­že, u kuć­nom pri­tvo­ru jer ne smi­je pu­no ho­da­ti, a po­seb­no za­to što su mu u des­noj no­zi ot­kri­li tromb dan pri­je ne­go što je pu­šten ku­ći.

– Želim o ovo­me go­vo­ri­ti, ali ne želim uop­će davati me­dij­ski pros­tor tim kretenima ko­ji su to na­pra­vi­li jer je nji­ma to u interesu, oni su kao fa­ce jer su ne­kog pre­tuk­li ili bi­li pre­tu­če­ni. Ja ću ih si­gur­no sve tu­ži­ti i za nak­na­du šte­te, a ka­da me pi­ta­te što mis­lim o to­me da su na slo­bo­di, što dru­go da vam ka­žem ne­go da, s ob­zi­rom na to da su mo­gli bi­ti pri­tvo­re­ni, ali ni­su, mis­lim da je sve­jed­no kak­ve za­ko­ne ima­mo ka­da se oči­to

• ni oni ne pro­vo­de – za­klju­ču­je.

NE ŽELIM DAVATI ME­DIJ­SKI PROS­TOR TIM KRETENIMA KO­JI SU OVO NA­PRA­VI­LI

DO­BIO SAM NAJ­MA­NJE DE­SET UDARACA U LI­CE DOK SAM LEŽAO NA PODU

ISPOVIJEST IVA­NA C. (32), PRETUČENOG PRI­JE TRI TJEDNA

DOGOVORENA TUČNJAVA: BBB i Tor­ci­da do­go­vo­ri­li su tuč­nja­vu na kri­ža­nju Bra­ni­mi­ro­ve i Uli­ce Do­nje Sve­ti­ce, a na kra­ju je ni kriv ni du­žan nas­tra­dao slu­čaj­ni pro­laz­nik ko­ji se vra­ćao s ruč­ka

PRI­VAT­NA AR­HI­VA

DUG OPO­RA­VAK: Iva­nu su slo­mi­li gor­nju i do­nju če­ljust, na­puk­nu­ta mu je lu­ba­nja i ima vi­še he­ma­to­ma te tromb u des­noj no­zi. U bol­ni­ci je pro­veo je­da­na­est da­na, ka­šast hra­nu na žli­cu mo­rat će jes­ti još naj­ma­nje tri mje­se­ca, a opo­ra­vak će tra­ja­ti od po­la do go­di­nu da­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.