Za­što se bi­ra­či okre­ću cir­ku­san­ti­ma? Ljudi ko­ji se zak­li­nju u jed­no, a su­tra pre­ma okol­nos­ti­ma pri­se­žu dru­gom

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari & Analize - Dr. sc. Duško Mi­li­čić

Svi­jet vi­še ne zna što bi i čak ve­li­ki ci­vi­li­zi­ra­ni na­ro­di iz­a­bi­ru cir­ku­san­te, a ne in­te­lek­tu­al­ne ve­li­či­ne u svo­jim zem­lja­ma. Na­rav­no, br­zo se to ras­pli­ne, ali na­no­si se šte­ta zem­lji i sa­mi­ma se­bi. Svi­jet je jed­nos­tav­no re­če­no u tur­bu­len­ci­ji u ko­joj se vr­ti ne zna­ju­ći is­hod. Sa­mo strah od atom­skog oruž­ja či­ni raz­mak, ko­ji je sve ma­nji.

Sve je far­sa. Svi­jet se bu­ni pro­tiv eko­lo­ške pri­jet­nje, a nas­to­ji ubr­za­ti i po­ve­ća­ti i ne­čis­tu pro­izvod­nju ko­ja je to­mu uz­rok. Da ni­je u pi­ta­nju pro­fit tko bi pre­tr­pa­vao svi­jet auto­mo­bi­li­ma i sl. Ve­li­ka za­ra­da je i na pro­izvod­nji elek­tro­ni­ke što spa­ja lju­de svih kon­ti­ne­na­ta i bit­no olak­ša­va ra­zu­mi­je­va­nje i pro­izvod­ne pro­ce­se. Za­ne­ma­ri­mo li i neke ne­ga­tiv­nos­ti po­put ha­ker­skih upa­da ko­ji ni­su bez­az­le­ni, da­va­nje nad­mo­ći kon­trol­nim me­ha­niz­mi­ma po­put špi­jun­skih, gos­po­dar­skih, upli­ta­nja u ljud­ske od­no­se i slič­no, os­tva­re­na do­bit ni­je u služ­bi rje­ša­va­nja po­šas­ti čo­vje­čans­tva kao što su glad, op­će si­ro­maš­tvo, ma­sov­ne se­obe na “oto­ke sre­će” u Ame­ri­ci i Eu­ro­pi.

Nit­ko ne ide re­ci­mo u Ja­pan, sve bo­ga­ti­ju Ki­nu, na pre­bo­ga­ti Sred­nji is­tok. Nit­ko se ne pi­ta za­što te zem­lje ne pri­ma­ju iz­bje­gli­ce iz su­sjed­nih ze­ma­lja, ko­je su im bli­že po vje­ri, kli­mi, obi­ča­ji­ma i je­zi­ku. Za­da­ća bi bi­la da se to jav­no ka­že, a ne da se Eu­ro­pa i Ame­ri­ka bra­ne ži­ca­ma ili zi­do­vi­ma od pro­do­ra tih ljudi k nji­ma. Te­ško je gle­da­ti te jad­ne lju­de i po­gla­vi­to nji­ho­vu dje­cu ko­ji ta­vo­re po pri­hvat­nim lo­go­ri­ma, no kad bi ih se la­ko pro­pu­šta­lo sve bi se ubr­zo ras­to­či­lo. Za us­po­red­bu do­ma­ći pri­mjer: je­dan ma­li Rom je sta­jao po­red maj­ke pred pe­kar­ni­com. U pro­la­zu mi se obra­ti da mu ku­pim ne­ko je­lo. Uđem u pe­kar­ni­cu, on iz­a­be­re bu­rek s me­som i kad mu ga ku­pim ka­že “stri­ček, ali i mo­ja ma­ma je glad­na”. Ku­pim i njoj, a on će: “stri­ček, ali i moj brat je do­ma gla­dan”. To je dak­le to sa­mo bi bi­lo češ­će, ali vrag po bu­re­ku.

U ana­li­zi zbi­va­nja i mi­je­na u ljudi ko­ji se zak­li­nju u jed­no, a već su­tra suk­lad­no okol­nos­ti­ma pri­se­žu dru­gi­ma, tre­ba raz­li­ko­va­ti, da je ipak naj­vi­še ljudi ko­ji odr­ža­va­ju mo­ral po­na­ša­nja i na njih se tre­ba os­lo­ni­ti. Po­sav­ska pos­lo­vi­ca gla­si: “ne­pri­ja­telj ti je uvi­jek uz no­gu”.

Sta­ljin je valj­da zbog to­ga stri­je­ljao one naj­bli­že. Ne­ki dru­gi dik­ta­to­ri su ih ušut­ka­li na dru­ge na­či­ne, a ubi­li bi sa­mo one ri­jet­ke ko­ji ni­su mo­gli (htje­li) sag­nu­ti ši­ju.

Ko­li­ko je mo­ral ni­zak naj­bo­lje se vi­di po ono­me “imaš li ti ta­mo ko­ga?” ili “što mis­liš, je li ovo ma­lo?”. Ame­rič­kom dr­žav­nom taj­ni­ku Ki­ssin­ge­ru su ne­ki rek­li ka­ko im mi­to ni­je upa­li­lo. Od­go­vo­rio je: “za­vi­si ko­li­ko ste nu­di­li”. Že­lio je re­ći da ne­ma ni­ko­ga ne­pod­mit­lji­vog, već sve za­vi­si o svo­ti nov­ca. Bu­du­ći da je to svjet­ski fe­no­men, pre­li­lo se to i kod nas sa spe­ci­fič­nom do­ra­dom. Utje­ca­jem na one ko­ji trebaju žmi­ri­ti ili pro­du­ži­ti tra­ja­nje ad in­fi­ni­tum. Na­rav­no ni to bes­plat­no. Za­što se bi­ra­či okre­ću cir­ku­san­ti­ma? Kad je bal, nek je bal. Svi to­bo­že tra­že do­ka­ze enor­m­nom bo­ga­će­nju, jer ne že­le vidjeti zbi­va­nja oko se­be i da je Fra­njo Ta­hi bio

• si­ro­mah u od­no­su na to.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.