Zla­ta vri­je­dan – bi­ra­mo naj­bo­lji OPG

Ma­ri­ja­na Sve­tić: U na­šim plo­do­vi­ma uži­va­ju po­sje­ti­te­lji Pli­tvič­kih je­ze­ra

Večernji list - Hrvatska - - Naslovna Strana - Ma­ri­na Bo­ro­vac

Uvi­jek mi Li­ča­ni go­vo­ri­mo ka­ko smo bli­zu mo­ra, a ja se na­dam da će Dal­ma­tin­ci usko­ro go­vo­ri­ti da su bli­zu Li­ke, raz­miš­lja ta­ko Ma­ri­ja­na Sve­tić iz Lič­ko­ga No­vog, ko­ja je ove go­di­ne pro­izvod­nju po­vr­ća na otvo­re­no­me pre­se­li­la u plas­te­ni­ke, na­kon što je putem LAG-a Li­ka sa svo­jim pro­jek­tom proš­la na mje­ri ru­ral­no­ga ra­zvo­ja te joj je odo­bre­na pot­po­ra u iz­no­su 111.292 ku­ne.

Je­di­na s pro­jek­tom plas­te­ni­ka

U dva­ma je plas­te­ni­ci­ma – jed­nom ve­li­či­ne 200, a dru­gom 240 če­tvor­nih me­ta­ra – Ma­ri­ja­na po­sa­di­la pa­pri­ku ro­gu za aj­var, raj­či­ce, kras­tav­ce, ze­le­nu sa­la­tu i ne­što pa­tli­dža­na.

– Je­di­na sam u Li­ci ima­la pro­jekt s plas­te­ni­ci­ma. Ta­kav na­čin uz­go­ja baš i ni­je ti­pi­čan za na­še kra­je­ve. Pr­vi sam put s ovim svo­jim pro­jek­tom pa­la. Ali, ka­da se to i do­go­di, ne tre­ba to shva­ća­ti osob­no. Tre­ba ići da­lje. Že­lim da lju­di zna­ju: mi smo do­bi­li pot­po­ru pa ne­ka vi­de ka­ko se to mo­že i sto­ga se “ba­ce” na pi­sa­nje pro­je­ka­ta. Ako moj pri­mjer ne­ko­ga po­tak­ne da uči­ni is­to, ja ću bi­ti pre­sret­na – u da­hu će 35-go­diš­nja Ma­ri­ja­na, ina­če za­pos­le­na u Cen­tru 112.

Obi­telj­sko po­ljo­pri­vred­no gos­po­dar­stvo os­no­va­la je pri­je dvi­je go­di­ne, no s po­ljo­pri­vre­dom je za­po­če­la i pri­je. Pri­ča nam ka­ko je sa­di­la ba­tat, no ka­že da ta kul­tu­ra baš i ni­je za Li­ku i da Li­ča­ni vi­še vo­le pra­vi, a ne slat­ki krum­pir ko­ji on­da us­po­re­đu­ju s mr­k­vom.

– Po­sa­dih ja pa­pri­ku ro­gu, na otvo­re­nom. A svi po­če­še: “Ma kud ćeš ro­gu u Li­ci? Ne ide to”. A ona, k’o iz ina­ta, uro­di od­lič­no. S 1500 sad­ni­ca pobrala sam tonu – za­do­volj­no će.

Pa­pri­ka je ta­ko na otvo­re­no­me ra­đa­la tri go­di­ne.

Pro­jekt na ko­ji je ponosna i za ko­ji je do­bi­la pot­po­ru zo­ve se “Lička janjetina i pa­pri­ka”. Obi­telj Sve­tić na svo­me gos­po­dar­stvu ima i 13 ova­ca, če­ti­ri kra­ve bu­še i tri te­le­ta. Za pre­hra­nu ova­ca si­je ži­to i pše­no­raž, a kra­ve je­du sa­mo si­je­no.

Pro­izvo­di s ovog obi­telj­sko­ga po­ljo­pri­vred­nog gos­po­dar­stva no­se oz­na­ku Li­ka Quality što zna­či da je Ma­ri­ja­na s nji­ma “uš­la” i u Na­ci­onal­ni park Pli­tvič­ka je­ze­ra. Na­ime, Klas­ter Li­ka Des­ti­na­ti­on i Po­ljo­pri­vred­na za­dru­ga Li­ka COOP la­ni su on­dje us­pje­li us­pos­ta­vi­ti za­jed­nič­ko pro­daj­no mjes­to za sve pro­izvo­đa­če ko­ji ima­ju mar­ki­cu Li­ka Quality.

Ta­ko su lo­kal­na obi­telj­ska po­ljo­pri­vred­na gos­po­dar­stva iz­rav­no uklju­če­na u tu­ris­tič­ki ra­zvoj, jer 10 pos­to svih tu­ris­ta ko­ji po­sje­te Hr­vat­sku do­đe upra­vo u ovaj na­ci­onal­ni park.

Lo­kal­ne pro­izvo­de sve vi­še tra­že i ugos­ti­te­lji, što bi u ko­nač­ni­ci Li­ku tre­ba­lo bren­di­ra­ti kao gas­tro­nom­sku des­ti­na­ci­ju na svjet­skoj tu­ris­tič­koj kar­ti. Znak Li­ka Quality do­bi­va­ju pro­izvo­di s vi­šim stup­njem kva­li­te­te, ko­ji ima­ju upo­ri­šte u tra­di­ci­ji.

A oni s Ma­ri­ja­ni­na OPG-a na­la­ze se me­đu nji­ma.

– Ne­što pro­da­mo, ne­što ima­mo za se­be – ka­že, vo­de­ći nas ka svo­jim plas­te­ni­ci­ma gdje je po­vr­će po­sa­đe­no na fo­li­ju i na­vod­nja­va se.

Što se ti­če po­vr­ća, kod Ma­ri­ja­ne je “sve po de­set ku­na”. Pro­da­je ga na kuć­no­me pra­gu i po res­to­ra­ni­ma. Ima ne­ke svo­je tak­ti­ke o to­me ka­ko pro­da­ti i što po­sa­di­ti, iz­no­si nam ih u tan­či­ne, ali nas mo­li da ih ne obja­vi­mo, da joj “net­ko ne ukra­de ide­je”.

Na ula­sku u plas­te­nik ko­ji iz­gle­da ured­no kao apo­te­ka, Ma­ri­ja­na se iz­u­va.

– Ma ni­je to oba­vez­no, ali ja ta­ko vo­lim. Ne dam baš sva­ko­me da uđe, a s ci­ga­re­tom ni slu­čaj­no – go­vo­ri dok nje­zin muž An­te os­ta­je is­pred jer je ta­man bio za­pa­lio.

Nje­zin va­tro­ga­sac An­te joj je, ve­li, ve­li­ka i po­moć i pot­po­ra. Po­ma­žu joj i kći An­tea i sin Va­len­ti­no.

Ma­ri­ja­na u Lič­ko­me No­vom živi po­s­ljed­njih šes­na­est go­di­na. Do svo­je je šes­te go­di­ne s obi­te­lji ži­vje­la u Sve­to­me Ro­ku, no zbog ra­ta su ga morali na­pus­ti­ti, bje­že­ći pre­ko Ve­le­bi­ta. Do­se­li­li su se bi­li u Za­greb gdje je za­vr­ši­la os­nov­nu i sred­nju ho­te­li­jer­sko-tu­ris­tič­ku ško­lu.

Kad se obi­telj vra­ti­la ku­ći, sta­ri­ji ses­tra i brat vo­di­li su je u iz­la­ske pa je u Gospiću “na­ba­sa­la” na An­tu.

– Ses­tri je sa­da 38, bra­tu 40, a je­di­no sam se ja, naj­mla­đa, uda­la – smi­je se.

Lju­bav ju je vra­ti­la u Gos­pić

Umjes­to da dalj­nje ško­lo­va­nje za­vr­ši u Za­gre­bu, zbog lju­ba­vi je vi­šu pro­met­nu upi­sa­la i za­vr­ši­la u Gospiću. U Lič­ki No­vi do­se­li­la se 2003., dvi­je go­di­ne pos­li­je bi­lo je vjen­ča­nje. Na Va­len­ti­no­vo slje­de­će go­di­ne ro­dio se – Va­len­ti­no. An­tea je “pri­če­ka­la” još tri go­di­ne.

Sve­ti­ći ži­ve u ku­ći s An­ti­nom maj­kom Din­kom, u ma­lo­me se­lu bez tr­go­vi­ne, u ko­jem u pr­va če­ti­ri raz­re­da po­druč­ne ško­le ide ukup­no je­da­na­es­te­ro đa­ka. Sed­maš Va­len­ti­no ide na nas­ta­vu u Gos­pić or­ga­ni­zi­ra­nim auto­bus­nim pri­je­vo­zom.

– Do­la­zi nam pe­kar, dru­go imaš svo­je. Mi odav­de čes­to u kup­nju ide­mo u Bi­hać. Ni­je nam da­le­ko, a jef­ti­ni­je je i još do­bi­je­mo po­vrat PDV-a ako po­tro­ši­mo vi­še od 400 ku­na. Lju­di se sva­ka­ko sna­la­ze – ka­že Ma­ri­ja­na.

Na­kon Za­gre­ba, u ko­je­mu je pro­ve­la dje­tinj­stvo i ti­nej­džer­ske da­ne, ži­vot u ova­ko ma­loj sre­di­ni is­pr­va joj ni­je bio lak. Na­vik­la na to da i ne zna tko su joj su­sje­di, odjed­nom se naš­la u sre­di­ni gdje svat­ko sva­ko­ga poz­na­je, a pu­no je onih ko­ji vo­le za­vi­ri­ti u tu­đe dvo­ri­šte, da­va­ti sa­vje­te, kri­ti­zi­ra­ti... Me­đu­tim, sve je to vr­lo br­zo pre­bro­di­la i sad uz An­ti­nu po­moć “fu­ra svoj film”.

Na to­me je nje­zi­nu ži­vot­no­me plat­nu vi­zi­ja se­osko­ga tu­riz­ma u ko­je­mu bi se že­lje­la oku­ša­ti.

– Ma ne­ma tih no­va­ca za ko­je bih otiš­la iz Lič­ko­ga No­vog. Ako bih se i mo­ra­la od­se­li­ti, ne bi to bi­lo da­lje od Gospića – ka­že nam An­tea, po­hva­liv­ši se da u svo­me se­lu ima do­volj­no druš­tva.

Ne­ma tog nov­ca zbog ko­jeg bi Ma­ri­ja­na otiš­la iz se­la, u ko­jem se na­vik­nu­la da svi vo­le da­ti sa­vjet

PRO­JEKT NA KO­JI JE PO­SEB­NO PONOSNA I ZA KO­JI JE DO­BI­LA POT­PO­RU ZO­VE SE “LIČKA JANJETINA I PA­PRI­KA”, NA PO­ČET­KU JE S 1500 SAD­NI­CA PA­PRI­KE POBRALA - TONU PLODOVA

SVI PO­MA­ŽU Ma­ri­ja­ni su od naj­ve­će po­mo­ći su­prug An­te, sin Va­len­ti­no i kći An­tea. U ma­le­nom se­lu bez tr­go­vi­ne An­tea ide u ško­lu u ko­joj pr­va če­tri raz­re­da po­ha­đa je­da­na­es­te­ro đa­ka, a sed­maš Va­len­ti­no pu­tu­je u ško­lu u Gos­pić

U PLASTENIKU Ne­ma šan­se da u plasteniku net­ko za­pa­li ci­ga­re­tu, ka­že Ma­ri­ja­na, a muž pu­ši pred ula­zom

PRO­DA­JA NA KUĆNOM PRA­GU Kod Ma­ri­ja­ne je sve po de­set ku­na, a po­vr­će pro­da­je i lič­kim res­to­ra­ni­ma

MALENO STADO Ma­ri­ja­na ima 13 ova­ca, če­ti­ri kra­ve i tri te­le­ta

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.