Pe­nja­či na sti­je­ne

IZA HR­VO­JA GRANCARIĆA I ŠI­ME JUKIĆA GO­DI­NE SU IS­KUS­TVA I NEBROJENI USPONI

Večernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - Nas­ta­vak s pret­hod­ne stra­ni­ce

– Na ža­lost, u Za­dru ni­ka­ko da se pre­poz­na sport­sko pe­nja­nje kao jed­na­ko vri­je­dan sport, nas do­živ­lja­va­ju kao ne­što adre­na­lin­sko, ne­što što se do­ga­đa sa­mo u pri­ro­di, ali je pe­nja­nje evo­lu­ira­lo. Ri­ječ je o olim­pij­skom spor­tu, na­tje­ca­nja su u kon­tro­li­ra­nim uvje­ti­ma.

Pe­nja­nje je, na­ime, u svi­je­tu pre­poz­na­to kao na­čin bav­lje­nja spor­tom za sve ge­ne­ra­ci­je, ci­je­lo ti­je­lo je u po­kre­tu, jed­na­ko je za­nim­lji­vo i na umjet­noj i vanj­skoj, pri­rod­noj sti­je­ni i us­to je men­tal­na igra.

– Pe­njač mo­ra ot­klju­ča­ti smjer, de­ši­fri­ra­ti ga, zna­ti ko­ja vrsta po­kre­ta je po­treb­na da svla­da dio sti­je­ne. Po­treb­na je ko­or­di­na­ci­ja, ne­ki fi­zič­ki sla­bi­ji pe­nja­či ima­ju ima­gi­na­ci­ju, pe­njač­ku teh­ni­ku da uz ma­lo sna­ge svla­da­ju zah­tje­van smjer, zna­ju po­zi­ci­oni­ra­ti ti­je­lo i efi­kas­ni­je se kre­ću“, po­jaš­nja­va Gran­ca­rić.

No, kad je u pi­ta­nju pe­nja­nje uz sti­je­ne, mno­gi ima­ju aso­ci­ja­ci­ju na ek­s­trem­nog Alexa Hon­nol­da ko­ji se, bez si­gur­nos­ne opre­me, sam us­peo na El Ca­pi­tan, 900 me­ta­ra vi­so­ku sti­je­nu u na­ci­onal­nom par­ku Yo­se­mi­te u SAD-u.

Htje­li smo pro­vje­ri­ti i pi­ta­ti ka­ko to iz­gle­da u hr­vat­skim pri­li­ka­ma.

Po­seb­na mi­krok­li­ma na sla­pu

Hr­vo­je Gran­ca­rić i Ši­me Ju­kić (39), član pe­njač­ke sek­ci­je Pla­ni­nar­skog druš­tva Pak­le­ni­ca i član HGSS-a Za­dar ko­ji se ba­vi sport­skim pe­nja­njem, iz­aš­li su nam usu­sret u NP Pak­le­ni­ca. Svo­je vje­šti­ne de­mons­tri­ra­li su u Pak­le­ni­ci i is­pri­ča­li svo­ju pri­ču.

Za Ši­mu Jukića sve je po­če­lo u vri­je­me stu­di­ja u Za­gre­bu ka­da je re­do­vi­to u slo­bod­no vri­je­me pla­ni­na­rio.

– Na­kon to­ga, vo­lio sam uvi­jek ma­lo ek­s­trem­ni­je stva­ri, po­čeo sam ići mi­mo pla­ni­nar­skih sta­za i tra­ži­ti uzvi­si­ne ko­je bih svla­da­vao uz ko­ri­šte­nje opre­me, a on­da je us­li­je­di­lo pe­nja­nje. Ne­ki ko­le­ge ba­vi­li su se ti­me, uvuk­li su me u to pri­je 14 go­di­na. Po­če­lo je vr­lo lo­še, ni­je mi iš­lo, mis­lio sam na­kon pr­vog smje­ra ko­ji sam is­pe­njao u Pak­le­ni­ci da će pri­ča ti­me za­vr­ši­ti – pri­ča Ju­kić. Me­đu­tim, iz zna­ti­že­lje po­ku­šao je opet pa je na­kon to­ga us­li­je­di­lo pu­no in­ten­ziv­ni­je bav­lje­nje pe­nja­njem, ne­ko­li­ko pu­ta tjed­no išao je na Pak­le­ni­cu s pri­ja­te­ljem.

– Kas­ni­je sam sve to na­do­gra­đi­vao, pri­ja­te­lji su se pres­ta­li pe­nja­ti, a ja sam nas­ta­vio, tra­žio sam pe­njač­ke part­ne­re – pri­ča Ju­kić, ko­ji uz pe­nja­nje re­do­vi­to tr­či i vo­zi bi­cikl.

– Pe­nja­nje uz sti­je­ne je in­di­vi­du­al­no i to ne­ma ve­ze s na­tje­ca­njem, ve­li­ke su va­ri­ja

Na eks­pe­di­ci­ji u Ki­ni tre­ba­li smo se pe­nja­ti na vrh na ko­ji se do­tad ni­je pe­nja­lo, ali su Ki­ne­zi us­pon za­bra­ni­li pa smo se pe­nja­li uza za­le­đe­ne sla­po­ve

ci­je u vanj­skim uvje­ti­ma.

Kad je va­ni, u pri­ro­di, kad se pe­nje po sti­je­na­ma Pak­le­ni­ce, na pri­mjer uz Ani­ća kuk, on­da to tra­je če­ti­ri-pet sa­ti, a kad je u dvo­ra­ni on­da sat i pol. Do­sad je raz­li­či­tim sti­lo­vi­ma pe­nja­nja is­pe­njao 24 smje­ra na Ani­ća ku­ku, a ne­ke od smje­ro­va vi­še od pet pu­ta. U sport­skom pe­nja­nju do­šao je do ocje­ne 8a.

Gran­ca­rić se, pak, sport­skim pe­nja­njem ba­vi osam go­di­na, s ti­me da je zad­njih pet go­di­na in­ten­zi­vi­rao tre­nin­ge i znat­no na­pre­do­vao.

– Net­ko me u jed­nom tre­nut­ku odveo na pe­nja­nje i ta­da se do­go­di­la film­ska lju­bav na pr­vi po­gled, imao sam osje­ćaj slo­bo­de, lje­po­te svla­da­va­nja pre­pre­ka, ko­li­ko god to zvu­ča­lo pa­te­tič­no i kao kli­šej. Dva da­na na­kon to­ga oti­šao sam i ku­pio si opre­mu. Mo­ja ta­daš­nja dje­voj­ka, sa­daš­nja že­na, i ja tjed­no smo od­la­zi­li tri pu­ta na Pak­le­ni­cu. Po­peo sam se i smje­rom te­ži­ne 7C – pri­ča Hr­vo­je Gran­ca­rić.

No, nje­gov ko­le­ga Ši­me Ju­kić u Eu­ro­pi pe­njao se svu­da po Alpama – od Do­lo­mi­ta, lan­ca Mon­te Ro­sse, pre­ko Mont Blan­ca do vr­ho­va na gra­ni­ci Italije i Švi­car­ske. Su­dje­lo­vao je i u tri pe­njač­ke eks­pe­di­ci­je izvan Eu­ro­pe: na jed­noj u Ki­ni i dvi­je u SAD-u.

– Na eks­pe­di­ci­ji u Ki­ni tre­ba­li smo se pe­nja­ti na vrh na ko­ji se ni­je pe­nja­lo, ali su Ki­ne­zi iz ne­kog raz­lo­ga za­bra­ni­li us­pon pa smo se pe­nja­li uza za­le­đe­ne sla­po­ve. Do­li­na ki­ne­skog na­ci­onal­nog par­ka u Se­ču­anu, pre­ma Ti­be­tu, kli­mat­ski je po­god­na i zbog po­seb­ne mi­krok­li­me sla­po­vi se on­dje za­le­đu­ju. Po­pe­li smo se na je­dan slap ko­ji ima ocje­nu te­ži­ne 4+, a ocje­ne idu do 7. Taj je slap bio vi­sok vi­še od 400 me­ta­ra. Fi­zič­ki je pe­nja­nje bi­lo ja­ko zah­tjev­no, slap ima za­mrz­nu­te ka­ska­de. Morali smo se br­zo kre­ta­ti jer me­tal­ni kli­no­vi pre­uzi­ma­ju to­pli­nu in­so­la­ci­je i ta­ko mo­gu os­la­bi­ti...

Ras­po­re­di­ti sna­gu po­put ma­ra­ton­ca

Ipak, za utje­hu, uz sla­po­ve su se po­pe­li i na vrh Da­gu­ni­an­g­shan vi­si­ne 5000 me­ta­ra.

– Taj vrh uda­ljen je od ba­ze. U jed­nom da­nu smo se pe­nja­li od toč­ke s 3000 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne. Za­jed­no s po­vrat­kom, proš­li smo 4000 me­ta­ra vi­sin­ske raz­li­ke u jed­nom da­nu. Kre­nu­li smo ra­no uju­tro i vra­ti­li se kas­no na­ve­čer. Kad smo se vra­ti­li, bi­li smo kao pre­ga­že­ni. Za opo­ra­vak su mi bi­la po­treb­na tri da­na, od­ma­rao sam se, jeo i pio, kon­zu­mi­rao mag­ne­zij i os­ta­le pre­pa­ra­te za opo­ra­vak.

No, naj­za­nim­lji­vi­je je Ju­ki­će­vo is­kus­tvo u SAD-u gdje je bio 2015. i 2018., a po­seb­no is­kus­tvo pe­nja­nja na El Ca­pi­tan u Na­ci­onal­nom par­ku Yo­se­mi­te u Ka­li­for­ni­ji ko­ji slo­vi kao pe­njač­ka meka. U Yo­se­mi­teu je niz gra­nit­nih sti­je­na od ko­jih je jed­na mo­no­lit­na, vi­si­ne 900 me­ta­ra, El Ca­pi­tan. Us­po­red­be ra­di, Ani­ća kuk vi­sok je 350 me­ta­ra. Pr­va tre­ći­na El Ca­pi­ta­na bla­go je po­lo­že­na, dru­ga tre­ći­na je ver­ti­ka­la, a tre­ća je pre­vjes.

– Na El Ca­pi­ta­nu sam se pe­njao u dva smje­ra, je­dan ide do pr­ve tre­ći­ne sti­je­ne, a dru­gi je u kraj­njem des­nom di­je­lu i ima 500 me­ta­ra. Ja i part­ner u pe­nja­nju, su­pe­njač, po­pe­li smo se do 500 me­ta­ra vi­si­ne i tu smo odus­ta­li zbog ne­kih na­ših lo­gis­tič­kih raz­lo­ga – pri­ča Ju­kić ko­ji se za­jed­no sa su­pe­nja­čem pe­njao i po dru­gim ame­rič­kim zah­tjev­nim sti­je­na­ma.

A na pot­hvat Alexa Hon­nol­da gle­da ova­ko:

– On za­is­ta po­mi­če gra­ni­ce za­mis­li­vog u pe­nja­nju. Vje­ru­jem da ne gle­da na to kao na ne­što gdje je ve­li­ka šan­sa za pad jer se ta­ko si­gur­no ne bi po­peo, ali je či­nje­ni­ca da ja­ko pu­no stva­ri mo­že po­ći po zlu. Ci­je­li ži­vot po­dre­dio je to­me. Svi oni ko­ji su se po­pe­li na El Ca­pi­tan, osim Alexa Hon­nol­da, koristili su opre­mu. On je je­di­ni ni­je ko­ris­tio kad se us­pi­njao – pri­ča Ju­kić, ko­ji ima naj­go­ra pe­njač­ka is­kus­tva iz Al­pa.

– Uju­tro, ka­da kre­ne­te, Al­pe iz­gle­da­ju sa­vr­še­no. On­da u pod­nev­nim sa­ti­ma odjed­nom ni iz če­ga na­go­mi­la­ju se obla­ci i bu­du ja­ko iz­ra­že­ni. Pri spu­šta­nju s jed­nog od vr­ho­va u lan­cu Mon­te Ro­se, naš­li smo se u za­tvo­re­nom grm­lja­vin­skom obla­ku i poj­ma ni­smo imali gdje će uda­ri­ti. Ja sam se u tom tre­nut­ku na­šao na ski­ja­ma, ko­je su do­brim di­je­lom iz­ra­đe­ne od me­ta­la, i imao sam pu­no me­tal­ne opre­me. U Alpama je čes­ti uzrok smr­ti udar gro­ma. Ti vr­ho­vi po­ne­kad ima­ju saj­le ko­je po­ma­žu pri us­po­nu. U tak­vim si­tu­aci­ja­ma ne mo­že­te ni­šta kon­tro­li­ra­ti, ne mo­že­te se sklo­ni­ti, ne mo­žeš se sa­kri­ti. Ako vam je su­đe­no, su­đe­no je. Vr­lo je ne­ugod­no – is­pri­čao je Ju­kić.

No, što je to što čo­vje­ka tje­ra da se pe­nje po opas­nim sti­je­na­ma?

– Ne­mam poj­ma, ali u sva­kom slu­ča­ju uži­vam u adre­na­li­nu, da ne uži­vam ne bih se ba­vio ti­me ne­go pla­ni­na­re­njem, ono bi mi bi­lo do­volj­no. Ali, uvi­jek tra­žim ne­što vi­še. Že­lim se­be tes­ti­ra­ti, zna­ti ko­ji mi je kraj­nji do­met, ali to mi ni­je glav­ni cilj, li­jep mi je osje­ćaj bi­ti na ru­bu, ko­ke­ti­ra­ti sa stra­hom – po­jaš­nja­va Ši­me Ju­kić ko­ji je kao član HGSS-a Za­dar pu­no to­ga pro­šao i vi­dio, ali ne mis­li stati.

– Su­pru­ga zna da se ne mo­gu pres­ta­ti ba­vi­ti tim spor­tom i mak­si­mal­no to­le­ri­ra mo­ja iz­bi­va­nja, to je jed­nos­tav­no strast ko­ja tra­je ci­je­li ži­vot. Nov­ca imam do­volj­no, mi pe­nja­či smo ina­če skrom­ni, ne tre­ba­ju nam ni BMW, ni Au­di, ni sku­pe ve­če­re, na­ma daj da se pe­nje­mo i od­lič­no nam je”.

No, što je to što stva­ra si­gur­nost pri pe­nja­nju i za­što se pe­nja­či na sti­je­na­ma či­ne ta­ko smi­re­ni­ma i spret­ni­ma?

– Si­gur­nost či­ni, žar­gon­ski re­če­no, upe­nja­nost. Uz to, na­rav­no, ide cer­ti­fi­ci­ra­na opre­ma i poz­na­va­nje za­ko­ni­tos­ti pla­ni­ne ili sti­je­ne. Pe­njač mo­ra ima­ti kon­ti­nu­itet pe­nja­nja, što po­dra­zu­mi­je­va pe­nja­nje naj­ma­nje tri pu­ta tjed­no. No­ge mo­ra­ju do­bro ra­di­ti, tre­ba­ju bi­ti flu­id­ne, da idu toč­no ta­mo ka­mo tre­ba­ju ići, da pe­njač ne­ma pro­ble­ma s na­la­že­njem upo­ri­šta, s po­zi­ci­oni­ra­njem ti­je­la, a to se do­bi­va kon­ti­nu­ira­nim pe­nja­njem. Sve se to mo­že iz­gu­bi­ti već za dva tjed­na ako se ne vjež­ba – po­jaš­nja­va Ju­kić ko­ji, ka­ko ka­že, kad se pe­nje, ne mis­li ni o če­mu dru­gom.

– Uvi­jek raz­miš­ljam o slje­de­ćem po­te­zu. Ako je te­ško, gle­dam oko­lo i sla­žem si u gla­vi ka­mo ide des­na no­ga, ka­mo li­je­va, sve mo­ra bi­ti is­pla­ni­ra­no, ina­če se mo­že­te na­ći u si­tu­aci­ji da mo­že­te pas­ti ili sjes­ti u po­jas u sport­skom smje­ru a da se ne usp­ne­te – pri­ča Ši­me. No, ide li on pri pe­nja­nju do kraj­njih gra­ni­ca?

– Te­ško je re­ći, na­đe­te se na ve­li­koj sti­je­ni i mo­ra­te se po­pe­ti, iz­a­ći iz nje. Ne mo­že­te ta­da re­ći da ste se umo­ri­li i da ne­ma­te vi­še sna­ge – mo­ra­te iz­a­ći.

Pre­ma miš­lje­nju Hr­vo­ja Grancarića, u pe­nja­nju se uvi­jek ide do fi­zič­kih gra­ni­ca.

– To su kon­tro­li­ra­ni uvje­ti, sva­ki put da­je­te sve od se­be. Na pri­rod­noj sti­je­ni, a po­go­to­vo na umjet­noj, to je sa­svim nor­mal­no i oče­ki­va­no. No, tre­ba zna­ti pri­mi­je­ni­ti svo­ju sna­gu, mo­ra­te zna­ti kao ma­ra­to­nac ras­po­re­di­ti sna­gu, pre­bro­di­ti ba­ri­je­re, kri­ze i kon­tro­li­ra­ti strah od pa­da.

HR­VO­JE GRAN­CA­RIĆ: Net­ko me jed­nom odveo na pe­nja­nje i ta­da se do­go­di­la film­ska lju­bav na pr­vi po­gled, imao sam osje­ćaj slo­bo­de O PE­NJA­NJU NA ALPAMA: Uju­tro, ka­da kre­ne­te, Al­pe iz­gle­da­ju sa­vr­še­no. On­da se oko pod­ne­va ni iz če­ga na­go­mi­la­ju obla­ci i u tre­nu mo­že­te stra­da­ti

JU­KIĆ O POMICANJU GRA­NI­CA: Na­đe­te se na ve­li­koj sti­je­ni i mo­ra­te se po­pe­ti, iz­a­ći iz nje. Ne mo­že­te ta­da re­ći da ste se umo­ri­li i da ne­ma­te vi­še sna­ge, mo­ra­te iz­a­ći

TE­ŽAK PO­ČE­TAK Po­če­lo je lo­še, ni­je mi iš­lo, ka­že Hr­vo­je Gran­ca­rić (na fo­to­gra­fi­ji go­re des­no) u druš­tvu sa Ši­mom Ju­ki­ćem (sto­ji li­je­vo)

SU­PRU­GA ZNA da se ne mo­gu pres­ta­ti ti­me ba­vi­ti i mak­si­mal­no to­le­ri­ra mo­ja iz­bi­va­nja, ka­že Ju­kić

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.