Ni ži­vot ni smrt ni lju­bav za me­ne vi­še ni­su is­to što su mi bi­li pri­je 30 go­di­na

Večernji list - Hrvatska - - Panorama - De­nis Derk

Ugled­na hr­vat­ska dra­ma­ti­čar­ka La­da Ka­šte­lan pre­ve­la je, adap­ti­ra­la i dra­ma­ti­zi­ra­la Eu­ri­pi­do­vu “Al­kes­ti­du” ko­ju će pre­mi­jer­no iz­ves­ti du­bro­vač­ko Ka­za­li­šte Ma­ri­na Dr­ži­ća u re­ži­ji Li­vi­je Pan­dur.

Ka­da se po va­šem pri­je­vo­du pos­tav­lja­la “Al­kes­ti­da” u Spli­tu, ko­ris­ti­li ste po­ljič­ki di­ja­lekt. Ima li ov­dje slič­nih je­zič­nih in­ter­ven­ci­ja?

Ima jed­na in­ter­ven­ci­ja, ali ne na taj na­čin, ta split­ska “Al­kes­ti­da” ko­ju sam pri­la­go­di­la tra­di­ci­ji i je­zi­ku po­ljič­kog kra­ja, bi­la je po­sve dru­ga­či­ja od sve­ga os­ta­log što sam ra­di­la s grč­kim tra­ge­di­ja­ma – bi­lo kad ih pre­vo­dim, bi­lo kad ih “po­sva­jam”. Či­ni­lo mi se, na­ime, da je pri­ča ko­ja je u pod­lo­zi “Al­kes­ti­de” moguća u Po­lji­ci­ma, ne da­naš­njim do­du­še, ne­go u onim dav­naš­njim, mit­skim, o ko­ji­ma sam od­ma­le­na slu­ša­la od svog oca, i iz ko­jih je nik­nu­la Ju­ri­na po­ezi­ja, pa sam je pre­ni­je­la ta­mo. Slu­ži­la sam se pri­tom jam­p­skim tri­me­trom i ne­kim dru­gim ve­za­nim sti­ho­vi­ma – ne­što što ina­če ni­kad ne ra­dim. Svi os­ta­li mo­ji pri­je­vo­di i pre­ra­de grč­kih tra­ge­di­ja pi­sa­ni su u slo­bod­nom sti­hu, pri­lič­no rit­mi­zi­ra­nom, u ko­jem ri­tam sli­je­di smi­sao, a ne me­trič­ke she­me i uvi­jek je fo­ku­si­ran na glu­mač­ku in­ter­pre­ta­ci­ju. Tak­va je i ova “Al­kes­ti­da”. Aha, da, je­zič­na in­ter­ven­ci­ja, sko­ro sam za­bo­ra­vi­la – na­ša Al­kes­ti­da, Ka­ta­ri­na Steg­nar, svoj mo­no­log, je­di­no što iz­go­va­ra u pred­sta­vi u ko­joj je ne­pres­ta­no pri­sut­na na sce­ni, igra na slo­ven­skom (u Li­vi­ji­nu pri­je­vo­du) – ne za­to što je Slo­ven­ka pa joj je ta­ko lak­še, ne­go smo Li­vi­ja i ja to od­lu­či­le is­ko­ris­ti­ti da is­tak­ne­mo či­nje­ni­cu da je Al­kes­ti­da stran­ki­nja u sre­di­ni svog mu­ža, što nam se ni­je či­ni­lo ne­važ­nim.

Dra­ma­tur­zi čes­to ak­tu­ali­zi­ra­ju kla­sič­ne tek­s­to­ve. Jes­te li vi ak­tu­ali­zi­ra­li “Al­kes­ti­du”?

Ova du­bro­vač­ka “Al­kes­ti­da” iz 2019. nas­la­nja se na mo­ju slo­bod­nu, autor­sku ver­zi­ju iz dav­ne 1989. go­di­ne, na­pi­sa­nu iz mog naj­o­sob­ni­jeg po­ri­va, iz mog ta­daš­njeg in­tim­nog nes­na­la­že­nja u ne­kim ži­vot­nim ulo­ga­ma, te­ma “Al­kes­ti­de” či­ni­la mi se kao ka­ta­li­za­tor. Bi­la je ta­da na re­per­to­aru za­gre­bač­kog HNK u re­ži­ji Pa­ola Ma­gel­li­ja, ali ni­je iz­ve­de­na zbog ne­kih iz­va­nu­mjet­nič­kih raz­lo­ga, ti­ska­na je kas­ni­je u knji­zi “Pred vra­ti­ma Ha­da”. Kad smo Li­vi­ja i ja do­bi­le po­ziv od jed­nog dru­gog Pa­ola (Tiš­lja­ri­ća) da ra­di­mo u du­bro­vač­kom ka­za­li­štu, po­nu­di­la sam, me­đu os­ta­lim, i tu svo­ju “Al­kes­ti­du” i Li­vi­ji se svi­dio pri­jed­log, pok­lo­pio se s nje­zi­nim in­te­re­si­ma. Ti­je­kom na­ših po­čet­nih raz­go­vo­ra o bu­du­ćoj pred­sta­vi, me­đu­tim, shva­ti­la sam da ta “Al­kes­ti­da” ne mo­že os­ta­ti is­ta kao što ni ja ni­sam is­ta. Ni ži­vot ni smrt ni lju­bav za me­ne ni­su vi­še is­to što su mi bi­li pri­je tri­de­set go­di­na pa sam na­pra­vi­la no­vu ver­zi­ju, s pro­mje­na­ma ko­je ni­su ja­ko op­sež­ne, ali su ja­ko bit­ne. Da, za­pra­vo sam je ak­tu­ali­zi­ra­la u od­no­su na se­be sa­da, u in­s­pi­ra­tiv­nom di­ja­lo­gu s Li­vi­jom. Pri­ča o bi­je­gu od ži­vo­ta pre­tvo­ri­la se u pri­ču o bi­je­gu od gu­bit­ka, prem­da je to mo­žda u stva­ri is­to i ovi­si sa­mo s ko­je se stra­ne gle­da. Gra­đa Eu­ri­pi­do­ve “Al­kes­ti­de” tak­va je da omo­gu­ća­va raz­li­či­ta či­ta­nja, za­go­net­na je i ne­uhvat­lji­va, rek­la bih da upra­vo zah­ti­je­va upi­si­va­nje osob­ne in­ter­pre­ta­ci­je, pu­no vi­še od svih dru­gih sa­ču­va­nih grč­kih tra­ge­di­ja – ona za­pra­vo i ni­je tra­ge­di­ja, ne­mo­gu­će ju je žan­rov­ski jas­no de­fi­ni­ra­ti.

Što nam grč­ke tra­ge­di­je mo­gu re­ći u ovom ras­tr­za­nom 21. sto­lje­ću?

Grč­ke tra­ge­di­je uvi­jek se obra­ća­ju di­rek­t­no vre­me­nu u ko­jem se iz­vo­de, one su na­pros­to tak­ve. Ako ne­ka izved­ba ne us­pi­je u to­me, on­da je pro­ma­ši­la cilj. Go­vo­re uvi­jek ono što tre­ba i što ni­je la­ko ču­ti, pos­tav­lja­ju ne­ugod­na pi­ta­nja. Na­ža­lost, kao da kroz sto­lje­ća va­pe uza­lud. Lju­di i druš­tvo ne pos­ta­ju bo­lji i pa­met­ni­ji, upra­vo su­prot­no, kri­ze i ra­to­vi se sa­mo iz­mje­nju­ju, ne za­us­tav­lja­ju. A u tom na­šem, ka­ko ka­že­te, “ras­tr­za­nom” dva­de­set pr­vom sto­lje­ću kao da je ra­zvoj teh­no­lo­gi­je omo­gu­ćio da se ras­pi­ri sve ono naj­go

DRA­MA­TI­ČAR­KA I PREVODITEL­JICA “Al­kes­ti­du” sam ak­tu­ali­zi­ra­la u od­no­su na se­be sa­da i di­ja­lo­gu s Li­vi­jom

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.