Ne sla­vi­mo li is­kre­no, sve­jed­no je kad je Dan dr­žav­nos­ti

Ako pre­mi­jer Plen­ko­vić do­is­ta na­pra­vi tu naj­av­lje­nu ro­ša­du una­tra­ške, to ne­će ima­ti ama baš ni­kak­vog po­zi­tiv­nog učin­ka na mo­ral pro­sječ­nog Hr­va­ta, ne ako na­ci­onal­ne praznike ne pres­ta­ne­mo do­živ­lja­va­ti kao tu­rob­ne ko­me­mo­ra­ci­je, od­nos­no ako ne po­ku­ša­mo po­no

Večernji list - Hrvatska - - Komentari & Analize -

Na­kon 18 go­di­na do­šao je i taj dan – da se ko­nač­no is­pra­vi na­si­lje ko­jim je Ra­ča­no­va vla­da is­pre­mi­je­ša­la na­ci­onal­ne praznike te da se sve po­ku­ša is­pra­vi­ti i vra­ti­ti na sta­ro. Je­di­ni pro­blem pri to­me je da oni ko­ji su iz­vr­ši­li to na­si­lje da­nas op­tu­žu­ju ak­tu­al­nu vla­du da ra­di to is­to. Na­rav­no, to je SDP-ovo drž’te lo­po­va, no to ne zna­či da ni­su ba­rem di­je­lom u pra­vu te da na­kon go­to­vo dva de­set­lje­ća ni­je ite­ka­ko dvoj­be­no je li mo­gu­će ko­tač vre­me­na za­vr­tje­ti una­trag.

– Ako me pi­ta­te je li dan kad je HDZ osvo­jio vlast tre­ba­lo za­mi­je­ni­ti da­nom kad je Hr­vat­ska pos­ta­la sa­mos­tal­na, on­da je od­go­vor – ap­so­lut­no DA, tre­ba­lo je! Tu re­če­ni­cu kao pi­onir­sku zak­le­tvu is­pred sa­bor­ni­ce ne­ko­li­ko pu­ta po­no­vio mi je Pe­đa Gr­bin, iako sam mu uza­lud­no objaš­nja­vao da me uop­će ne za­ni­ma ko­ji je dan važ­ni­ji. Nje­mu to vje­ro­jat­no zvu­či kao do­bra do­sko­či­ca, ali to što on go­vo­ri za­pra­vo je ruž­no is­mi­ja­va­nje da­na kad je Hr­vat­ska do­bi­la u svo­joj po­vi­jes­ti pr­vi de­mo­krat­ski iz­a­bran sa­ziv par­la­men­ta. I uop­će ne dvo­jim da se on ru­ga tom da­tu­mu sa­mo za­to što je na pr­vim de­mo­krat­skim iz­bo­ri­ma, na­kon go­to­vo po­la sto­lje­ća jed­no­par­tij­ske dik­ta­tu­re SKH-SDP-a – po­bi­je­dio HDZ, a ne SDP. Sa­mo za­to što im je kri­vo što je SDP na­mjes­tio iz­bor­na pra­vi­la u na­di da će ona odi­gra­ti u nji­ho­vu ko­rist te da će s re­la­tiv­nom ve­ći­nom pri­gra­bi­ti ap­so­lut­nu vlast, a na kon­cu se do­go­di­lo su­prot­no – HDZ na če­lu s Fra­njom Tuđ­ma­nom s 42 pos­to gla­so­va osvo­jio ap­so­lut­nu ve­ći­nu i na­kon to­ga dr­žao kor­mi­lo dr­ža­ve za ci­je­lo de­set­lje­će, u ključ­nom raz­dob­lju stva­ra­nja Hr­vat­ske. U vri­je­me kad je SDP bio zad­nja ru­pa na svi­ra­li! I što god da se Tuđ­ma­nu mo­že pri­go­vo­ri­ti – a mo­že mno­go to­ga – ne mo­gu mu se os­po­ri­ti ključ­ne zas­lu­ge za stva­ra­nje neo­vis­ne hr­vat­ske dr­ža­ve. A to što je Tuđ­man na te­me­lju to­ga do­bio pri­li­ku de­fi­ni­ra­ti o na­ci­onal­ne praznike nit­ko ra­zu­man ne bi mu smio za­mje­ri­ti. Ni­ti mu je tko imao pra­vo to odu­ze­ti. Da na taj dan po­bje­du ni­je od­nio Tuđ­man, pi­ta­nje je bi li i kad bi Sa­bor do­nio od­lu­ku o pre­ki­da­nju svih ve­za sa SFRJ. Da je po­bi­je­dio Ra­čan, nje­go­vo od­luč­no mo­žda odve­lo bi nas ne­kim mo­žda po­sve dru­gim pu­tem. No, ovo ni­je ras­pra­va o to­me što bi bi­lo kad bi bi­lo, što je pri­je, ko­koš ili ja­je, ni­ti ko­ji je od ta dva da­tu­ma važ­ni­ji. Po­s­ljed­nje an­ke­te go­vo­re da 60 pos­to gra­đa­na ne zna toč­no što smo to mo­žda po zad­nji put sla­vi­li, toč­ni­je obi­lje­ža­va­li ovog 8. lis­to­pa­da, jed­na­ko kao što to ne zna­ju ni za os­ta­le po­vi­jes­ne na­ci­onal­ne praznike. Po­go­to­vo im ni­je jas­no pre­ma ko­jim kri­te­ri­ji­ma se ne­što na­zi­va Da­nom dr­žav­nos­ti, a ne­što Da­nom neo­vis­nos­ti.

Ali ra­ci­onal­ni ar­gu­men­ti za i pro­tiv tu su za­pra­vo po­sve su­viš­ni. Po­sve je jas­no da Ra­ča­no­va vla­da tu pro­mje­nu ni­je uvo­di­la za­to što ne­ki da­tum mo­žda bo­lje oprav­da­va na­ziv ne­kog na­ci­onal­nog praz­ni­ka, već pri­je sve­ga za­to što je htje­la iz­bri­sa­ti sva­ki trag os­tav­šti­ne Fra­nje Tuđ­ma­na. Pro­mje­na da­tu­ma, ko­li­ko god se ma­ha­lo pri­vid­no ra­ci­onal­nim ar­gu­men­ti­ma, ni­je bi­la ni­ka­kav ra­ci­ona­lan po­tez, to je bio ata­vis­tič­ki ins­tin­kt no­vog pre­dvod­ni­ka čo­po­ra da za­tre sje­me svo­jeg pret­hod­ni­ka i da po­vi­jest kre­ne is­po­čet­ka, kao da po­ra­za na pr­vim de­mo­krat­skim iz­bo­ri­ma uop­će ni­je bi­lo.

No, tak­va se pro­mje­na na­rav­no ni­je mo­gla tek ta­ko pri­mi­ti i da je bi­la po­ba­čaj od sa­mog za­čet­ka. Jer, da bi na­rod tak­vu pro­mje­nu do­is­ta pri­hva­tio, pr­vi pre­du­vjet bi bio na te no­vo­oda­bra­ne da­tu­me do­is­ta sla­vi­ti, a to zna­či da bi tre­ba­lo ulo­ži­ti vlas­ti­tog tru­da ka­ko bi po­ka­zao da ti je do tih da­tu­ma do­is­ta sta­lo. A slu­čaj­nim še­fo­vi­ma “slu­čaj­ne dr­ža­ve” jed­nos­tav­no ni­je bi­lo do­volj­no sta­lo. Ko­li­ko god se ta­ko či­ni­lo, to i ni­je baš ta­ko la­ko glu­mi­ti. Da je Zo­ra­nu Mi­la­no­vi­ću, kao što nas da­nas po­ku­ša­va uvje­ri­ti, to do­is­ta bio naj­važ­ni­ji od svih na­ci­onal­nih praz­ni­ka, on­da mu vje­ro­jat­no 8. lis­to­pa­da ne bi bi­lo te­ško us­ta­ti ko­ji sat ra­ni­je no što obič­no us­ta­je ka­ko bi su­dje­lo­vao u pro­gra­mu pros­la­ve. Ta­da ne bi dvi­je go­di­ne za­re­dom, pri­je no što su ga sa­vjet­ni­ci po­du­či­li važ­nos­ti jav­nog iz­ri­ca­nja domoljublj­a – slao svo­je iz­as­la­ni­ke. Na­rav­no, sve to što ka­žem za Mi­la­no­vi­ća i nje­go­vo druš­tvo vri­je­di i za Plen­ko­vi­ća i da­naš­nji HDZ. Ako do­is­ta na­pra­ve tu naj­av­lje­nu ro­ša­du una­tra­ške, to ne­će ima­ti ama baš ni­kak­vog po­zi­tiv­nog učin­ka na mo­ral pro­sječ­nog Hr­va­ti­ća, ba­rem ne ako na­ci­onal­ne praznike ne pres­ta­ne­mo do­živ­lja­va­ti kao tu­rob­ne ko­me­mo­ra­ci­je, od­nos­no ako ne po­ku­ša­mo po­nov­no na­uči­ti ka­ko – sla­vi­ti. Ne­će bi­ti la­ko vra­ti­ti iz­gub­lje­nu ne­vi­nost u na­ci­ji ra­zo­ča­ra­nih lju­di ko­ji tr­bu­hom za kru­hom po­nov­no bje­že iz svo­je do­mo­vi­ne, mo­žda u pu­nom smis­lu ne­će­mo na­uči­ti sla­vi­ti sve dok ne poč­ne­mo bo­lje ži­vje­ti, ali ako ni­šta dru­go, tre­ba­li bi početi vjež­ba­ti, jer svo­joj dje­ci u naj­ma­nju ru­ku duž­ni

• smo to – is­kre­no po­ku­ša­ti.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.