Ale­ja ve­li­ka­na je sva­ka u ko­joj po­či­va­ju ljudi po­put Fra­nje Ma­ri­ća, pa i ona u Bre­zo­vu po­lju, u Žep­ču

Večernji list - Hrvatska - - Politički magazin obzor - Bra­ni­mir Po­fuk

Sre­di­nom trav­nja, onih da­na ka­da se ci­je­li svi­jet za­vu­kao u svo­je ku­će, pro­fe­sor Fra­njo Ma­rić pres­tao se jav­lja­ti na te­le­fon. Stan mu je bio za­klju­čan. Iz­nu­tra. Po­zva­na je po­li­ci­ja. Fra­nju su naš­li mr­tvog, za rad­nim sto­lom, klo­nu­log nad tip­kov­ni­com ra­ču­na­la. A oko nje­ga ti­su­će i ti­su­će knji­ga, uklju­ču­ju­ći i mno­ga iz­nim­no li­je­pa, vri­jed­na i ri­jet­ka iz­da­nja kak­va ne oče­ku­je­te na­ći u jed­nom sa­svim pro­sječ­nom, obič­nom sa­mač­kom za­gre­bač­kom sta­nu. Ne pre­pri­ča­vam ni­ka­kav kri­mi­na­lis­tič­ki za­plet, ne­go pre­no­sim što su dru­gi na­pi­sa­li ili mi is­pri­ča­li o kra­ju ži­vo­ta Fra­nje Ma­ri­ća. Pret­pos­tav­lja se da je umro 15. trav­nja. Mje­sec da­na mu je ne­dos­ta­ja­lo do 65. ro­đen­da­na, a dva mje­se­ca do mi­ro­vi­ne ko­joj se, ka­žu mi, ve­se­lio. Ne za­to što bi jedva če­kao da se ri­je­ši svo­jih uče­ni­ka u Cen­tru za od­goj i obra­zo­va­nje, gdje je dje­ci i mla­di­ma s mo­to­rič­kim po­re­me­ća­ji­ma i kro­nič­nim bo­les­ti­ma pro­tek­la tri de­set­lje­ća pre­no­sio svo­je zna­nje. Ta­kav se po­sao ra­di iz lju­ba­vi. Ve­se­lio se mi­ro­vi­ni, ka­žu mi, za­to što se na­mje­ra­vao vra­ti­ti u svo­ju rod­nu Bos­nu, u Bre­zo­vo po­lje po­kraj Žep­ča. I on­dje nas­ta­vi­ti rad na svo­jim knji­ga­ma ko­je su se po­naj­vi­še ti­ca­le upra­vo Bos­ne, a po­se­bi­ce po­vi­jes­ti i ži­vo­ta ka­to­lič­kih žu­pa bo­san­skih Hr­va­ta, po­čev­ši od nje­go­ve že­pač­ke, či­ju je vi­še od pet sto­lje­ća du­gu po­vi­jest pom­no is­tra­žio. U Bre­zo­vo po­lje vra­tio se u za­ko­va­nom mr­tvač­kom kov­če­gu, a is­pra­ćaj iz Za­gre­ba bio je ona­kav kak­vi su bi­li svi is­pra­ća­ji mr­tvih u vri­je­me ka­da je svi­je­tom zav­la­da­la korona i strah od nje. Ta­kav je bio i spro­vod u Bre­zo­vu po­lju gdje je mr­tvog si­na do­če­ka­la i po­ko­pa­la maj­ka. Ali i sa­ra­jev­ski nad­bi­skup. Sv­la­da­va­nje svih te­ško­ća da bi se iz Sa­ra­je­va doš­lo do Žep­ča, u to vri­je­me dok su na sna­zi bi­le naj­stro­že epi­de­mi­olo­ške mjere, bi­la je li­je­pa ges­ta ko­jom je kar­di­nal Vin­ko Pu­ljić po­ka­zao ko­li­ko je nje­mu osob­no, Ka­to­lič­koj cr­k­vi i Hr­va­ti­ma u Bos­ni u Her­ce­go­vi­ni bio va­žan Fra­njo Ma­rić, du­go­go­diš­nji vri­jed­ni su­rad­nik i član Ma­ti­ce hr­vat­ske i Hr­vat­skog kul­tur­nog druš­tva

Na­pre­dak Za­greb.

Me­ne je, me­đu­tim, oso­bi­to za­di­vio je­dan od­lu­ču­ju­ći tre­nu­tak u ži­vo­tu Fra­nje Ma­ri­ća ko­ji ni­je bio na­ve­den ni u nje­go­voj služ­be­noj bi­ogra­fi­ji ni u onih ne­ko­li­ko skrom­nih po­s­mrt­nih slo­va. U štu­rom ži­vo­to­pi­su pi­še da je Fra­njo Ma­rić stu­di­rao i 1982. di­plo­mi­rao fi­zi­ku u Za­gre­bu, na­kon če­ga se vra­tio u Bos­nu i u Za­vi­do­vi­ći­ma, gdje je za­vr­šio gim­na­zi­ju, ra­dio kao pro­fe­sor u Teh­nič­koj ško­li. Knji­ge i bi­bli­ofil­s­tvo bi­li su, na­ime, nje­go­va pri­vat­na strast. Naj­ljep­še knji­ge iz nje­go­ve zbir­ke i knjiž­ni­ce la­ni su bi­le iz­lo­že­ne u Pre­po­rod­noj dvo­ra­ni na iz­lož­bi “Li­je­po na­či­nje­no – ri­jet­ko vi­đe­no” ko­ju je or­ga­ni­zi­rao Raz­red za knji­žev­nost HAZU. Po­pis umjet­ni­ka ko­ji su te knji­ge ukra­si­li bio je po­put ka­ta­lo­ga naj­ve­ćih hr­vat­skih sli­ka­ra i ilus­tra­to­ra 19. i 20. sto­lje­ća. No, vra­ti­mo se Bos­ni, osam­de­se­tim go­di­na­ma proš­log sto­lje­ća i ži­vo­to­pi­su ko­ji ka­že da se Fra­njo Ma­rić 1986. za­pos­lio u

AOP-u, Rad­noj or­ga­ni­za­ci­ji za auto­mat­sku obra­da po­da­ta­ka u ok­vi­ru ve­ćeg po­du­ze­ća Iz­grad­nja Ze­ni­ca, po­tom se in­for­ma­tič­ki usa­vr­ša­vao u Slo­ve­ni­ji da bi 1988. do­bio če­tve­ro­go­diš­nji man­dat di­rek­to­ra u ve­li­kom ze­nič­kom po­du­ze­ću, dr­žav­nom, da­ka­ko, jer dru­gih još ni­je bi­lo. Pi­še još da je za to vri­je­me Ma­rić ho­no­rar­no pre­da­vao i fi­zi­ku “šti­će­ni­ci­ma” ču­ve­nog, opje­va­nog i zlo­glas­nog ze­nič­kog za­tvo­ra. Ali slje­de­ća toč­ka ži­vo­to­pi­sa ka­že: “Po­čet­kom 1990. go­di­ne do­la­zi u Za­greb i po­či­nje ra­di­ti u Cen­tru za od­goj i obra­zo­va­nje dje­ce i mla­de­ži Du­bra­va”. Za­što je­dan oči­to per­s­pek­ti­van i stru­čan in­for­ma­ti­čar na sjaj­nom po­čet­ku pro­fe­si­onal­ne ka­ri­je­re na­pu­šta do­bar po­sao u stru­ci bu­duć­nos­ti i di­rek­tor­sko mjes­to u svo­joj rod­noj Bos­ni da bi os­ta­tak ži­vo­ta bio pro­fe­sor u ško­li i ba­vio se dje­com ko­ja iz­i­sku­ju po­seb­no strp­lje­nje, lju­bav i paž­nju? O to­me je tek ne­ko­li­ko re­če­ni­ca u svom osob­nom opro­šta­ju od pri­ja­te­lja i su­rad­ni­ka Fra­nje Ma­ri­ća na­pi­sa­la Ju­li­ja­na Ma­ta­no­vić: “Mo­ra­lan i us­pra­van, to­li­ko druk­či­ji i bo­lji, ni­je pris­ta­jao da se pre­zi­me nje­go­vih po­šte­nih pre­da­ka na­đe is­pod spi­sa ko­ji odo­bra­va­ju pre­va­ru sla­bih ze­nič­kih rad­ni­ka. Sve je na­pus­tio... čis­ta obra­za i čis­ta pre­zi­me­na.” Dru­gi mi Ma­ri­ćev pri­ja­telj re­če ka­ko su mu nu­di­li i ve­lik no­vac i stan sa­mo da pot­pi­še ot­ka­ze svo­jim rad­ni­ci­ma.

Bi­lo je doš­lo tak­vo vri­je­me u ko­jem su na sce­nu is­pla­zi­li be­skom­pro­mis­ni gra­be­ž­lji­vi pre­da­to­ri ko­ji će vla­da­ti ka­pi­ta­lom i ljud­skim ži­vo­ti­ma, vla­da­ri pri­va­ti­za­ci­je, gos­po­da­ri i pro­fi­te­ri ra­ta i po­ra­ća, da­naš­nji ži­vi “mi­ro­goj­ski ve­li­ka­ni” od ko­jih tek po­ne­ki, valj­da sis­tem­skom gre­škom, za­vr­ši u pri­tvo­ru i on­dje se on­da na ne­ko vri­je­me pri­mi­ri, do kra­ja du­ge is­tra­ge, pro­ce­sa i os­lo­ba­đa­ju­će pre­su­de.

Eto za­što da­nas pi­šem o Fra­nji Ma­ri­ću ko­ji se iz tog vre­me­na iz­mak­nuo. Rat ko­ji je us­li­je­dio ra­zo­rio je i nje­go­vo Žep­če, a nje­go­va bi­bli­ote­ka bi­la je uni­šte­na, op­ljač­ka­na i spa­lje­na. Nas­ta­vio je strp­lji­vo skup­lja­ti no­vu. Dan pri­je ne­go što će ne­dav­no za­klju­či­ti ovo­go­diš­nje Va­ra­ždin­ske ba­rok­ne ve­če­ri kon­cer­tom u spo­men na ma­es­tra Vla­di­mi­ra Kranj­če­vi­ća, Hr­vat­ski ba­rok­ni an­sambl i zbor Can­to­res San­c­ti Mar­ci odr­ža­li su kon­cert i u Za­gre­bu. Cr­k­va sv. Mar­ka, ko­joj zbor du­ge i važ­ne tra­di­ci­je pri­pa­da, ošte­će­na je u po­tre­su i za­tvo­re­na.

Za­to je kon­cert u or­ga­ni­za­ci­ji Hr­vat­skog kul­tur­nog druš­tva Na­pre­dak Za­greb odr­žan u is­u­so­vač­koj cr­k­vi na Jor­da­nov­cu, s ple­me­ni­tom svr­hom pri­kup­lja­nja do­na­ci­ja za po­pra­vak cr­k­ve. No umjet­ni­ci su na Jor­da­nov­cu an­đe­oski Char­pen­ti­erov “Te De­um” i bo­žans­tve­ni Bac­hov “Mag­ni­fi­cat” svi­ra­li i pje­va­li i u spo­men na Fra­nju Ma­ri­ća. Zas­lu­žio je to čo­vjek ko­ji je umro za mr­mo­re­nje i ša­pat svo­jih ti­su­ća knji­ga, do kra­ja vje­ran sve­mu ono­me što su ga po­uči­le o lje­po­ti, is­ti­ni i ljud­skos­ti. Ale­ja ve­li­ka­na je sva­ka u ko­joj po­či­va ta­kav čo­vjek, pa i ona u Bre­zo­vu po­lju, u Žep­ču.

Umro je u ti­ši­ni ko­ro­ne, ali mu je ne­dav­no ot­pje­van zas­lu­že­ni ‘Te De­um’

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.