Kaleidoskop
mu ja nisam žena, jer bih ga tukla svaki dan. Na samu pomisao koliko je slupao para ni na šta, a tek onda što će tako sebe ubiti jednog dana. Pamtim taj naš razgovor. „Znaš, prvo smo uzimali samo vikendom, ono kad izađemo. Posle je postalo zajebano. Znaš da sam ti pričao da sam ja prvi put probao davno, ali postoji nešto što se zove heroinsko pamćenje”... „Ej, bre, pa nije to smišljeno da vama bude dobro! Odakle ti ideja?” Setila sam se rečenice iz knjige Simonide Milojković - kad izvučeš prvu crtu, kupi odmah i sanduk, jer kad droga završi s tobom nećeš imati ni za to. Vreme mu je prolazilo u kovitlacu. Kupovao ga je takoreći na kašičicu. Na gram. Na uzdah i tabletu. Osmeh mu se gubio. Pogled više nije bio taj. Shvatala sam da ovog koji sada stoji preda mnom zapravo ne poznajem. Priča svakog narkomana je uvek ista. I ne znam kako je uopšte jedan zdravorazuman dečko dospeo u kandže poroka. Gledala sam sina koji raste kraj njega i pitala se hoće li zapamtiti oca.
N a sahrani nisam mogla ni suzu da pustim. Sklanjala sam se od svih koji su mogli da mi nateraju suze na oči. I ne mislim da sam bila hrabra. Mislim da sam se za života od njega oprostila, svaki put kada bih ga videla da me gleda dezorijentisano i da uprkos tome što sa mnom priča jednostavno nije tu. Najgore kod narkomana je taj deo da ne propada sam. Propada sve što dotakne.
Č ula sam da je nekoliko dana pred kraj izjavio da je sa mnom samo voleo da priča. I da sam ga samo ja kapirala. Ali bez obzira na sve, nismo se ovako dogovorili. Otišao je, a ja sam ostala ljuta. I gnevna. Što tu realno nisam mogla ništa. I što nije bilo po mom. Što sam znala da će se ovako završiti, ali što se nismo čestito ni pozdravili. Svima koji misle da će im „belo“osvetliti ili ulepšati veče preporučujem da se vrate na početak teksta. Čisto da shvate da kraj nikada nije drugačiji.