Olivera ponovo ume da se smeje
Nakon što je Oliverin otac preminuo od smrzavanja u kartonskoj baraci, porodica sada živi u stanu koji im je ustupila Milica Ignjatović
Priča o porodici Marković potresla je Srbiju! Sada, osam meseci kasnije, život u kartonskoj baraci pod otvorenim nebom, u šumi, bez hrane, vode, struje i grejanja za malu Oliveru (11) i njenu porodicu - majku Tatjanu, sestru Jovanu
(12) i brata Jovana (16), daleko je sećanje, zahvaljujući ljudima dobrog srca.
Februar mesec 2017. godine
Olja će pamtiti do kraja života, jer su iznenadna smrt njenog oca i nehumani uslovi u kojima je ži- vela naveli njenu učiteljicu Jelenu Šobot da se obrati za pomoć dnevnom listu „Alo!„ koji je svojim apelom uspeo da ujedini građane Srbije.
Zahvaljujući ljudima dobrog srca, ova porodica je dobila krov nad glavom, a ćutljiva, sumorna i bolešljiva Olivera postala je drugo dete.
- Sada je stalno nasmejana, osmeh joj ne silazi sa lica, vesela je, komunikativna i otvorena. Kada bi je neko posmatrao sa strane, a da ne zna šta je ovo dete proživelo, ne bi ni pomislio da je prošla takvu golgotu. U početku joj je veoma teško palo odvajanje od šume i od nomadskog života, ali već posle četiri meseca se privikla, pronašla je drugare u novom kraju i sada da je pitate da li bi se ikada vratila, rekla bi - nikada.
Oni su sada potpuno druga porodica, deca redovno pohađaju nastavu, nema više bolesti i gladi. Takođe, moram da napomenem da Olja dosta bolje uči, da napreduje u odnosu na prethodne godine, kada joj životni uslovi nisu dozvoljavali to - ponosno priča učiteljica Šobot.
Jedina osoba koja im neizmerno fali da bi njihova sreća bila kompletna jeste njihov otac, koji je, podsetimo se, u februaru preminuo u baraci, od posledica smrzavanja i gušenja nakon što je palio vatru kako bi zagrejao svoju porodicu.
- Olivera vrlo malo priča o ocu i trudi se da ne pokazuje koliko joj zapravo nedostaje. Međutim, na dan njenog rođendana bilo joj je veoma teško što tate nema - kaže učiteljica.
Majka Tatjana je presrećna jer su i njena deca srećna, a to joj je, kako ističe, najvažnije.
- Redovno se kupaju, toplo im je, imaju da jedu, stekli su prijatelje, popravili se u školi, veseli su. Za njih živim, za njih bih otišla i na kraj sveta i kada ih vidim nasmejane, srce mi skače od sreće. Hvala svim ljudima koji su nam pomogli i koji nam i dalje pomažu dajući nam stvari, lekove, hranu. Milici za života neću moći da se odužim za ovo što nam je ustupila stan. Ona nas obilazi često i ponaša se kao gost, kao da stan nije njen. Izuzetna žena je to - zahvalno govori Tatjana, kojoj je najveća želja da ima svoj krov nad glavom.