SRPSKO KOLO
su globalno priznanje i prepoznavanje i to je velika stvar za našu državu i naš narod. Istovremeno, dobili smo priliku da se na lep način predstavimo u najvišim svetskim forumima, što je za svako poštovanje.
Zanimljivo je proučiti i kako se došlo do toga da prijava bude uspešno prihvaćena. Najpre, na pripremi su, zajedno sa predstavnicima Ministarstva kulture, radili oni koji tematiku zaista poznaju do detalja: Nacionalni ansambl „Kolo“, Etnografski muzej, Fakultet muzičke umetnosti, specijalizovane organizacije. Angažovanje stručnih ljudi, uz podršku koju su za svoj rad dobili, rezultiralo je uspehom. Čestitam stoga ministru kulture (i svom bivšem šefu – radili smo zajedno pre više od jedne decenije i taj period mi je ostao u izvanrednom sećanju) Vladanu Vukosavljeviću i čitavom timu na prepoznavanju kako treba raditi i na ovom istorijski važnom dostignuću.
Nažalost, i kako to neretko biva u Srbiji, ovaj momenat ostao je u senci različitih rijaliti zvezda i zvezdica, skupštinskih prozivki i prepucavanja, dnevnopolitičkih igrarija, pa i gorepomenutih pornopolitičkih skandala. Ne razumem razloge za tako nešto: kolo je naše i treba da se ponosimo njime. Ono je deo srpske tradicije i treba da budemo ponosni što ga čitav svet prepoznaje kao deo kulturne baštine. Pokažimo kolo svetu, ali ga naučimo i sami: svako dete treba da nauči da igra kolo, da poštuje i poznaje ono što je utkano u srž svakog od nas. Nije sramota znati svoje običaje, kulturu, igre i pesme. Naprotiv: duhom siromašan je onaj koji ih ne poznaje, a obogaljen onaj koji ih se stidi.
Još jedna molba na kraju, iz ugla bivšeg kudovca koji je prelepe godine odrastanja i studiranja proveo svirajući u kragujevačkom „Abraševiću“i beogradskom „Krsmancu“: povedimo malo računa o kulturno-umetničkim društvima. To su centri u kojima se tradicionalna pesma i igra neguju i čuvaju. Da nije bilo njih, pitanje je da li bi se u ovim naopakim vremenima kulturna baština sačuvala i održala. Neka se nađe koji redak medijskog prostora i za njihov rad, probleme i uspehe – nije čitava Srbija postala kao Stanija. Ili se barem nadam da nije.