Evropska obaveštajna služba - san ili realnost? KRAJ
DR ORHAN DRAGAŠ: SAVREMENA OBAVEŠTAJNO-BEZBEDNOSNA ZAJEDNICA (14)
Obaveštajne službe su poslednja forma koja u državama današnje zapadne Evrope ne samo da počiva na kategorijama nacionalne konstitutivnosti i državne suverenosti, već i deluje kao njihov svojevrstan zaštitnik. Međutim, u vreme uvođenja zajedničke valute i prilično ujednačenog zajedničkog nastupa prema ostatku sveta, sasvim se logično možemo zapitati koliko je zaista potrebno i danas držati u životu obaveštajne službe koje po svom ustrojstvu i ulozi više pogoduju dobu hladnog rata, nego koalicionim sistemima bezbednosti. Naravno, skeptici evropske kolektivne bezbednosti, imaju na ovo pitanje spreman odgovor, koji počiva na uverenju da integracijski procesi nemaju sasvim svetlu budućnost i da se nacije-države ne bi smele olako odricati garanta svoje suverenosti. S druge strane, postaje sve očiglednije da su takvi stavovi u suštini tek rezultat nesposobnosti da se sagleda nova realnost, dakle realnost u kojoj države kao nacionalni koncepti sve manje mogu da ispune zadatke zbog kojih su i osnivane: spoljnu bezbednost, unutrašnji red, nacionalni prosperitet i kulturni identitet.
Još jedan od problema koji je usporavao i još to čini, stvaranje jedinstvene i zajedničke evropske obaveštajne politike, jeste bojazan da bi takav korak mogao ugroziti odnose sa drugim partnerima u okviru evroatlantskih integracija. Neporeciva je činjenica da obaveštajni rad, pored svog strategijskog značaja, ima i snažan politički simbolizam, međutim, vremena kada je taj simbolizam imao veliku težinu već se mogu nazvati prošlim. NATO je evoluirao i doživeo korenite unutrašnje izmene od vremena hladnog rata, ali se o pogledu rešavanja vitalnih obaveštajnih pitanja malo šta promenilo. I dalje postoji izrazita asimetrija u korist najveće i vodeće članice NATO, Sjedinjenih Američkih Država, u odnosu na evropske partnere koji u razmeni obaveštajnih informacija često dobijaju nesrazmerno manje od onoga što daju i što im je potrebno za osiguranje vlastite bezbednosti.
U Evropi su zbog toga sve snažniji glasovi koji zahtevaju redefinisanje odnosa unutar severnoatlantske alijanse, među kojima je najsnažniju poruku uputio nemački predlog za formiranje jedinstvenih oružanih snaga Evropske unije. Takav aparat, ukoliko bude stvoren, predstavljaće krunu u razvoju evropskih integracijskih odnosa i dodatno osnažiti ulogu Evropske unije na globalnom planu. Međutim, takav aparat će zahtevati i podršku jedinstvenog i centralizovanog obaveštajnog mehanizma, jer bi se u protivnom, dakle oslanjanjem na postojeće nacionalne obaveštajne izvore, pretvorio u intertnu vojnu strukturu osuđenu da uvek reaguje na akcije drugih i lišenu skoro svake inicijative. Naravno, centralizovana obaveštajna podrška nije bitna samo tim, za sada hipotetičkim, oružanim snagama, već i, možda čak i u većoj meri, telima koja će upravljati i komandovati tom združenom vojnom silom, dakle političkim telima Evropske unije.
Zbog svega navedenog kao prirodno se nameće pitanje da li su obaveštajni aparati kakvim ih danas poznajemo i koji su rezultat političke misli i političke percepcije sveta iz 19. veka, brušenih kroz sukobe 20. veka, zaista i dalje potrebni i, ako jesu, u kojoj meri ih treba očuvati. Jednostavan odgovor na ovo pitanje ne postoji, pa čak je pitanje i da li u ovom trenutku uopšte postoji odgovor na njega. S jedne strane, činjenica je da se nijedna članica Evropske unije danas ne bi odrekla usluga vlastitog obaveštajnog aparata, pridodajući njegovim brojnim ulogama još jednu-uspostavljanje što bolje vlastite pozicije u okviru zajednice. S druge strane, delovanje obaveštajnih službi, koje često za objekat svog rada imaju drugu zemlju članicu dovodi do erozije međusobnog poverenja, a samim tim i do slabljenja veza koje zajednicu drže na okupu.