^ujte, Srbi
Ove nedelje, čini se veoma tiho, obeležavamo 100 godina od smrti Gavrila Principa, čoveka koji je „okrivljen“za početak Prvog svetskog rata, iako danas znamo da je „tuširanje olovom“već bio tretman rezervisan za Srbe. Iako je Principov pucanj u austrougarskog prestolonaslednika suštinski bio najjasniji udar na tiraniju, a u ime najsvetije srpske ideje - slobode, mnogi zapadni istoričari otvoreno vrše reviziju zvanične istorije. A kako drugačije oprati sopstvene krvave ruke nego satanizacijom Srba. No, nije prvi put da se Princip „osuđuje“, a Srbi razapinju. Već 1941. godine, Nemci uklanjaju spomen-ploču Gavrilu Principu u Sarajevu, sa mesta odakle je odjeknuo pucanj u istoriju i nose je na dar Adolfu Hitleru. Iako slobodarska ideja ponovo pobeđuje i ploča ponovo biva vraćena na svoje mesto, 1992. tragovi Principovih stopa, kao i spomen-ploča ponovo „nestaju“. Reviziji istorije i stavovima Hitlera i Alije Izetbegovića pridružila se i zvanična Crna Gora, u kojoj u poslednje vreme južnoslovenskog heroja svrstavaju u „teroriste“bez strahe od one Njegoševe da čast i bruka žive dovjeka. Bez obzira na bratske tužne osude, Gavrilo je i danas simbol slobode i prkosa tiraniji, jer je svima zdravorazumnima jasno da on nije izazvao Prvi svetski rat, baš kao što međ Srbima nema krivaca za cepanje Jugoslavije, niti za NATO agresiju 1999. godine. Ista kuhinja spremala nam je sve te čorbe, vrele i pune kostiju kojima je trebalo da se zadavimo... Isti kuvar i danas sprema poslednji obrok Srbima, posoljen osiromašenim uranijumom koji samo što nije serviran. Strah šefa kuhinje leži u stihovima koje je Princip napisao neposredno pred smrt ostavivši poruku koja odzvanja u večnosti poput vidovdanskog pucnja. U ćeliji, iznad nekoliko lestvi koje su mu služile kao krevet, Gavrilo Princip je urezao rečenicu koja, prkoseći ovozemaljskim smrtnim zakonima, odzvanja hodnicima svetskih moćnika:
Naše će senke hodati po
Beču lutati po dvoru plašeći gospodu“
GAVRILO PRINCIP - PUCANJ U VEČNOST