Vučić nas neće osramotiti!

Kada je Đukanovićev DPS počeo da se zalaže za nezavisnu i samostalnu Crnu Goru, Slavko Perović je iz besa i protesta ugasio svoju partiju Liberalni savez CG. Samo zato što mu je ideju, za koju se vrednosno zalagao čitavu deceniju, preuzeo neko ko može da je realizuje. Opozicija u Srbiji odlazi u ekstremizam jednako dezorijentisana kao Slavko Perović, jer je Vučić preuzeo da sprovodi put Srbije u EU, oporavak javnih finansija, reformu javnog sektora, saradnju sa MMF-OM, investicije i priliv kapitala u srpsku privredu, rešenje problema koji je vekovna omča oko vrata Srbije - Kosova. Umesto da budu zadovoljni jer neko ima kapacitet, snagu i podršku birača da sprovede ideje koje su napredne, oni sabotiraju i kritikuju sve za šta su se borili 20 godina. U psihijatriji to sigurno ima neko latinsko ime, ali i ne poznajući medicinu, dovoljno jasno nam je da je to politički suicid.

Sa druge strane, razne NVO u Srbiji, koje takođe ne razumeju dovoljno problem Kosova, ponašaju se kao građani varošice koji u filmu „Smrt gospodina Goluže“svakodnevno iščekuju da se njihov gost Goluža ubije, zadovoljni što je baš njihovu učmalu palanku odabrao da okonča svoj život. I ubeđuju gospodina Golužu da narod to očekuje od njega. Te NVO ubeđuju Vučića da prizna nezavisno Kosovo i to je za njih jedino rešenje. Ovi prvi (opozicija) traže, takođe bez ikakve ideje, da se zamrzne kosovski konflikt, da se ne potpisuje ništa, da se ne dozvoljava da Kosovo dobije stolicu u UN... Ni jedni ni drugi ne znaju kako bi se sprovela njihova ideja niti kakve bi posledice to imalo po Srbiju i njene građane. I jedni i drugi nemaju nikakvu odgovornost. NVO imaju jedino odgovornost prema finansijerima, i to revnosno ispunjavaju. Opoziciju Srbije je narod oslobodio bilo kakve odgovornosti, rekavši jasno na izborima šta o njima misli.

Jedina odgovornost je, dakle, na Vučiću. Odgovornost prema biračima, prema građanima Srbije, odgovornost prema generacijama koje dolaze, odgovornost prema Srbima na Kosovu, prema budućnosti Srbije...

Društvo, osim što je podeljeno, kao i uvek, u slučaju rešenja kosovskog problema krajnje je i neodgovorno. Govorim o onima koji imaju naglašenu odgovornost kao javni radnici, profesori univerziteta, instituti, mediji... Da su te odgovornosti svesni, kao odgovorni intelektualci, znali bi vrlo dobro da se u ovom momentu dugoročno rešava najveće i najteže političko i društveno pitanje Srbije i da će od njegovog dobrog ili manje dobrog rešenja direktno zavisiti sva ostala. Znali bi da ovde nije reč o trivijalnom političkom nadmetanju između vlasti i opozicije oko četiri godine mandata, već da se radi o jednom od važnijih istorijskih čvorišta u kojem je njihovo učešće ne samo poželjno, već i obavezno. Ipak, kalkulacija i čekanje, iza ćoška, da velika gužva prođe, manir je na koji smo, nažalost, navikli kod velikog broja svojih intelektualaca, ljudi čiji je poziv da društvu objasne šta je za njega dobro, a šta nije.

Nisam u Vučićevoj koži, ali nisam od onih koji bi rekli da ne bih želeo da budem u njegovoj koži. Najveća podrška građana od uspostavljanja višepartijskog sistema u Srbiji, osim što prija, ona obavezuje. S druge strane, u vezi s rešavanjem kosovskog problema, problem koji Vučić ima zalazi duboko i u vrednosni i emotivni okvir. Nije lako kada vas brane oni koje ste čitavog života prezirali od onih kojima ste se čitavog života divili.

Da bismo još malo učinili komplikovane stvari jednostavnijim, evo vrlo kratkog istorijskog pregleda odnosa Srbije i Kosova, koji će, nadam se, neodlučnima i neodgovornima pomoći da iskorače iz intelektualne melanholije, ili političke ostrašćenosti i uključe se u istorijski važan posao, ako im je do toga uopšte stalo. I da, konačno, prestanu sa bizarnim i grotesknim akcijama za nekakvu „odbranu Kosova“, poput prikupljanja potpisa protiv članstva Kosova u UN, što je nedavno organizovala partija Vuka Jeremića. Prizrenska liga osnovana je 1878, zasnovana na ideji takozvane velike Albanije. Do 1912. sa teritorije Stare Srbije nasilno je proterano 150.000 Srba i umesto njih naseljeni su kolonizovani Albanci. Na Konferenciji u Muki od 1. do 2. avgusta 1943. jugoslovenski KP obećava Albancima „veliku Albaniju“, koja uključuje i Kosovo. Tito 20. oktobra 1944. obećava albanskim delegatima „veliku Albaniju“. Promenom Ustava SFRJ 1974. Kosovo dobija široka prava i ovlašćenja, sa pravom veta na odluke Srbije. Drugog jula 1990. albanski delegati Skupštine Kosova usvajaju Ustavnu deklaraciju i proglašavaju odvajanje Kosova od Srbije.

Nakon intervencije NATO 1999. Srbija se povlači sa Kosova. U martu 2004. događa se veliki pogrom Srba. Kosovo 2008. proglašava nezavisnost koju priznaju najveće svetske sile, sa SAD na čelu. Na zahtev Srbije, 2010. Međunarodni sud pravde donosi mišljenje da Kosovo nije proglasilo nezavisnost suprotno međunarodnom pravu. Tada se i formalno legalizuje nezavisnost Kosova, zahvaljujući Tadiću i Jeremiću, koji su smislili tu genijalnu ideju traženja mišljenja MSP o usklađenosti kosovske nezavisnosti sa međunarodnim pravom.

Kako će izgledati nastavak ovog istorijskog niza, zavisi u velikoj meri i od nas, u Srbiji. Onaj koji u naše ime pregovara o tome, predsednik države, pokazuje dovoljno istorijske zrelosti i državničke veštine da mu možemo pokloniti poverenje da će celi proces dovesti do kraja kojim svakako nećemo biti zadovoljni, ali nećemo biti ni osramoćeni. Da li i svi mi ostali u Srbiji imamo bar deo takve odgovornosti i da li smo spremni da pomognemo? Jer posledice, bilo dobre ili loše, delićemo zajedno.