Draga{, Orhan Draga{

Ako pretpostavimo da smo veoma blizu dugoročnog rešenja kosovske krize, a mnogo je dokaza da je ta pretpostavka tačna, bilo bi lekovito da taj trenutak istine dočekamo što manje opterećeni mitovima i što čvršće s nogama na zemlji. Kosovo jeste mesto na kojem je stvoren mit, svaki narod ima neko svoje Kosovo sa kojeg je potekla priča koja vekovima nadahnjuje naciju i daje joj osećaj zajedništva. Naša nevolja je u tome što smo, za razliku od mnogih drugih naroda, na nacionalnom mitu gradili praktičnu politiku i uređivali odnose među ljudima, a to ne izlazi na dobro.

N ešto kao mit je i duboko ukorenjena novija priča, po kojoj su maltene svi Srbi, koji su se odselili sa Kosova, bili na to prinuđeni, naterani, a imovina im je oteta. Budimo, bar u ovom momentu, iskreni da je to ipak daleko od istine. Jer kada prodate Albancu kuću, njivu i šumu za desetine ili stotine hiljada evra, onda nemojte da u kafani naručujete pesmu „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo“!

M nogi se sećaju da je za vreme Miloševića važio Zakon o posebnom prometu nekretnina na Kosovu i Metohiji, donet s ciljem da se smanji broj Srba koji prodaju imanja Albancima i napuštaju Kosovo. To je značilo da se za svaku kupoprodaju koje se odvija na KIM morala da pribavi posebna saglasnost Ministarstva finansija Republike Srbije. S obzirom na to da su se takve saglasnosti retko davale, većina prometa između Srba i Albanaca odvijala se nezvanično, u sivoj zoni, preko internih ugovora, u najboljem slučaju overenih kod advokata. Pošto su takvi ugovori bili nevažeći pred Zakonom, dešavalo se da Srbi posle nekoliko godina ponovo istu kuću prodaju drugom Albancu ili traže još novca od prvobitnog kupca. Za takve akcije imali su podršku u sudstvu i policiji gde su sedeli sve sami Srbi. Čak i u Drenici, gde Srba nije bilo, predsednik opštine i drugi opštinski funkcioneri, kao i šef policije bili su Srbi. Oni su umnogome doprineli da se albanskom narodu na Kosovu država Srbija smuči i da je odbace kao svoju.