Bilo je vreme, kume
Scena iz tipične srpske kafane. Dva kuma. Jedan okoreli navijač Zvezde, drugi Partizana. „Jelda, kume, da ćeš da navijaš za Salzcburg?“.
„Ne, vala, vreme je da i vi uđete u Ligu šampiona, evo, svega mi, navijaću za vas“...
Ovako je otprilike išao razgovor između pisca ovih redova i njegovog kuma u Zemunu, a na kraju se Crvena zvezda plasirala u Ligu šampiona. Svaka čast, bilo je zaista i vreme. Pitali su me neki prijatelji kako sam mogao da navijam za Zvezdu, ali odgovor je zaista bio jednostavan. Imam 40 godina i malo sam umoran od mržnje. Č emu? Zvezda će igrati u Ligi šampiona, želim joj sve najbolje, ali se iskreno nadam da će Partizan naredne godine, kad osvoji titulu u domaćem šampionatu, izboriti pravo da po treći put zaigra u elitnom takmičenju i da ću se nakon Njukasla i Anderlehta radovati novom uspehu kluba za koji navijam.
Akada smo prvi put ušli u Ligu šampiona, kada je Milivoje Ćirković 2002. pogodio za taj istorijski uspeh, nisam, nažalost, bio na Ostrvu, nego na pripremama KK Crvena zvezda u Sloveniji. U trenutku slavlja prišao mi je Zmago Sagadin, tadašnji trener crveno-belih, i pitao šta to slavim. Kada sam mu objasnio da se radujem uspehu Partizana, čestitao mi je, naručio turu pića i otišao dalje svojim poslom.
Tako bi valjda trebalo da bude. Tura pića za uspeh u Evropi i idemo dalje. Da jednog dana imamo i dva predstavnika u kvalifikacijama za
Ligu šampiona, ako nastavimo ovim putem. Da za deset godina ne slavimo ulazak u elitu, nego da proleće u Evropi tretiramo kao nešto uobičajno i sve ispod toga kao neuspeh. A što se tiče crveno-belih, iskreno, malo mi je žao Radonjića, što će otići pre nego što se na „Marakani“zatrese čuvena mušema. To je nešto što se parama ne može kupiti.
Sdruge strane, tu će biti Ben, Borjan, ratnik Pavkov, najveće blago crveno-belih trener Milojević, Krstičić... Mala je ova kolumna da se nabroje svi oni koji su se vratili visokog uzdignutog čela iz Austrije, a igrači Salzburga su napravili samo jednu grešku. Prelomni trenutak meča bio je, po meni, kada je Marin Pogrančić nagazio Pavkova, koji je u tom trenutku raskrvavljen ležao na travi. U tom trenutku eksplodirao je Krstičić, svi drugi su pratili njegov primer, kao da su pomislili: „Em vodite sa 2:0, em hoćete da nas gazite, pa sad ćemo da vam **** “. Ostatak meča je nešto što bi i Bjelogrlić teško mogao da režira, ne zato što je partizanovac, nego je tu transformaciju teško dočarati, ako ne i nemoguće. Mada, izgleda da neko Austrijancima nije preneo čuvenu izjavu Milana Živadinovića „da je 2:0 najopasniji rezultat“.