KOCKA(RE)NJE S BUDUĆNOŠĆU
S uštinsko pitanje je da li se Srbija, kada je reč o uticaju na decu i mlade, danas bar malo bavi pravim vrednostima? Lektira se čita i obrađuje u školi, to nije tema... Ali, da li se u Srbiji čitaju knjige, da li se o književnosti (onoj pravoj) razgovara u kući, te kakav primer daju roditelji... Sve su to otvorena pitanja. Uostalom, da li se iko uopšte sistemski bavi stvaranjem budućih generacija koje će znati ponešto i van sveta elektronskih medija i rijaliti programa?
M oj utisak je da je vreme zrelo za ozbiljnije zahvate. Srbija je duboko zaglibila u vrednosnom smislu i čini se da bez sistemske akcije ulazimo u zonu ozbiljnog kockanja (ili kockarenja, kad smo već kod Kije Kockar) s budućnošću. Može se ovo pitanje rešiti: na primer, shvativši da mlađe generacije u Ujedinjenim Arapskim Emiratima nemaju naviku čitanja, rukovodstvo ove zemlje proglasilo je „godinu čitanja“. U svim medijima promovisani su čitanje kao poželjna navika, književna dela, manifestacije, a jedan od emirata, Šarža, izabrana je da u 2019. bude Svetska prestonica knjige. Dodatno, u školama su organizovane mnogobrojne aktivnosti i učenici su stimulisani i nagrađivani da čitaju i stvaraju.
T elevizijski sadržaji su dostupni svima. Knjige su takođe dostupne. Valja koristiti televiziju da se malo promovišu i pravi književnici i istinski vredne knjige. Za njih su, nažalost, rezervisani marginalni termini i „Kulturni dnevnik“koji ide pred ponoć. Kiju Kockar smo ispromovisali i, evo, sad više nije samo stjuardesa i rijaliti zvezda, nego i „pevačica“i
„književnica“. Ali, šta ćemo s onima koji su stvarno književnici i šta ćemo sa našim narodom za koju godinu ako klincima Kija
Kockar postavlja standarde i sistem vrednosti? Prst na čelo, krajnje je vreme.