Srpska re~

Alo! - - AKTUELNO -

Nakon propasti Prvog srpskog ustanka pedeset devojaka iz sela Skela kraj Obrenovca bežalo je pred osvetom Turaka. Da bi sačuvale čast, uhvatile su se za ruke, zajedno skočile u reku i utopile se. Nedavno sam baš na tom mestu u slavu njihove žrtve za moral i dostojanstvo pustila venac niz Savu. Jedna meštanka me je upitala zbog čega sam došla. Saslušala me je i kao iz topa ispalila: „Baš su bile glupe! Eh, što meni sada ne dođe neki Sulejman! Ne bih bežala.”

D

ok ona zamišlja lika iz sapunice, za to vreme jedan Sulejman uveliko vedri i oblači Srbijom.

N

jegov razvojni put govori sam za sebe - školovao se u Prištini i Sarajevu. Početkom devedesetih javio se kao politički projekat Alije Izetbegovića. Zbog svog antidržavnog delovanja našao se na policijskoj poternici, nakon čega je tri godine morao da provede u Turskoj. Do 2000. godine Sulejman Ugljanin je Srbiju nazivao „maćehom”. Kako je zaseo u fotelju, „maćeha” mu se učinila majkom. Kada za njega nije bilo fotelje, pristao je da bude i ministar bez portfelja (fotelje). Od Srbije mu je jedino mrskiji odlazak u opoziciju.

Č

im mu ne daju da bude ministar, on se seti da je „Sandžak republika”. Po Sulejmanovoj logici, Srbija u kojoj on nije vlast jeste - zločinačka tvorevina koju treba ukiniti. Otvoreno se zalagao za podizanje spomenika fašisti Aćih Efendiji, koji je postavljao vešala po Pazaru i vršio stravične pokolje, a sada Srbiju, zemlju sa dva antifašistička pokreta, koja je podnela neslućenu žrtvu u borbi protiv te pošasti, naziva fašističkom tvorevinom.

J asno je da Ugljanin nije samonikla pečurka i da odavno uživa određenu inostranu podršku iz istih onih centara koji su stvarali takozvanu državu Kosovo. On godinama neskriveno traži da se pitanje „Sandžaka” internacionalizuje.

N jegovo pobratimstvo sa Pacolijem je takođe opšte poznata stvar. Nije slučajno ni to što Ugljaninova izborna lista, po ugledu na Kurtijevu na Kosovu, nosi naziv „Samoopredeljenje”. Nikada Srbija neće biti dovoljno rasparčana da može na miru da predahne od separatista. Sve i da ostane samo Beograd, tražili bi da se otcepi Karaburma.

P o dosadašanjoj logici, na Balkanu svi imaju prava na „samoopredeljenje” - osim Srba. I sve su države unitarne - samo je Srbija parče teritorije za potkusurivanje.

K ada Priština mimo svih međunarodnih dokumenata formira vojsku, to je baš „cool”, a kada Srbija radi na povlačenju priznanja lažne kosovske državnosti, sa Zapada joj poručuju da „ne iritira

Albance”.

T akvih dvostrukih aršina je bezbroj, ali oni nisu naročita novost. Nije više reč o tome što u Parizu ističu zastavu „republike Kosovo” na proslavi pobede u Prvom svetskom ratu, jer savezničke Francuske koju smo u molitvama spominjali odavno više nema. Ne čudi me ni to što u 21. veku Crna

Gora stavlja pesnike na crnu listu samo zato što njihovi stihovi nisu po volji NATO pakta. Pa ne iznenađuje ni to što Sulejman Ugaljanin crta granice nekakve sandžačke republike. Odavno oni zabadaju šestare na karti Srbije, pa se takmiče ko će veći luk opisati.

B rine me naše ćutanje. Skrštanje ruku. Neodlučnost.

Nedovoljna opreznost. Kao da je zaista reč o nekakvim likovima iz sapunica, a ne o separaPiše: tistima koji odavno prete novim Milica cepanjem Srbije. Nemoj samo da Đurđević posle bude da nismo znali. Stamenkovski

Nemoj da bude

nismo znali

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.