FRANCUZI SU PLJUNULI precima u lice
Tragikomična opravdanja o tome kako je protokolarna greška teroristu Tačija svrstala na stranu pobednika Velikoga rata, kao i izvinjenja diplomata nama ne znače ništa. Uvredljivo je samo po sebi i to što je isti uopšte dobio poziv da prisustvuje proslavi. A šta reći o tome što se u Parizu, uz nekada savezničke zastave, vijorila i zastava lažne države, čiji su teroristi kidisali na srpski narod i pre veka. Baš kao što to čine i danas.
P rethodnih dana, mnogi su isticali da bi Srbija na najvišem nivou trebalo da učestvuje u proslavi u Parizu i da bi bila velika šteta kada bi predsednik Srbije odustao od puta, uprkos evidentnim nipodaštavanjima Srbije.
P ogrešili su. Srbija, srpski narod i sve institucije naše države imaju moralnu obavezu da herojske pobede predaka i njihovih saveznika ubuduće proslavljaju dostojanstveno, u atmosferi i okruženju kojega se nećemo stideti.
N a prvom mestu - ne treba Srbija da slavi nikakav Dan primirja već Dan pobede!
Nije se srpski vojnik primirio već pobedio. Posle golgote, srpski narod je doživeo vaskrs i naša je dužnost da to nikada ne zaboravimo.
U gledajmo se na Poljsku, čije državni vrh nije bio na skupu „primirja“u Parizu već na veličanstvenom svepoljskom maršu u Varšavi zajedno sa 250.000 rodoljuba. Umesto poniženja, koje je doživela
Srbija, Poljskoj se desilo nacionalno oduševlje
Z koji
a razliku od mnonje.gih, su se našli u
Parizu, Srbija i srpski narod imaju moralno pravo da dostojanstveno slave pobedu jer, kako pre veka ogorčeno reče nemački car Vilhelm:
„a 62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat“.