Eh, da je sreće da nismo ni bili zajedno
P red poslanicima parlamenta Crne Gore juče se našla rezolucija kojom je trebalo da se poništi odluka Podgoričke skupštine iz 1918. o ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom.
V aljda je to trebalo da bude poslednji ekser u srpsko-crnogorskim odnosima, ali ovo je Balkan, gde je Srbiji dodeljena uloga glavnog krivca za sve što se u poslednjih 1.000 godina dešavalo na ovim prostorima, a mnogi bi voleli i u narednih 1.000.
G lupo je, zaista, kad nemate koga da krivite, jer izgleda da su svi drugi bili nevinašca dok se nije pojavila ta strašna Srbija i 1918. ujedinila sve u zemlju zvanu Jugoslavija.
D a je sreće da nikada nismo bili zajedno, ali jesmo. A da smo nastavili odvojenim putevima, koga bi danas u Zagrebu, Podgorici, Sarajevu, Skoplju krivili? Njih smo, izgleda, okupirali, uprkos herojskom otporu koji su pružali srpskim trupama. Valjda tako ide, kada neko želi da vas okupira, vi se borite protiv njega, mada, izgleda, to poglavlje nisu pročitali oni koje smo navodno okupirali pre 100 godina.
A
ko bi iko ikada trebalo da poništava neku odluku o ujedinjenju, to bi valjda trebalo da bude Srbija.
A
h, da, u Srbiji nije ni održana bilo kakva skupština, kao, recimo, u Podgorici, pa tako i nemamo priliku da sami po sebi pljujemo za nešto što je bilo pre 100 godina.
D a je kralj Aleksandar pitao narod da li je za to da se ujedini sa svom slovenskom braćom, mislim da bi odgovor onih koji su preživeli te nesrećne godine bilo većinsko „ne“.
Z ato ih kralj Aleksandar i nije pitao i mi smo postali ne samo zarobljenici nego i glavni krivci za propali projekat po imenu Jugoslavija i kao loši đaci dva puta smo pali na istom predmetu.
S ada smo dočekali da nas u Podgorici proglašavaju okupatorom. Ako, zaslužili smo, trebalo je da budemo pametniji, ali nismo, a ako se ikada budemo ponovo ujedinjavali s nekim, mislim da bi trebalo da biramo između Madagaskara i Novog Zelanda. Nikako s „braćom“.
O vako, ako nam je za utehu, ili pravdu, istog dana kada smo u Podgorici proglašavani za okupatora stiglo je saopštenje iz Uneska da je „pevanje uz gusle deo nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije“. Neko bi rekao - udarac na čojstvo i junaštvo Crne Gore, ali teško da iko među zvaničnicima u Podgorici zna kako se to novom azbukom piše. Nema tih slova u bukvaru kod njih.