BELI PELE bez zlatne krune

„Od Kalemegdana do Palate ’Albanija’ išli smo četiri sata. Ne mislite valjda da je neko stao zbog mene? Ne, svi su stali zbog njega.“

Zoran Moka Slavnić ovako je pokušao da približi današnjoj Srbiji ondašnju popularnost Dragoslava Šekularca, koji je kao najjači magnet privlačio ljude ne samo na stadione nego svuda gde bi se pojavio. Košarkaški as je ispričao to o prijatelju nedavno, posle njegove smrti (5. januar 2019), zaključujući da „tek sad kad je Šeki umro verujem da veliki umiru, inače nisam verovao“.

Slavu van granica Jugoslavije, daleko od otadžbine, Šeki je zavredeo tamo gde je fudbal i dan-danas ljubav, strast, božanstvo - u Južnoj Americi. Baš tamo je nekadašnji Donkin Bucko i dečačić koji je dvaput vraćan iz Zvezde jer „nije mogao da šutne gumenjaču, a kamoli fudbalsku loptu“(!?), predriblao sve(t) i uleteo među najsjajnije zvezde.

Uprkos tome što je, po sopstvenom sudu, utakmice života odigrao (u Zvezdinom dresu) na turniru u Santjagu 1961, bacajući u senku asove poput Garinče, Amarilda, Alberta, Dragoslav Šekularac je zadivio planetu sledeće godine u istoj državi (Čile) na Sedmom svetskom prvenstvu. Dok je fudbala na „trećem kamenu od Sunca“, pamtiće se ocena 11 (maksimum je tada, a i sada, desetka) za igru, i to na utakmici na najznačajnijem takmičenju.