Tumbas, pa Bileća: KRAJ KARIJERE!
Napad na sudiju u Nišu i odlazak u vojsku zbog kazne sunovratili su nesuđeno pojačanje Juventusa
Ne može! Mora da zabavlja našu radničku klasu, a ne da uveseljava italijanske kapitaliste.
Komunistička vrhuška („Nije to uradio Ranković”, verovao je Šeki) tako je odreagovala na konačni pokušaj Đanija Anjelija da u svoj Juventus dovede najpopularnijeg fudbalera države bratstva i jedinstva. Bogatom Italijanu nije pomoglo ni to što je 1962. i lično došao u Beograd po Dragoslava Šekularca. Nudio je ogroman novac za zvezdu Mondijala u Čileu, pričalo se, u to vreme fantastičnih 600.000 dolara! Uzalud, ostao je praznih šaka. Ne prvi put, ali svakako poslednji. Bio je to kraj (neostvarene) ljubavi „stare dame” prema vragolanu iz Beograda, koja je planula četiri godine ranije na prijateljskom susretu Juventusa i jugoslovenske reprezentacije u Torinu.
Patio zbog „stare dame“
- Tri dana smo pregovarali u „Metropolu“i sve dogovorili, međutim, država nije dozvolila da odem. I tako me je upropastila! Naši političari su tražili da Anjeli, gazda „Fijata“, kad je već tu, poseti fabriku „Crvena zastava“u Kragujevcu, ali on nije imao mario za to. „Kad nemaš vremena za državu, nećemo da ga pustimo“, odgovorili su mu - prepričavao je Šeki.
I tako je kralj driblinga ostao da zabavlja jugoslovenske samoupravljače i patio zbog onemogućene prilike da na Zapadu obezbedi egzistenciju i sebi i pokolenjima. Čekalo se samo kada će da „pukne”. Nažalost, ne dugo.
Zvezda je gostovala Radničkom 23. septembra. Ubedljivo je gubila (3:0) i bez isključenog Melića pretio joj je debakl. Trebalo je umiriti domaćina. Šeki je krenuo u akciju i taman kad je izašao pred golmana - zvižduk: faul za Zvezdu!? Nije mogao da veruje...
„Šta je, misliš da možeš sve jer si Šekularac? Ovde ja odlučujem.”
Te reči sudije Pavla Tumbasa spustile su mrak na oči Zvezdinom asu. Sevnula je pesnica na terenu i zaustavila se na licu subotičkog ar- bitra. Prekid. Skandal! „Gotovo je s njegovim fudbalom. Već je pauzirao godinu i po zbog loma noge Kemalu Džemidžiću (Sarajevo)”, komentarisala je javnost.
Samo dve godine (manje dva dana) posle te prve usledila je druga drastična kazna - 18 meseci! Odrezala ju je ista ona sudijska komisija FSJ-A koja je odlučivala i u jesen 1960. Šekiju nije pomogao pokušaj uveravanja disciplinske petorke da je pesnica promašila Tumbasovu glavu. Fotografija s niškog stadiona je bila neumoljiv dokaz.
- Moja karijera je trajala od 1955. do slučaja u Nišu, sve drugo je bilo mučenje - govorio je Šeki u kasnijim ispovestima.
Ranković sredio poziv
U vojsci je spas, smatrao je u beznadežnoj situaciji. Dok teče kazna, odužiće dug državi. Pukovnik iz uprave Partizana, međutim, želeo je da fudbaler ljutog rivala pauzira u civilu. Niko u tome nije mogao da ga spreči, ni zvezdin moćnik Krcun, niko do Aleksandar Ranković. Zauzvrat, Šeki je kasnije prilazio Leki kad mnogi nisu hteli ili smeli. Pamti se da mu je prinosio kiselu vodu u „Maderi”, pored konobara koji su ignorisali prisustvo dotadašnjeg drugog čoveka države.
- Sastanak s Rankovićem mi je zakazao njegov sin Mića, s kojim sam se družio. Ispričao sam šta me muči, Ranković me je pažljivo slušao i, kad sam završio, kratko je rekao: „Biće u redu, Šeki. Idi kući i sutra sačekaj poziv.“Tako je bilo. Poziv mi je doneo onaj nesrećni pukovnik lično - ispričao je slavni fudbaler u knjizi „Ja, Šeki”, autora Jova Vukovića.
A u pozivu: Bileća, Škola rezervnih oficira. Tamo je dobio puškomitraljez da juriša po Hadžibegovom brdu!
- Posle vojske ni „š“nije ostalo od dotadašnjeg Šekularca, iako sam se koprcao po inostranstvu, igrao za dobre klubove.
Eh, da je otišao u Juventus...