Zavadi pa vladaj!

Prijatelj i kolega spontano je izjavio u nezgodnom društvu da bi „opozicija i vlast trebalo da razgovaraju o Kosovu, o Srbima u Crnoj Gori, Republici Srpskoj, natalitetu, Srbiji posle raspada Evropske unije, obrazovanju, a ne o ispraznim trivijalnostima“. On se brzo povukao, ali je meni ta rečenica ostala da zveči danima iznad glave.

Pokušavam da složim po prostim parovima dobri-zli, crni-beli, moralni-amoralni i da objasnim šta je pokrenulo opštu polarizovanost i društveni razdor, podelu na nacionaliste i drugosrbijance, da nam se zanimanje za državu i državni interes tako dijametralno razlikuje. I da u tome tako rado učestvujemo, pronalazimo krivce isključivo u drugima.

Nisam neki obožavalac vladajuće koalicije, ima svojih mana, nedostataka i brljotina, koje će najviše nju samu da koštaju, ali od alternative mi tek ključa krv. Svakoj vlasti treba opozicija. Jaka, argumentovana, odvažna, hrabra, mudra, pre svega zbog nje same, jer je čini jačom i opreznijom. Ovakva ne treba nikome, osim samoj sebi i svom interesu. Ne prođe nijedan razgovor, s manjim ili većim povodom, u neobaveznoj ili zvaničnoj formi, a da se ne ukrste koplja, sudare opcije, obrnu argumenti, raspršte optužbe, pa i pretnje. Umesto konstruktivnih rešenja, čuje se samo verbalni rat, razbuktavaju se polemike koje prerastaju u beskrajne, tipične srpske svađe. A srpske svađe se obično završavaju - sa još svađe.

Opozicija krivi poziciju za kreiranje političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih promašaja, da je nesposobna i nemoćna da unapredi ono što se unaprediti može i mora. Ponaša se kao sudija i prošlog i sadašnjeg vremena, a da pritom ne nudi nikakva rešenja, osim kritike. Pritom presuđuje svima, a nije u stanju da sudi sama sebi. Mada, istine radi, i jedni i drugi su isti u tom prepucavanju.

Itako dobijamo sve dublji društveni jaz. Ono što je najvrednije za jednu stranu srpskog političkog bića, za drugu je najcrnje. I obratno. Dok se jedni oduševljavaju, drugi se podsmevaju. Jednima je patriotizam najvažnije opredeljenje, bez obzira na žrtve i okolnosti, a demokratski kadrovi takva osećanja smatraju isključivo karijerističkim i lažnim. Jedni bi lako izabrali i najtežu cenu, drugi se opre

deljuju za pragmatičnu liniju kako bi izbegli poraz i gubitke. I kako u takvoj atmosferi dva Beograda da se slože oko možda najvažnijeg srpskog pitanja - Kosova? Za bilo kakvu dosledniju i adekvatniju politiku bilo bi neophodno potpuno nacionalno jedinstvo. A jedinstva ni na pomolu. Pritom, da se ne lažemo, ni potpuno razlikovanje u najnacionalnijim temama svakako nije trijumf moderne demokratije.

Previše pojedinaca je pod finansijskom i drugom zaštitom moćnika sa Zapada, a svakojake duhovne i moralne spodobe, plaćena posluga stranih upravljača, mogu da posegnu za najprljavijim sredstvima kako bi ocrnile ili eliminisale istorijske, nacionalne, kulturne i političke vrednosti srpskog naroda. Prečesto se iznutra čereče Srbija i Srbi za zločine u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu, a da se naravno ne pominju ustaški maskari i progon civila, muslimanski koljači koji su vitlali srpskim odsečenim glavama kao trofejima. Konačno, preskaču se i šiptarski zločinci.

Moderni zaštitnici demokratije po nalogu gazda ne štite ni vitalne interese srpske nacije i države, već ih, naprotiv, redovno i pedantno osporavaju i ugrožavaju. To je i uslov njihovih finansijskih i političko-strateških interesa: slabljenje i razbijanje Srbije na najosetljivijem mestu - Kosmetu, ali i jasnim pretnjama da će se pokrenuti i druge teritorijalne teme kao što su Vojvodina i Sandžak.

Stoga, da zaokružim, društvena deoba je pogodna u kolonijalnim vremenima kao isprobano sredstvo za produžetak stare i vaspostavljanje nove dominacije. Mešanjem moćnika u aranžirane sporove omogućava se prisustvo i arbitraža interesa stranih gospodara. Upravo zato svi ovi „naši“nikako da se slože - beskonfliktnost ne odgovara ni SAD, ni NATO, ni EU. Srbija i njen vasceli živalj puka su žrtva starorimskog kolonijalnog pravila - zavadi pa vladaj.