Adrijanu ne daju da ide u školu

Devetogodišnji dečak iz Bačke Topole je prvi ponedeljak u septembru dočekao u suzama

Adrijan Draškić (9) iz Bačke Topole, baš kao i svi njegovi vršnjaci, želeo je da prvog ponedeljka u septembru stavi ranac na leđa i krene u školu. Želeo je da upozna nove drugare i vidi svoju učiteljicu. Ali nije. Već dve godine opština nema novca za prevoz do škole za decu sa posebnim potrebama u Subotici.

- I ja sam želeo da uzmem torbu i da prvi put zakoračim u svet slova i brojeva. I ja sam želeo da se radujem upoznavanju sa novim drugarima, ali nisam... Nisam jer opština Bačka Topola i lokalna samouprava ni ove godine nisu našle za shodno da mi obezbede prevoz do škole - kaže kroz suze Adrijan.

Adrijan ima Daunov sindrom i ne hoda. Otac mu je preminuo od kancera kada je imao samo šest nedelja. Ovaj vedri dečak živi kao podstanar sa majkom Dejanom, bratom Gregorom i sestrom Viktorijom od porodične penzije i dečjeg dodatka, što je tek nešto više od 200 evra. Za tuđu negu i pomoć koja mu pripada mora na svake dve godine pred komisiju.

- Nažalost, ne svojom krivicom, Adrijan ne može da ide u školu za decu sa posebnim potrebama u Subotici, udaljenu 35 kilometara. Školovanje mu je prošle godine odložila interresorna komisija, jer opština Bačka Topola nema novca za njegov prevoz. Neophodan mu je kombi, zato što ne hoda - priča majka Dejana i dodaje da bi možda i prohodao kada bi bio u školi sa drugom decom, jer su joj, kako kaže, lekari objasnili da su uzroci njegove nepokretnosti psihološke prirode.

- On je veseo dečak, voli da peva, voli da bude s drugom decom. Nedavno me je pitao: „Zašto ja ne mogu da idem u školu kao sva druga deca?“. Kako da mu objasnim da nema uslova za njegovo školovanje. Plakao je ceo dan kad je gledao kako drugi sa rančevima na leđima idu u školu. To što ima Daunov sindrom ne znači da ne može da uči. Dok se njegovi vršnjaci druže i uče da pišu i čitaju, on sedi kod kuće. Deca sa posebnim potrebama iz našeg mesta idu autobusom u školu do Subotice, ali on ne može jer je vezan za kolica - priča majka i navodi da planira da na opštinsku adresu uputi tužbu za diskriminaciju i uskraćivanje ljudskih prava.

Isključenost dece sa smetnjama u razvoju iz sistema obrazovanja je prema rečima učiteljice Milene Smiljanić do te mere loša, da se ne može ni proceniti „cena“koju jedno društvo zbog toga plaća.

- Postoji ekonomski trošak zato što deca sa smetnjama u razvoju ne pohađaju školu jer ne mogu da žive samostalno, ne mogu da budu ekonomski nezavisna i rade, ali je još veći trošak za nas kao ljudska bića to kako se ophodimo prema onima koji su slabi ili koji „ne pripadaju“- to nam oduzima ljudskost. Zato ne mislim da je ekonomska nezavisnost najbolji argument u obrazovanju dece sa posebnim potrebama, jer mnoga od te dece i neće biti nezavisna. Ljude ne obrazuješ da bi bili ekonomski nezavisni već zato što su ljudska bića - kaže Smiljanićeva.

To što ima Daunov SINDROM ne ZNAČI DA ne Može DA UČI. DOK SE NJEGOVI VRŠNJACI DRUŽE I UČE DA pišu I ČITAJU, on SEDI KOD KUĆE

DEJANA DRAŠKIĆ, majka