Da se zlo nikada ne zaboravi: Jasenovac, neisprièane prièe!

Ustaški koncentracioni logor Jasenovac - žrtve koje NIKADA nisu prebrojane

Do sada neviđene ili retko viđene fotografije ustaških zverstava. Ispovesti svedoka i potomaka žrtava od kojih se diže kosa na glavi

Kliše je reći da je Jasenovac najteža srpska reč. Ali jeste tako. Niko ne može da ospori da u našoj nadasve bolnoj istoriji prečestih i nehumanih stradanja - tužnijeg i težeg događaja nije bilo. U tome se svi slažemo. Ali mi ne bismo bili Srbi da se oko nečega i ne sporimo, pa smo tako dozvolili sebi da budemo dovoljno nerazumni da, i u ovoj, ovako stravičnoj stvari, ne možemo da nađemo zajednički jezik.

Tragedija jasenovačkih novomučenika je neopisiva, zdravorazumski čovek ne može ni da pokuša da je prikaže bilo kakvim izrazima. Ne postoje adekvatne reči koje bi dale dovoljnu težinu zverstvima kojima je naš narod tamo i tada bio izložen. Ja to neću ni da pokušam ovde.

Ali pokušaću da ukažem na to da ih mi danas ubijamo - ponovo.

Ne ni po prvi put, kada su ih ustaše zatvorile u Drugom svetskom ratu i izložile sadizmu kakvim bi im i najokoreliji esesovci pozavideli. Ne ni po drugi put, kad smo odmah po završetku Velikog rata preskočili tu „sitnicu“da ih popišemo i pomenemo kako dolikuje svakom živom biću koje je hodalo ovom planetom. Ne ni po treći put, kada smo decenijama zarad nekog lažnog bratstva i jedinstva poklonili zločinačkoj državi Hrvatskoj mogućnost da se u okviru Jugoslavije otrese i opere od činjenice da je uz svoje nacističke saveznike bila zemlja gubitnik koja je morala za to da snosi posledice. Ne, nego smo joj uz to dozvolili i da ponovi svoje zločine nad Srbima devedesetih godina, a da od zemlje agresora, propagandom, pretekne na status zemlje žrtve i za to bude nagrađena članstvom u EU.

Dozvolili smo i da neugašene ustaše svojim marljivim radom i borbom za svoj interes danas predstavljaju svoje revizionističke podatke koji skoro pa trivijalizuju taj isti Jasenovac. Došli smo do toga da u beogradskoj štampi čitamo predstavljanje knjiga hrvatskih „stručnjaka“koji komplekse ustaških logora, u kojima su naši preci kuvani i pretvarani u sapun, opisuju kao najobičnije radne logore, u koje smo maltene samostalno odlazili. Pa dobro, da li smo normalni?

Alojzije Stepinac, koji je nasilno prekrstio na stotine hiljada našeg pravoslavnog življa u katoličku veru, danas se predstavlja kao svetac koji je to radio iz čina milosrđa, ne bi li ih spasao od ustaške odmazde. Pronašli su čak i neka dokumenta kojima mašu s namerom da pokažu da je to uradio ciljno kako bi im omogućio da se, kad prođe ta „oluja“, ponovo vrate pravoslavlju. Prošlo im je i da to tako lepo upakovano i odštampano odnesu usred Izraela, pa i da, ni manje ni više, nego u Ulici plača, kojom je u svojoj golgoti hodao sam Isus Hrist, postave Stepincu spomen-ploču kao velikom humanisti.

Doduše, ima i nečeg dobrog u tome što su Hrvati preterali kada su to uradili. Nešto se probudilo u Srbiji, javili su se trzaji koji nisu slanje običnih depeša i protestnih nota za brisanje zadnjice. Ali da se vratim na poentu na koju hoću da ukažem.

Mi, Srbi, danas monstruozno ubijamo naše žrtve Jasenovca i po četvrti put jer ih za ovih 75 godina nismo udostojili čak ni ličnog imena.

Pored toga što i dalje licitiramo, nagađamo, pravimo pretpostavke i procene, mi nikako da svakom tom stravično okončanom životu na mesto broja upišemo njegovo i njeno ime. Ovako se i dalje glođemo međusobno i raspravljamo ko je u pravu. I tu je naša klackalica.

Umesto da udružimo snage, da se spoje i naučnici, i diplomate, i aktivisti, stari i novi popisi i dokumenta, volonteri i entuzijasti, svi da se bacimo na danonoćni popis, da pođemo po selima i da pričamo sa ono malo preživelih iz čijeg sećanja možemo da spasimo istinu o stradanju našeg naroda, mi posao koji je morao da bude završen juče besomučno odlažemo za prekosutra. Jasenovačke žrtve zaslužuju mnogo više od nas.

Stoga, pred vama je ovih dana u „Alo!“novinama serijal intervjua sa svetskim, regionalnim i domaćim eminentnim stručnjacima i poznavaocima Jasenovca. Pred vama je i niz svedočanstava, razgovora jedan na jedan s preživelim logorašima i tzv. decom Diane Budisavljević. Pred vama je ono šta svako od njih misli, smatra i šta je učinio u svom veku na ovoj zemlji da istina ugleda svetlo dana. O tome šta nam je činiti morate da odlučite sami.