Bež’te deco, kuda ko zna!
Deca u logorima NDH bila su prestravljena, fizički i emotivno slomljena, a svaki vid bunta ustaše su surovo kažnjavale
Kada je dolazio Crveni krst u logor, pitali su nas da li smo gladni. Jedan stariji dečko Luka rekao je da jeste. Kada su oni otišli, ustaše su ga za kaznu zatvorile u neku rupu u zemlji sa gvozdenim vratima kroz koje smo mi pokušavali da mu dodajemo vodu i hranu.
Anka Ranđelović, koja je kao dete preživela pakao dečjeg logora Jastrebarsko, živo se seća kada je logoraše nekom prilikom posetio Crveni krst.
- Kada je dolazio Crveni krst u logor, pitali su nas da li smo gladni. Jedan stariji dečko Luka rekao je da jeste. Kada su oni otišli, ustaše su ga za kaznu zatvorile u neku rupu u zemlji sa gvozdenim vratima kroz koje smo mi pokušavali da mu dodajemo vodu i hranu.
Anka se seća da su jednom došle dve vaspitačice iz Zagreba, koje su deci rekle da se partizani nalaze u Karlovcu i da to nikome ne kažu. Potom su od uprave logora zatražile da prošetaju male logoraše izvan žice, ne bi li provela neko vreme van baraki.
- Odobrili su nam da izađemo iz logora. Šetali smo preko njiva i šuma, a kada smo seli na poljanu pred zalazak sunca, one su nam rekle: „Bež’te deco, kuda ko zna!“. Kao mravi, mali i sluđeni, oko nas se puca, a mi jedni preko drugih trčimo kroz šumu. Vaspitačice su negde nestale, a mi ne znamo gde ćemo. Ja sam s drugaricom, od koje se nisam odvajala, uletela u neku baštu i nabrala paprike i paradajza. Pošto nismo znale kuda dalje, vratile smo se logor. Uzeli nam sve i opet nas zatvorili. Čak su nam dali i malo mesa da nas nateraju da progovorimo šta znamo.
Uskoro je sve bilo po starom. Prolazilo je tako logorsko vreme dok Anka jednom nije srela u Peru i Filipa Katića, braću od strica, sa spiskom dece koja su predviđena da izađu iz logora. Tada su joj obećali da će u sledećoj turi da se vrate po nju, njenog brata i mlađu sestru.
- Kada su se braća Katić vratili, bila sam prva na njihovom spisku. Umesto moje mlađe sestre koja je ubijena u Jasenovcu poveli su neko drugo dete. Njih dvojica su u te dve partije izveli 200 dece. Oba puta su doneli slaninu i hleb i podelili deci koja su ostala. Ne znam kako su to izveli. Njih su kasnije streljali partizani.
Preko Zagreba, minirane pruge i Čaglina stigli su nekako u Staru Gradišku. Po tom kraju već se pročulo da stižu deca iz logora.
- Išli smo tako peške, pa prolazimo bosi, goli, vašljivi i svakakvi kroz katolička sela. A meštani se okupili i sve bacaju kamenje za nama. Mi onako mali i izmučeni, a ne smemo ništa ni da kažemo. Na njivi smo naišli na ženu koja je već brinula o šestoro dece iz logora. Ona nam
je dala flašu rakije, štrudlu s makom te slaninu i hleb. Onako gladni, bilo nas je sramota da se pred njom otimamo, ali čim smo odmakli ,svi smo konačno jeli i pili onu rakiju.
I u selu su male izgladnele logoraše dočekali sa hranom. Neka žena, Anka je se dobro seća, pozvala je svu decu da svrate do nje, spustila veliku plavu šerpu na patos i dala im da ručaju. Samo su se, priča, čule kašike kako lupkaju.
- Razišli smo se na sve strane. Mene i brata preuzela je naša tetka, koja je ostala udovica s dvoje dece. I ona nas je tog dana nahranila, a ja sam već sutradan, valjda od sveg tog jela, koliko sutradan razbolela. Žene iz mesta su dolazile da me leče, ali su bile ubeđene da ću da umrem. Na moju sreću, neka Zagorka, koja je bila udata za Srbina, dovela je lekara ustašu da me pregleda. Nije smela da mu kaže da sam iz logora. Dao mi je neku tabletu kao dinar veliku i to me je spaslo. I tako je to bilo.
SUTRA: Dušan Aleksić: Srpsko dete u NDH je uvek
bilo na nišanu