FARBALI SMO PO 5.000 JAJA
Ustajem kada čujem zvono za početak službe. Svratim u crkvu ako nisam u velikoj žurbi i zapalim sveće, celivam ikone i ulazim u kuhinju. Tamo s drugima spremam hranu za popodnevni obrok.
Kada je služba, pri kraju podelimo hranu, operemo sudove i pospremimo kuhinju, pa i mi sednemo u nju da obedujemo. Posle toga odlazimo na mali odmor od par sati. U dogovoreno vreme skupimo se mi iz kuhinje, popijemo kafu i krećemo s pripremom večere. Uveče, ako je lepo vreme, prošetamo do mora, telefoniramo, čujemo se i vidimo s porodicom preko interneta te odlazimo na spavanje jer je buđenje u dva nakon ponoći, ovako opisuje svoj tipičan dan na Hilandaru Milan Zlatić, kuvar koji živi trenutno na dve adrese - u rodnom Čačku sa suprugom i troje dece, ali i na Svetoj
Gori kao član bratije koja sprema hranu u manastirskoj kujni.
Ekskluzivno za Alo! Zlatić je izdvojio malo slobodnog vremena, koje je na ovom svetom mestu luksuz, i podelio s nama svoja zaduženja koja ima na Hilandaru kao kuvar.
Kako ste počeli da kuvate na Hilandaru?
- Na Svetu
Goru sam prvi put došao 2003. kao kuvar za manju grupu radnika koji su obnavljali konak manastira Hilandara u Kareji, kao i isposnicu Svetog Save. Ubrzo sam prebačen da spremam hranu za sve radnike koji su radili u manastiru Hilandaru, tako da se moj posao dosta uvećao. Pošto sam voleo da se trudim, monasi su 2008. odlučili da zamole igumana da me prebaci u glavnu, monašku kuhinju.
Kako je to prihvatila vaša porodica?
- Moj prvi dolazak na Svetu Goru je mojoj porodici malo teže pao jer je to bio prvi put da se odvajamo na duže vreme. Sin Igor imao je četiri godine i osetio je moje odsustvo. Kasnije su došle ćerke Ivana i Tijana, pa je bilo lakše da prebrode moje česte odlaske. Sigurno je da imaju prazninu tokom odrastanja, ali kada se radi s blagoslovom i po Božjem dopuštenju, sve dođe na svoje. Svaki čovek mora da se žrtvuje za nešto, a kada je ta žrtva za Hilandar, onda Majka Božja nadoknadi svaki nedostatak u našim životima.
NA VELIKI PETAK NE JEDEMO NIŠTA, ALI NAM PROĐE DAN U POSLU I BOGOSLUŽENJU, PA SE HRANA ZABORAVI
U koliko sati ustajete?
- Ustajanje kuvara je u zavisnosti od početka bogosluženja. Naime, u zimskim mesecima služba počinje u dva ujutro po grčkom vremenu, tako da monasi odlaze u to vreme u crkvu, a ja u kuhinju. Trpezariju postavljaju monasi i iskušenici, a ja kuvam ručak s jednim ili dva pomoćnika. Pred završetak svete liturgije mi sipamo hranu, iguman ulazi prvi i seda za postavljen sto, a za njim monasi pa iskušenici, i na kraju mirjani, odnosno gosti.
Koliko često se obavlja nabavka namirnica?
- Nabavku imamo jednom nedeljno - pored hrane kupuje se i sve ostalo potrebno za svakodnevni život.
Gde nabavljate namirnice?
- Hranu uglavnom nabavljamo u solunskim megamarketima, dok povrće uzgajamo u baštama i plastenicima. Sve što možemo proizvodimo na našim imanjima jer imamo dosta plodne zemlje i vode.
Opišite nam prosečan dnevni meni na Hilandaru?
- Dnevni meni je za svaki dan drugačiji i zavisi od toga kakva je služba. Imamo dan na vodi, na ulju, plodove mora i ribu te mrs, odnosno jaja, sir i mlečne proizvode. Meso se ne jede nikad. Na primer. za Lazarevu subotu, pošto je trajao Veliki post, bile su - lignje, hobotnice, sipe i rakovi. Uz to se služi krompir, supa i zelena salata.
Za koliko najviše ljudi ste pravili ručak?
- Najviše ljudi bude za slave i tu smo spremali od 300 do 500 obroka.
Koliko jaja uglavnom kuvate za Uskrs i kako ih bojite?
- Jaja bojimo uvek na Veliki petak. Uglavnom ih farbamo u lukovini, i to isključivo crvenom bojom. Najviše jaja smo farbali pre pojave koronavirusa - 5.000 komada. Tu su nam pomagali i poklonici koji se rado nude i oduševljeni su što učestvuju u tom svečanom činu.
Kako uspete da vam ne popucaju tako velike količine jaja?
- Bojimo ih u širokim ogromnim šerpama, u nekoliko tura. U jednu može da stane oko 500 jaja odjednom. To radimo godinama i kuvaju se lagano, tako da mali broj njih pukne. Ta jaja, naravno, iskoristimo jer ih oljuštimo i uvek potrošimo za praznike.
Šta se jede tog dana?
- Tog dana ne spremamo hranu i ne jedemo ništa, ali nam prođe dan u poslu i bogosluženju, tako da se potreba za hranom zaboravi. Uveče posle iznošenja plaštanice ima blagoslov da ko ne može da izdrži, uzme suvog hleba i čaja, jer je strogi post zbog stradanja Isusa Hrista koji je mučen i razapet, pa je to najtužniji dan za pravoslavne hrišćane.