BEŽIM OD REALNOSTI I PLAŠIM SE SMRTI (10)
Sve postaje obesmišljeno njenim odsustvom. Kad god mi svet postane bljutav, spakujem kofere i put pod noge
Tada sam počeo da putujem kako bih pobegao od realnosti u kojoj više nema nje. Sve postaje obesmišljeno njenim odsustvom. Kad god mi svet postane bljutav, spakujem kofere i put pod noge. Bežim od smrti i još se nisam vratio.
PUTOVANJA KAO STIL ŽIVOTA
Marini su putovanja bila nešto najvažnije. Bitnije od posla, manje važno od porodice, isto onoliko važno koliko i šoping. Temeljna priprema i organizacija bili su deo njenog vrhovnog rukovodstva, mislila je i na najsitnije detalje. Pre nego što se uputila na poslednje odredište, sećam se da je napravila detaljan spisak za pakovanje za moje poslednje putovanje pod njenom kontrolom. Putovao sam u Albaniju, bez ikakvog povoda. Samo sam osetio da moram negde da odem i da se posle izvesnog vremena vratim. Mislim da smo oboje imali osećaj da nas ne drži mesto. Sećam se, uživala je tog dana dok me je zajedno s Dušankom, kućnom pomoćnicom, pripremala za put. Iako je bila vrlo slaba, imala je snage za taj zadatak. Sve je bilo popisano, na papiru, crno na belo. Ni na šta nije zaboravila. Bukvalno sam mogao da ostavim mozak po strani i samo pratim spisak koji je sastavila.
ODMOR UZ STRAH I MOLITVU
Pamtim da sam na tom mestu, oko 50 kilometra od centra Tirane, svako veče u isto vreme legao i budio se u isto vreme punih sedam dana što je u mom slučaju bilo gotovo nemoguće. Kao da sam otišao na preventivni odmor da bi se fizički spremio za period neslaganja koji me je čekao. Jer, ubrzo po povratku, samo nekoliko dana kasnije, Marina je hospitalizovana. Svaki dan sam se na tim pripremama budio sa strahom da ona kojim slučajem ne umre dok ja nisam uz nju. Molio sam Boga samo da se to ne desi. I nije se desilo. Mada se već uveliko gasila, ispala je šmeker i nije htela da mi pokvari odmor. Sačekala je da se vratim i onda se predala.
I ŠTA SAD?
Tada mi je uputila onaj pogled, poslednji, pre nego što smo se zauvek rastali. Pogled - a šta sad?
Prošlo je godinu i više od mesec dana otkako me taj pogled ne napušta i ja se i dalje se pitam - a šta sad? Za tih godinu dana putovanja, odnosno bežanja od odgovora na to pitanje, bilo je dosta odlazaka: Stokholm, Tel Aviv, Jerusalim, Divčibare, Fruška gora, Sarajevo… Destinacija će uvek biti, ali polako postajem umoran od toga. Koferi postaju teški, a nje nema da me spakuje.
UTOPIJA I NEISPUNJENA ŽELJA
S Anom se dugo nisam čuo. Razmišljam o tome gde je, da li putuje, da li beži… Sećam se da mi je prilikom poslednjeg našeg dopisivanja izrazila želju da zajedno otputujemo na planinu, bez telefona, da čitamo knjige i pijemo vodu. Od tada se nismo čuli. Kakva divna utopija! Nestati na mesec dana i vratiti se na fabrička podešavanja. Vratiti se osnovnim potrebama. A onda - nazad u život. U realnost. Među ljude. Otvorenih očiju. Hladne glave. Čista srca. Jači. Zdraviji. Potpuno izlečeni. Napuštamo kliniku.
Poslednji pogled koji mi je uputila pre nego što smo se zauvek rastali bio je a šta sad?
LAĆA