Sada imamo i vodu i struju, a svako spava u svom krevetu
Više ne strepim da li će nas neko opet izbaciti na ulicu. Moja deca sada imaju gde da uče, da se igraju, a ja ne moram do bunara po vodu da bih ih okupala, samo odvrnem česmu, kaže Rada
– Ovo su samo naši kreveti, a ovo naša devojačka soba. Uvek smo spavali svi zajedno, po troje-četvoro na jednom rasklimatanom ležaju, a ovo je tolika sreća, pravo bogatstvo – pokazuju nam Marija (14) i Tamara (13) Simić svoju sobicu s pogledom na Kosmaj. Za sedmoro dece Saše i Rade Simić „Blic fondacija“kupila je kuću sa okućnicom u sopotskom selu Drlupa i obezbedila im kompletan nameštaj i belu tehniku.
– Uselili smo se pre mesec dana. To je mesec dana kako ne strepim da će nas i decu usred noći neko opet izbaciti na ulicu. Moja deca sada imaju gde da uče, da se igraju, gledaju crtani, a ja ne moram do bunara po vodu da bih ih okupala, dovoljno je samo da odvrnem česmu. Drugo mi i ne treba, kao da sanjam – kaže Rada (40) dok joj se u naručju migolji najmlađa Milena (2).
Posadili smo povrće, više nećemo biti gladni
Porodica je već stigla i da zasadi ponešto na delu od 42 ara zemlje, koliko je dobila uz kuću.
– Zasadili smo paradajz, krastavac, luk, krompir. Planiramo i da zapatimo nešto stoke, te da na jesen posadim i kukuruz. To je dovoljno da mi deca više nikad ne budu gladna – kaže domaćin Saša, koji za vreme naše posete nije skidao osmeh s lica.
Mukotrpan rad za male pare, tek toliko da nahrani porodicu, nagrađen mu je ovom donacijom, koja je porodici stigla kao dar s neba. Kako kažu Simići, njihov su brak za ove 22 godine obeležili velika ljubav i velike nedaće.
– Nismo imali podršku moje porodice. Kad nam se rodila Tamara, četvrto dete, živeli smo kod babe i dede. Jedne noći je u sobu uleteo moj brat, pijan, i izbacio nas napolje. Bez razloga, samo je vikao: „Izlazite, izlazite“. Nismo imali kud, četvoro dece, jedno od njih odojče. Saša je te noći skinuo katanac s napuštenog PKB-ovog skladišta da negde prenoćimo. Unutra prazno, magacin. Spavali smo na betonu, ali nismo imali kud. Tu smo ostali 15 godina – kaže Rada.
Pelene je sušila na gajbicama, decu presvlačila uz sveću, a osnovnih uslova za higijenu nije bilo.
– Skoro kilometar do bunara, s jednog smo vukli vodu za pranje, s drugog za piće. A kad padne sneg, šalili smo se kako imamo najveći zamrzivač u bivšoj Jugoslaviji – ceo magacin bio je ledara, kako doneseš vodu, na njoj se nahvata korica. A leti druga priča. Bez frižidera, šta god da Rada skuva, brzo se ukvari. Ceo dan radim za mleko, a ono se odmah pokvari – sleže ramenima Saša.
Ako u kući nema sloge, nema ničega
Uprkos najvećem siromaštvu, sloga i porodična ljubav koju ukućani gaje, kao i besprekorno vaspitanje njihove dece, osvojili su srca brojnih ljudi, spremnih da im pomognu.
– Moj muž je najbolji čovek, najvredniji, ne preza ni od jednog posla. No nekad posla nije bilo, pa su deca u
krevet išla gladna. Naučila sam ih da sve dele, čak i jedan „smoki“, naučila ih i da čuvaju jedni druge. I kad smo za obrok imali samo malo hleba, za sto smo uvek sedali zajedno, jer ako u kući nema sloge i razumevanja, onda nema ničega – čuva Rada svoje najveće bogatstvo. Dok su odrasli pričali, dečaci Miloš (7) i Mateja (5) trčkarali su po dvorištu. Stariji Mihajlo (19) već je otišao da radi, a iako se udala i ima svoju porodicu, prvenica Milica (22) na braću i sestre gleda kao i na svoje dete.
„Blic fondaciji“su čak i susedi bili zahvalni. Kako kažu, u tom delu Drpule žive mahom stariji ljudi, te je prava radost da se selom ponovo zaori smeh dece, ali da im i u pomoć priteknu vredni Simići.
– Srećni smo zbog toga što smo danas u kući Simića, čiji će mališani u novom domu moći normalno da odrastaju i da se školuju – rekla je Ljiljana Knežević, izvršna direktorka „Blic fondacije“.