Velika nagradna akcija
„Blic žena“i „Froš“stigli su i u Vrnjačku Banju kod Zorane Aleksić (33), koja nije krila radost što će joj naš tim za čišćenje i ulepšavanje prirediti jedan takav ženski luksuz
Radovala sam se kao malo dete
Sa timom za čišćenje i ulepšavanje posetili smo Zoranu Aleksić (33), još jednu dobitnicu nagradne akcije „Lepa kuća, lepe vi“, i pomogli joj da se bar jedan dan oseća kao princeza. I ona, kao i većina žena, uživa u doterivanju, ali nam je priznala da taj mali luksuz ne može sebi uvek da priušti.
Ova profesorka engleskog jezika iz Vrnjačke Banje radi u Osnovnoj školi „Rade Dodić“u selu Milutovac, a s ocem Milivojem, majkom Svetlanom, bratom Lukom i četvorogodišnjim sinom Vukom živi u Banji. Njihova porodična kuća je samo desetak minuta udaljena od centra grada, a okružena je šumom i dvorištem, koje liči na najlepše selo. Dočekala nas je raširenih ruku i srećna što će jedan dan ovog letnjeg raspusta biti sasvim drugačiji.
– Iako „Blic ženu“čitam od prvog broja, nikada nisam učestvovala u vašim nagradnim akcijama. Ovog puta me je majka nagovorila. Pri- javila sam se bez očekivanja, pa samo ona zna koliko sam se radovala. Kao malo dete – priča Zorana.
Jedva čeka da joj iz Švajcarske dođu mlađa sestra Bojana, zet Tomislav i sestrić Andrija, da im potanko ispriča kako smo se družili.
– I ona je sa mnom delila taj merak da vikendom iščitavamo „Blic ženu“. Svaki recept koji smo isprobale uspevao je iz prve, i to nam je dugo bila lepa vikend zabava. Neke od tih recepata sam koristila i kada sam u školi organizovala projekte o zdravoj ishrani.
Seća se da je sa svojim đacima bila zvezda dana kada su po takvom jednom receptu napravili ovsene keksiće s bananama. Zorana obožava decu, a to se vidi i iz odnosa sa sinčićem Vukom i mnogo mlađim bratom Lukom. S puno ljubavi govori o svom odeljenju VI-2 u kome je razredni starešina.
– Moji đaci zaslužuju sve moguće pohvale. Mnogo razgovaramo, i na engleskom i na srpskom jeziku, pa oni to
umeju da cene i vole.
Zbog takvih đaka Zorani nije teško da putuje svakog dana 30 kilometara do škole.
– Koleginice su se organizovale, pa zajedno idemo kolima. To vreme provedeno u putu često doživljavamo kao male psihoterapeutske seanse. Ispričamo se o svemu, nasmejemo, a kad treba, izlijemo i one teške trenutke i onda bude bolje – smeje se Zorana dok nam priča i stalno pogleda u ogledalo.
Dopada joj se, kaže, kako izgleda. Zadovoljna je frizurom, šminkom i fino sređenim noktima, pa skuplja savete od Danke, Jelene i Milice, naših čarobnica za lepotu. Njena majka Svetlana ozarenog lica gosti Željku i Danku, umorne od čišćenja velike kuće Aleksićevih. Dok nas poslužuje tortom, sreća zrači iz Zoraninih zelenih očiju.
– Ulepšali ste ne samo mene i kuću već i celo ovo vrelo leto – kaže ispraćajući našu ekipu.
Ulepšali ste i mene, i kuću, i celo ovo vrelo leto, oduševljeno je uzviknula Zorana i ponovo se pogledala u ogledalo da se uveri da ne sanja